Кецмановић: Шмит одлази, али је Шваба – анте портас

• Кристијану Шмиту су након сједнице СБ УН, на коју није био ни позван, из Вашингтона дискретно сугерисали да се повуче. Бијесно је јавно реаговао: “Ја сам Нијемац и може ме смијенити само Њемачка”. И хоће! Чим добије инструкцју из Вашингтона, Мерц ће му објаснити да в.п. јесте њемачки, али да је канцелар – амерички
• Наводно већ постоји сценарио по коме Шмит неће бити формално смијењен, него регуларно замијењен новим в.п. без бонских овлашћења на ограничен рок – да угаси свјетло у згради ОХР код Врбања моста на Миљацки у Сарајеву. Као тај који ће притиснути прекидач спомиње се бивши амабсадор Њемачке у Сарајеву, који је у својству савјетника недавно послат да смири Шмита, а то би већ био пети в.п. од укупно осам в.п. који су били Нијемци или Аустријанаци
• Волфгнг Петрич је повратак Русије на Балкан прокоментарисао ријечима: “Руси не могу ништа, али могу да кваре наш мир у Босни”, а Мерц пре неки дан: “Босна припада нама!” Њемачка је ономад склопила уговор о војној сарадњи са Турском, а ова послије слања ескадриле дронова на КиМ, тамо гради и фабрику оружја и насељава Црну Гору
• У Сарајеву још нису дошли себи. Како са огорчењем оцјењује иначе умјерени Златко Диздаревић, новинар и дипломта за ТВ Фејс: “Додик је свима показао од шаке до лакта”. А у реаговању потписаном са Хајрудин: “Човјек за разлику од вас, зна знање и умјесто што га псујете замолите га да преузме читаву Босну“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАКО се босанска криза током ове године заоштравала до усијања захваљујућу Шмитовим потезима на рубу памети, а његова правосудна хајка на Додика, муњевито напредовала, било је прогноза да ће се ова драматична епизода у савременој историји БиХ окончати лажним компромисом – одласком обојице са политичке сцене.

Око Шмита је, истина, било дилема да ли ће отићи, пошто је са услужним бошњачким правосуђем успјешно обавио прљави посао, или ће, напротив, остати да би тријумфално наставио и завршио укидањем Српске зарад стварања јединствене грађанске, у крајњој консеквенци бошњчке Босне.

Није ли то практично повратак на пројекат БиХ какав је инаугурисан референдумом у марту 92-ге?

Српски отпор је довео до Дејтонског рјешења, али се убрзо испоставило: шарена лажа да се власи не досјете.

Лажни в.п. се у ликвидацији Републике показао ефикаснији него сви регуларно постављени претходници заједно. И Петрич и Ешдаун, мање и остали, понашали су се по систему `циљ оправдава сва средства`, али док су они 30 година стрпљиво развлачили пужевим кораком и кувањем жабе, он је био на прагу да све збрзи у два потеза узурпацијом демократске власти и јавног власништва.

А што се Додика тиче, “он већ годинама гура прст у око међународне заједнице”, “опструише заједничке органе”, “бојкотује државу”, “исмијава ОХР”. То је већ двије деценије понављано у сарајевским медијима, у изјавама бошњачких политичара, у полугодишњим извјештајима в.п. за СБ УН.

Систематском стигматизацијом створена је атмосфера у којој је Додик узрок свих проблема, а његова елиминација рјешење за све. А пошто није упалило ништа друго (подршка опозицији и медијима, притисци преко матице, обојена револуција, персоналне санкције, монтирани судски процеси, потјернице), остало је да му се једноставно распишу ванредни избори и забрани да учествује.

И, колико год то дјеловало надреално, постигнут је прећутни консензус да Додик мора да оде. Елем, не одлазе обојица, него Додик одлази, а Шмит остаје.

А онда је у задњи час дошло до спектакуларног преокрета: Шмит одлази, Додик остаје.

Детаљи договора Трамп/Ландау – Додик/Цвијановић нису познати, али суштина је у томе да деескалацију кризе у Босни преузимају Трампове САД од колективног Запада (Вашингтонска мочвара, Њемачка, Британија), који је подржавао Шмитове будалаштине опасне по мир и стабилност у региону. Деескалацију путем узајамног поништавања спорних одлука уназад.

Уз консултацију Русије, Додик је повукао ризичан први потез и именовао замјеника предсједника а НСРС повукла све одлуке које је донијела утук на утук да би блокирала Шмитове.

Тих дана у Сарајеву су славили, а у Бањалуци заставе на пола копља: Још једна америчка превара, Додик капитулирао. Но како је Вашингтон брзо узвратио укидањем санкција у двије туре, расположење се тумбе преокренуло на обје стране ентитетске линије.

Шмит се у приватном контакту са политичарем из једне земље у околини, вајкао како га је у све увалио Мајкл Марфи, па онда отишао.

Његов пробем није толико што је Марфи отишао, колико што га је Трамп повукао и није послао замјену. Највећи је у томе што је Трамп поручио да се неће мијешати, али ће сарађивати са свим странама у БиХ равноправно, а онда ту Шмит нема шта да тражи.

А када су га ономад након сједнице СБ УН, на коју није био ни позван, руски амбасадор Небензја напушио, кинески се придружио, а америчка представница прећуталала, из Вашингтона су му дискретно сугерисали да се повуче.

Бијесно је јавно реаговао: “Ја сам Нијемац и може ме смијенити само Њемачка”.

И хоће!

Кад добије инструкцју из Вашингтона, Мерц ће му објаснити да в.п. јесте њемачки, али је канцелар амерички.

Овом изјавом Шмит је узгред сам признао да га за в.п. није именовао СБ УН, па ни ПИК, и да је истина да је у БиХ ушао са њемачким пасошем уз баварско обезбјеђење, те да је у Сарајеву заиста пријављен као њемачки туриста.

Елем, Шмит није само лажни него и лажов и постао је срамота и за ОХР, и за СБ УН, и за Њемачку. Постоји, наводно, већ сценариј по коме он неће бити формално смијењен, него регуларно замијењен новим в.п. без бонских овлашћења на ограничен рок – да угаси свјетло у згради ОХР код Врбања моста на Миљацки у Сарајеву. Као тај који ће притиснути прекидач спомиње се бивши амабсадор Њемачке у Сарајеву, који је у својству савјетника недавно послат да смири Шмита, а то би већ био пети в.п. од укупно осам в.п. који су били Нијемци или Аустријанаци.

И без њега, њих је натполовична већина, или четири од седам: Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко, Шмит.

Да ли је то баш пука случајност? Да ли су жељели да дођу у земљу чије љепоте су им описивале деке које су као окупатори боравили у њој?

Да ли су им такође причали о Хрватима и муслиманима који су их срдачно дочекали и о непријатељски намргођеним Србима? Или је историјско познавање терена и менталитета препоручивало дипломате са њемачог језичког подручја у односу на друге?

Најзад, не ради ли се о ватиканској геостратегији ширења католичанства на Исток и аустро-њемачкој геополитици продора на топла мора, који се, ето, поклапају у Босни?

Калајева политика, која их је обједињавала, није успјела зато што, како је говорио Андраши, “Босна не дише једном душом”, али је била толико добро осмишљено рјешење за подјелу Срба на Дрини на Босанце и Србијанце да јој нису одољели ни каснији неоколонизатори западног Балкана.

НДХ је била најсвирепија верзија тог концепта, који је у бенигној форми оживљен од 60-их у СРБиХ у отпору патернализму и душебрижништву Београда. Да би је Алија и Бакир наставили у причи о Српској као геноцидној творевини, Србима као лошим људима и Београду из кога су у Босну увијек долазиле све невоље.

Протекторат је инструмент те исте политике, a са Шмитом je био намјеран да закуца и посљедњи ескер у ковчег Српске.

Сиротом Шмиту ће као посљедња морати да га закуца и домовина, али то ће бити само тактички уступак, јер упорни Нијемци стратешки неће одустати. Штавише, они су Трампово немијешање буквално схватили као шансу да као водећа сила распадајуће ЕУ попуне упражњени простор у Босни, уздајући се у Хрвате и хрватско цвијеће, два савезника из два свјетска рата потив Срба.

Волфганг Петрич је и након давног одласка из Сарајева коментарисао повратак Русије на Балкан: “Руси не могу ништа, али могу да кваре наш мир у Босни”, а Мерц пре неки дан: “Босна припада нама!”

Њемачка је ономад склопила уговор о војној сарадњи са Турском, а ова послије слања ескадриле дронова на КиМ, тамо гради и фабрику оружја и насељава Црну Гору.

Српски архи непријатељи се удружују. Забрињавајуће историјске аналогије се намећу.

А што се тиче одбијања жалбе Додикових адвоката на Уставном суду БиХ, није то ништа чудо јер је бивши ино-судац Јозеф Марко одавно објаснио: “Постојао је прећутан договор да слиједимо одлуке в.п.”

Но Уставни суд је само незаобилазна успутна станица до Европског суда у Стразбуру, гдје има и озбиљних правника који држе до струке и образа.

У Сарајеву још нису дошли себи. Како са огорчењем оцјењује иначе умјерени Златко Диздаревић, новинар и дипломта за ТВ Фејс: “Додик је свима показао од шаке до лакта”. А у реаговању потписаном са Хајрудин: “Човјек за разлику од вас, зна знање и умјесто што га псујете замолите га да преузме читаву Босну”.

У Бањалуци пак опозиција инсинуира: “Крије шта је обећао Американцима да би себи скинуо санкције!”

Није то, наравно, било само Додиково рано и досљедно навијање за Трампа, у коме је препознао човјека преокрета, но и лобирање Рода Благојевића и Ђулијанија, и подршка омиљеног Трамповог Европљанина Орбана, и веза јеврејских пријатеља и надасве ослонац на Путина, који истрајно преговара са Трампом о Украјини, док им је БиХ мало помоћно игралиште на коме се нови односи за сада још увјежбавају.

Тришићка до краја мјесеца, Каран послије ванредних избора, а догодине од редовних Јово наново … Но, да би Трамп смирио ЕУ и одржао обећања Додику треба да заврши недовршене послове са демократама у САД.