- Кристијан Шмит је ономад открио да „школски програми историје у ентитетима и кантонима нису уједначени“, па је „одлучио да се тиме позабави“. То практично значи да ће оживјети бошњачку иницијативу да се дејтонска надлежност за образовање дјеце отме Влади Републике Српске и пребаци у Савјет министара у Сарајеву
- Јесте незгодно што дјеца у Српској не уче о ‘српској агресији’, ‘опсади Сарајева’, ‘геноцидној Републици’, ‘лошем српском народу’, као што ни у бошњачким програмима нема ништа о српском плебисциту, терору над сарајевским Србима, ритуалном клању српских заробљеника код Возуће, јами Казани, Добровољчакој улици, Tузланској колони…
- Али, да ли би програме требало размијенити или мeханички саставити у један ради развијања критичког мишљења, или укинути наставу историје да не квари дјецу?
- Опомена је што је пројекат историје БиХ у самоуправној АНУБиХ запео на питању да ли је османска власт у БиХ била окупација или управа, а на Филозофском факултету у Сарајеву – да ли се историја књижевности и умјетности у БиХ састоји од три националне или од једне интегрално босанске?
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ТОЛИКО оспоравани Кристијан Шмит, кад се мало размисли, понаша се у складу са својом реалном позицијом.
Живи у муслиманском Сарајеву, гдје су га прихватили као свог високог представника, па и заступа бошњачке интересе у интерпретацији Бакира, Шефика, Бисере, Жељка и само што још није рекао да за „Босну не брине док су џамије пуне“.
Хајде кад то кажу лидер СДА, бошњачки члан Предсједништва, министар иностраних послова у Савјету министара, онда иза њих стоји изборни легитимитет, па ваља реаговати, али шта кад исто каже њемачки туриста, који се лажно представља као високи представник? Tреба ли га игнорисати или третирати као њиховог портпарола!?
Шмит је ономад открио да „школски програми историје у ентитетима и кантонима нису уједначени“, па је „одлучио да се тиме позабави“. То практично значи да ће оживјети бошњачку иницијативу да се дејтонска надлежност за образовање дјеце отме Влади Републике Српске и пребаци у Савјет министара у Сарајеву.
Јесте незгодно што дјеца у Српској не уче о ‘српској агресији’, ‘опсади Сарајева’, ‘геноцидној Републици’, ‘лошем српском народу’, као што ни у бошњачким програмима нема ништа о српском плебисциту, терору над сарајевским Србима, ритуалном клању српских заробљеника код Возуће, јами Казани, Добровољчакој улици, Tузланској колони…
Да ли би програме требало размијенити или мeханички саставити у један ради развијања критичког мишљења, или укинути наставу историје да не квари дјецу?
Посебно згражавање, не само Шмитово, изазивају „двије школе под једним кровом“ у ФБиХ, које су, у ствари, слика и прилика БиХ и представљају прави начин социјализације за одрастање и живот у њој.
Ништа невиђено!
У центру Брисела налази се зграда у којој су смјештене редакције водећих белгијских медија, али простор је физички подијељен на дијелове које користе фламанскe и валонскe редакције. Два улаза и излаза, а ни у међувремену, на паузама, колеге новинари се не мијешају.
Класик теорије консоцијативне демократије Арент Лајпхарт, иначе Американац холандског поријекла, пише да у Холандији католици и протестанти имају одвојене школе, банке, болнице, синдикате, све до ловачких и удружења филателиста и једино се сусрећу на улици и у војсци.
У засебним школама и наставни програми су различити, и то, наравно, не из математике, физике или хемије, него из предмета које ми зовемо националне дисциплине.
Белгијанцима и Холанђанима, односно Фламанцима-Валонцима и протестантима–католицима, консоцијативно уређење и пракса не сметају да буду међу земљама са највишим стандардом у Европи.
Иако код њих не важи принцип један човјек-један глас, нико не оспорава да су грађанске државе.
Поратна БиХ у Дејтону моделована је управо као демократска консоцијација, па ником није пало на памет да би управо неки Белгијанац или Холанђанин био најподеснији за високог представника. Тим више што ни Срби ни Хрвати ни Бошњаци немају негативна искуства са тим државама као, рецимо, са Аустријом и Њемачком.
Али не, Нијемци и Аустријанци, Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко и лажни Кристијан Шмит баш су они прави који одговарају циљевима ‘међународне заједнице’. Потомци окупатора БиХ из два свјетска рата које су једни у БиХ већином дочекивали цвијећем, а други већином одлазили у герилу, посједују наслијеђено искуство са народима у БиХ.
Али, извјештаји са терена, похрањени у бечким и берлинским архивама, не служе за боље разумијевање националних односа у протекторату, него кроћењу бунтовних Срба.
Шмит је све проучио припремајући се за несуђену функцију, али није стигао и до посљедњег поглавља историје БиХ унутар СФРЈ, јер је тај период био свијету презентован као успјешна прича коју треба поновити, иако се зна се како је завршила.
Крајем 70-их и почетком 80-их, када је у социјалистичкој БиХ цвјетало заједништво и суживот, водиле су се жестоке полемике на тему такозваних националних дисциплина којих се сада подухватио лажни високи представник Шмит.
Пројекат историје БиХ у АНУБиХ запео је на питању да ли је османска власт у БиХ била окупација или управа, а на Филозофском факултету у Сарајеву – да ли се историја књижевности и умјетности у БиХ састоји од три националне или од једне интегрално босанске.
Хасан Грапчановић, непознат нашим савременицима, чак и у Босни, био је потпредсједник Централног комитета Савеза комуниста задужен за образовање и културу, са мисијом да обједини три националне историје, као и историју књижевности и језика као темељ културне интеграције БиХ, која, како је зборио Хамдија Поздерац, ‘неће да буде ни више ни мање него остале републике’.
Инспирација су биле идеје Мухамеда Филиповића о босанском духу у књижевности БиХ. Проблем су били Иво Андрић и Меша Селимовић који су се осјећали као Срби, а тек је незаобилазни Петар Петровић Његош због „истраге потурица“ био тешко искушење за просвјетно-педагошке институције и наставнике.
На партијском активу Филозофског факултета у Сарајеву, Милорад Екмечић је морао да објашњава другу Хасану да се историја у уџбеницима не може мијењати уназад ма колико противрјечила самоуправном социјалистичком заједништва и суживоту.
Tек са матерњим језиком у СР БиХ је била спрдачина!
У свега неколико школских годишта тај језик је најприје био српски, па је онда назван „српскохрватски“, па онда „српскохрватски/хрватскосрпски“, а послије рата српском и хрватском језику Бошњаци су у прилог јединствeној држави додали и босански.
Шмит се, међутим, не ослања на науку и историјске поуке, нити на Дејтонски споразум по коме је образовање у надлежности ентитета, него на одлуке Хашког трибунала.
Tамо су три језика пресудили као један звани „бхс“. Tако се српски, иако изворни, „по абецеди“ нашао на посљедњем мјесту.
Ако може један књижевни језик, може и једна књижевност.
Зашто не и једна босанска историја међунационалних покоља приликом сваке смјене освајача, окупација, анексија, протектората.
Прије неколико година једној групи НВО неолибералних евроентузијаста из Београда пало је на ум да направе заједнички школски програм историје за западнобалканске земље из кога би се избрисало све оно што једним или другим народима смета и што преко образовања нових нараштаја репродукује негативне историјске успомене.
Овај апстрактно-хуманистички пројекат показао се колико добар за узимање пара из фондова ЕУ, толико и недотупаван, јер је инсистирајући искључиво на узајамно позитивним искуствима два народа, градиво историје претворио у карикатуру, те је брзо пао у заборав.
Националне дисциплине се и називају `националне` зато што их, рецимо Срби, усклађују са сународницима у матици, а не са другим народима, рецимо другонационалним Бошњацима, који имају своју историју о 12 геноцида, свој босански језик, своју алхимијадо књижевност.
Зато Педагошки завод у Бањалуци ради на заједничким наставним програмима са Педагошким заводом у Београду, а не са оним у Сарајеву.
Упркос свему томе, постоје диктаторска бонска овлашћења, али срећом нема ко да их користи јер Шмит није високи представник.
Додај коментар