Кецмановић: Русија нам је понудила војну заштиту, али ништа није једноставно

• Уназад петнаестак дана (11.02) Александар Боцан-Харченко је изјавио да ће се „после завршетка специјалне операције у Украјини питање Косова решавати у новом геополитичком контексту“. Дан касније (12.02) Андреј Климов, задужен за спољне послове у горњем дому руског парламента и у владајућој Јединственој Русији, рекао је: „Ако је Србија изложена неиздрживим притисцима колективног Запада, може да затражи војну заштиту Русије и добиће је, као и Сирија, јер је то у складу са Повељом УН, али без позива немамо право на то“
• Ово је први пут да РФ нуди и војну заштиту Србији, али не може и Српској, која као још недржава по Повељи УН нема право да затражи инострану заштиту, односно да је добије. Зато Додик наступа чвршће него Вучић. Ово охрабрење са Истока јача самопоуздање и отпорност свих Срба према пријетњама и ултиматумима Запада. Ипак, једно је понуда заштите, а друго конзумација те понуде која би територију Србије претворила у мегдан за одмјеравања снага двију војних суперсила
• Додик је једном рекао „ако КиМ остаје у Србији, онда је Српска спремна да остане у БиХ. Односно, ако Косово оде из Србије, онда ће и Српска из БиХ“. Чини ми се да би то могла да буде сажето формулисна платформа за јединствен наступ Срба у Српској и у Србији.
• Запад форсира двије одвојене тачке дневног реда по „систему резања саламе“, јер се онда губи из видокруга компромитовани двоструки стандард. Српска и Србија треба да их заскоче отварајући српско питање у пакету

Ненад КЕЦМАНОВИЋ

УНАЗАД петнаестак дана (11.02) Александар Боцан-Харченко је изјавио да ће се „после завршетка специјалне операције у Украјини питање Косова решавати у новом геополитичком контексту“.

Дан касније (12.02) Андреј Климов, задужен за спољне послове у горњем дому руског парламента и у владајућој Јединственој Русији, отишао је корак даље.

„Ако је Србија изложена неиздрживим притисцима колективног Запада, може да затражи војну заштиту Русије и добиће је, као и Сирија, јер је то у складу са Повељом УН, али без позива немамо право на то.“

Амбасадор и сенатор сигурно нису иступили у своје лично име. А придружила им се, портпаролка МИП-а Марија Захарова је (22.02) позивом Србији да „издржи притиске“.

Боцан-Харченко је алудирао на Француско-њемачки план ЕУ за КиМ, који Србија није у цјелини одбила, Климов пак на санкције Русији које је Србија орочила на колико издржи притиске. Захарова је, биће, мислила и на једно и на друго.

До сада је у ваздуху висило питање: докле је Русија спремна да иде у подршци Србији. Дипломтска, енергетска и политичка је дргоцјена и неспорна, али – шта би било у крајњем случају?

Руски политичари често истичу да им је тек након бомбардовања Србије пукло пред очима на шта је Запад све спреман. Кинези, такође, кажу да су им се упалиле црвене лампице тек кад је, током бомбардовања СРЈ, тобоже нехотице погођена њихова амбасада на Новом Београду.

Примаков јесте демонстративно окренуо авион над Атлантиком и Кина је упутила демарш Вашингтону. Али, док је било вријеме за превенцију, генерал Кадијевић се разочаран вратио у Београд након конспиративног лета у Москву, а војни стручњаци тврде да би се све рјешило да су нам послали С-300.

Срећом, ни Русија са Путином, ни Кина са Сијем данас више нису оно што су биле у вријеме глобалне доминације једине суперсиле, па можемо сматрати да смо добили јасан одговор Москве.

Ово је први пут да РФ нуди и војну заштиту Србији, али не може и Српској, која као још недржава по Повељи УН нема право да затражи инострану заштиту, односно да је добије. Зато Додик наступа чвршће него Вучић.

Ипак, ово охрабрење са Истока јача самопоуздање и отпорност свих Срба према пријетњама и ултиматумима Запада. Најзад, једно је понуда заштите, а друго конзумација те понуде која би територију Србије претворила у мегдан за одмјеравања снага двију војних суперсила.

Занимљиво је да се српска страна није огласила овим поводом, а ни провладини ни опозициони медији, као ни они на Западу којима је порука такође била адресирана.

Можда није ни потребно, јер је механизам легитимног позива и заштите упућенима познат. Подразумијева се да у нашој причи о Косову и санкцијама Русија има и своје интересе и, хвала богу, да се подударају са српским интересима.

Није проблем жучна јавна и скупштинска полемика о томе шта добијамо а шта губимо, иако би с обзиром на озбиљност историјског тренутка било драгоцјено да се окупимо око велике већине, која је проруска зато што је и просрпска.

Проблем, међутим, јесте милитантна искључивост на обје стране нашег унутрашњег полемичког фронта, без обзира на то што власти у Србији дају шири маневарски простор да се одржава status quo и према Косову и према санкцијама. Понекад ти иступи, дјелују до те мјере навијачки да личе на пандан западној ратној пропаганди и једнако су смијешни.

Зима је, ево, на измаку, а народ у земљама ЕУ ипак нити се смрзава, нити гладује, нити смрди зато што нема топле воде за туширање, ни индустрија им није стала, нити су САД на кољенима. По неким медијским интерпретацијама, иначе озбиљних аутора, испада да руска војска и када се укопава или се чак тактички повлачи, стално напредује.

На Западу опада производња, расту цијене, трају социјални протести, али ипак није дошла пропаст Запада. Русија опет санкцијама није економски сломљена упркос чињеници да ратује против колективног Запада, али то не значи да се и тамо не живи лошије откако ее специјална операција у Украјини одужила.

Наизглед, на Западу влада невиђен хаос. Тешко разумљиво самоубилачко понашање Европе под притиском САД. Драматична неслога земаља унутар ЕУ. Јалови покушаји Макрона и Шолца да их поведу и отргну са Бајденовог повоца. Убацивање Британије као трећег генератора кризе.

Све нови пакети санкција Русији враћају се као енергетски бумеранг развијенијим западним привредама.

У тој лудости на ивици нуклеарног рата има система. Колективни Запад је за опадање своје моћи нашао бар привремено рјешење управо у рату у Украјини, који су зато сами и изазвали. Испровоцирано реаговање Русије је фактор политичке хомогенизације и мобилизције, те економски замајац производње оружја што се шири на бројне друге индустрија везане за војску и рат.

Не постоје више САД и ЕУ него само колективни Запад под војном командом Вашингтона. ЕУ и НАТО, са сједиштем у Бриселу су пуке трансмисије.

И руски аналитичари тврде да су САД годинама уназад припремале сценариј за рат у Украјини. Припреме су почеле још када је Бжежински написао: „Ко влада Украјином, влада Евроазијом, ко влада евроазијом влада свијетом“.

У међувремену су извели Мајдан у руском дворишту, минирали подводни руско-њемачки гасовод, активирали кртице у европским владама. Све да би „и 21 вијек био амерички“.

Берлускони је сажето констатовао да је колективни Запад изоловао Русију, али је себе изоловао од осталог свијета који одбија да се придружи санкцијама. Тај остали свијет обухвата 3/4 држава на планети и 4/5 свјетске популације, али та огромна већина не шаље оружје, муницију, добровољце и плаћенике, као што раде на другој страни.

Наспрам „колективног Запада“ још немамо „колективни Исток“. Колико знам, до сада су само Бјелорусија и Сјеверна Кореја понудиле да се директно укључе на руској страни. Но, ево, сада се бар по америчким инсинуацијама, дотурањем војне опреме постепено придружује и Кина, што би био преломан геополитички моменат.

У позадини се развијају ШОС, БРИКС, ОДКБ, што укључује Индију, Иран, Африку, Арабију, Латинску Америку.

Није ли то потврда још једне процјене Бжежинског „о неизбјежном паду америчке моћи и премјештању глобалног центра на Исток“?

Елем, сви се слажу која је права страна историје и испада да је једино питање тајминга када и како ће се завршити спец. операција у Украјини, укључив и шире консеквенце.

Да ли је Србија спремна да прихвати ризик евенталних санкција и политичке изолације, те могући глобални обрачун на свом небу и својој земљи?

Вучић је до сада успијевао да одржи баланс, а то подразумијева и подршку Српској и одбрану Српске из Србије, како гласи тема данашње трибине и наслов Зборника. Упркос титулисању Шмита као В.П., што овај није, те отезању са руским противпожарним центром у Нишу. Најзад, Вучић је насљедио Бондстил на КиМ, а Додик – западни протекторат у Српској.

Шта би нам рекла већина земаља која није признала или је опозвала признање Косова ако бисмо ми сами под притиском окренули ћурак? Или рачунамо да ће сви они одбити да праве премет преко главе, да ће Русија и Кина из својих интереса остати досљедне свом ставу у СБ УН, и да ће наши пријатељи у Генералној скупштини остати досљедни, па ништа од шиптарске државе.

Српска слиједи став Србије да неће у НАТО, а и њену политику војне неутралности. Блокирала је Федерацију да БиХ уведе санкције Русији. Штавише, Додик је у сред антируске хистерије на Западу одликовао Путина и орден ће му уручити у Кремљу.

Упркос отвореном европесимизму, он није одбио ни статус кандидата за ЕУ.

Србија је дубље ушла у тај процес и извукла велике инвестиционе и кредитне бенефите, иако ЕУ дугорочно нема ружичасту перспективу. Њемачки капитал бјежи у САД, на Балкан и другдје, по свијету, те ЕУ на крају украјинске приче једино може да рачуна на нови Маршалов план, или ће „уједињени Европљани да носају кофере кинеским туристима“.

Додик је једном рекао „ако КиМ остаје у Србији, онда је Српска спремна да остане у БиХ. Односно, ако Косово оде из Србије, онда ће и Српска из БиХ“.

Чини ми се да би то могла да буде сажето формулисна платформа за јединствен наступ Срба у Српској и у Србији.

Запад форсира двије одвојене тачке дневног реда по „систему резања саламе“, јер се онда губи из видокруга компромитовани двоструки стандард.

Српска и Србија треба да их заскоче отварајући српско питање у пакету.

(Трибина је одржана 28. фебруара 2023. у Прес-центру УНС)