Кецмановић: Шта ако Марфи, као Цимерман 1992, наведе Бошњаке да преврну БиХ-троножац?

• Први бошњачки сабор (или Свебошњачки сабор) одржан је 27-28. 09. 1993. у сарајевском хотелу Холидеј ин. Тај скуп је заказан као „бошњачки“ иако су позвани дошли на њега као још увијек Муслимани, а са њега су изашли као Бошњаци, за које су се самопрогласили
• Алија Изетбеговић је на том скупу говорио да „више не треба очекивати интервенцију Запада“, да се „Муслимански војници више не боре за апстрактну идеју Босне, коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак свога народа“. И закључио да „Босна није кумир коме се треба клањати“ и да су „он и саборци „обезбиједили опстанак Бошњака и сачували идеју Босне, а да остало оставља у аманет новим генерацијама“
• Већ 1996-те је др Асим Мујкић са сарајевског ФПН, поставио важно питање: „Да ли су се културни идентитети три народа у БиХ толико удаљили да им је потребна консоцијација као заштита раноправности?“. Ако је то питање било можда донекле и умјесно годину дана послије рата, сада – двадесетак година касније – већ увелико није тако
• Парадоксално, томе су понајвише допринијели управо Бошњаци, који су, са једне стране, јачали идентитетске елементе (језик, књижевност, обичаји) и, досљедно Курану уводили исламску праксу у свјетовни живот (нерадни сати и дани за џуму, хаџилук, вишекратно клањање) а, са друге, инсистирали на „јединственој грађанској држави“, Дејтон проглашавали лудачком кошуљом и Босну својом бабовином
• Секуларни бошњачки интелектуалци већ у другој генерацији се клањају Босни као кумиру, а нису од БиХ успјели да направе ни јединствену, ни грађанску, ни праву државу. Напротив! А ипак не одустају јер се и даље уздају у западни инжењеринг изградње нових држава и нација

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ПОСТОЈИ изузетно значајан догађај у новијој прошлости Муслимана/Бошњака који данас ни они сами не помињу. А Срби су га заборавили, јер су га и у оно вријеме погрешно сматрали за њихову интерну ствар.

Ради се о Првом бошњачком сабору (или Свебошњачком сабору) одржаном 27-28. 09. 1993. у сарајевском хотелу Холидеј ин.

Тај скуп је заказан као „бошњачки“ иако су позвани дошли као још увијек Муслимани, а тек са њега изашли као Бошњаци. До тада непостојећи форум, сазван је ad hoc, а учесницу су, поред ширег састава руководства владајуће СДА, били и представници муслиманске политичке, вјерске, војне, привредне и интелектуалне елите.

Формално су га организовале националне, културне, вјерске и хуманитарне организације Препород, Мерхамет, ИВЗ, ВКБИ (Енес Дураковић, Алија Исаковић, реис Церић, Мухамед Филиповић, Атиф Пуриватра).

Замјена националног имена је била унапријед договорена са Изетбеговићем, па је као прва тачка апсловирана читањем резолуције, без дискусије и једногласно, и то у присуству америчког и иранског амбасадора као свједока илити кумова на крштењу.

Изетбеговић је, због поражавајућег стања на ратишту, попустио секуларним интелектуалцима да се Муслимани преименују у Бошњаке и националним називом и језиком свијету прикажу као Еуропејци, а не Оријенталци.

Заузврат је од њих добио сагласност за унутрашњу подјелу БиХ, уз зататак да неке територије покуша да врати током преговора о мировном плану контакт- групе у Женеви, што је било увертира за Дејтон.

„Да ли наставити праведан рат или прихватити неправедан мир?“ – била је друга и главна тачка дводневне расправе Сабора пошто су претходно из сале удаљени немуслимани.

Разапет између три противника (поред Караџића, и Бобана и Фикрета Абдића) сатјеран на 10 одсто БиХ, Изетбеговић је говорио да „више не треба очекивати интервенцију Запада“, да се „Муслимански војници више не боре за апстрактну идеју Босне, коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак свога народа“.

И закључио да „Босна није кумир коме се треба клањати“ и да су „он и саборци „обезбиједили опстанак Бошњака и сачували идеју Босне, а да остало оставља у аманет новим генерацијама“.

Та нова генерација на Алијин аманет из ’95 огласила се већ ’96 пером др Асима Мујкића са сарајевског ФПН, који је изнио шире образложену критику дејтонског Устава БиХ (Анекс 4) који је по моделу демократске консоцијације, који је Лајпхарт извео из политичке праксе више национално и(ли) вјерски подијељених друштава.

Проф. Асим је, заговором једне, јединствене грађанске БиХ вратио причу на почетак, као да није било ни Дејтонског, ни Вашингтонског споразума, као ни свих осталих споразума (Кутиљеров, Венс-Овенов, Овен-Столтенбергов, Контакт-групе), који су без изузетка полазили од територијално-етничке подјеле, високе аутономије дијелова, паритетног представљања и права вета.

Сметнуо је да је на унутрашњој подјели БиХ по територијално-етничком приципу био заснован и програм Реформиста у БиХ, као и Платформа ратног Предсједништва БиХ из јуна ’92.

Штавише, и начело ЗАВНОБиХ-а „БиХ је и српска, и хрватска, и муслиманска“ и „национални кључ“ у кадровској политици социјалистичке БиХ, представљали су нетериторијалну консоцијацију.

Најзад, занемарио је и да се Сарајево за KundK и између два свјетска рата дијелило на етничке четврти – Ташлихан, Латинлук, Махалу, Јехудију.

Мујкићу је узвратио Иван Ловреновић афирмцијом тог рјешења као јединог гаранта равноправности три народа. А сарајевски њузмагазин „Дани“ је тим поводом организовао расправу о консоцијацији у коју је укључио и друге истакнуте интелектуалце – Угу Влаисављевића, Здравка Гребу, Гају Секулића, Неврзука Ћурака, Енвера Казаза, Ивана Вукоју, Нелу Грубић.

Демократска консоцијација се само у финесама разликује од кон/федерације: слаба централна власт са минимумом надлежности, фрагментисана територија, аутономијама припадају све остале надлежости, укључив правосудне, војне и полицијске, што све садржи изворни дејтонски Устав БиХ.

СФРЈ је била територијална консоцијација, а СРБиХ њена минијатура.

Тема је била научна, учесници интелектуалци, расправа академска, атмосфера толерантна, али …

Распоред интелектуалних снага у дискусији између „демократске консоцијације“, односно „јединствене грађанске“, био је готово симетричан националној припадности учесника. Једни су указивали на примјере Белгије, Швајцарске и Холандије, које су и демократске консоцијације и, истовремено, неоспорно грађанске државе, а други су пак изразили гађење спрам сваког национално-вјерског идентитета и државу БиХ третирали као метафизичку категорију која је старија од људи који у њој живе и независна од њихове воље.

Један од учесника се пожалио да се у сарајевској јавности на свакога ко проговори о консоцијацији гледа као на непријатеља БиХ, иако ова земља функционише као консоцијација.

Тако је, ето, било већ прве послијератне године, а замислимо како би се данас послије „фртаљ вијека и кусур“ провео онај ко би у Сарајеву јавно подржао консоцијацију, што ће рећи Дејтон, односно Устав БиХ!

Био би третиран као Додиков провокатор из Бањалуке или избоден ножем као Вучићев агент из Београда, попут оца који је довео дјечака на футсал у „космополитски град“.

Ако су некажњено каменовали предсједника Србије у Поточарима, зашто не би ономад у Сарајеву изболи анонимног Србина из мрског сусједства?!

„Уосталом, шта је то у односу на Сребреницу?!“

„Убиј, убиј Србина! – скандирали су мали навијачи на трибинама у знак подршке одраслим локалцима под фантомкама на рецепцији хотела.

Полиција Кантона Сарајево је заиста брзо реаговала, а тренер минимизирао инцидент да не би својим питомцима ускратио медаље. Бањалука, а овог пута ни Београд нису.

Брисел је, према очекивању, више похвалио Кантон што је брзо похватао осумњичене, него што је осудио насиље над малим и великим Србима.

Истовремени напади Шиптара муслимана на српске младиће на КиМ упућују на спољну координацију.

Како год било, инцидент је прије свега симптом политичке климе међунационалних односа која се у Босни не мијења током пола миленијума, односно од османске окупације.

Речени др Мујкић је на крају дискусије о консоцијацији поставио важно питање: „Да ли су се културни идентитети три народа у БиХ толико удаљили да им је потребна консоцијација као заштита раноправности?“. Ако је то питање било можда донекле и умјесно годину дана послије рата, док је сјећање на „социјалистичко заједништво“, упркос нетом окончаном рату, било још живо, двадесетак година касније већ увелико није било тако.

Парадоксално, томе су понајвише допринијели управо Бошњаци, који су, са једне стране, јачали идентитетске елементе (језик, књижевност, обичаји) и, досљедно Курану уводили исламску праксу у свјетовни живот (нерадни сати и дани за џуму, хаџилук, вишекратно клањање) а, са друге, инсистирали на „јединственој грађанској држави“, Дејтон проглашавали лудачком кошуљом и Босну својом бабовином.

На то су и Срби (мирни разлаз) и Хрвати (трећи ентитет) подигли своје улоге у заједничкој држави, над којом стражари мање цивилни, а више војни протекторат НАТО-а.

Изетбеговић је желио да у „дијелу Босне који Муслимани могу просперитетно контролисати“ реализује Исламску декларацију, и донекле успио да реисламизује Муслимане, странку СДА, војску АБиХ, јавни и свакодневни живот бошњачког народа.

Секуларни бошњачки интелектуалци, међутим, већ у другој генерацији се клањају Босни као кумиру, а нису од БиХ успјели да направе ни јединствену, ни грађанску, ни праву државу. Напротив!

А ипак не одустају јер се и даље уздају у западни инжењеринг изградње нових држава и нација.

Срећом, за сада изгледа још увијек мисле да је бољи „неправедан мир, него „праведан рат“. Али, шта ако их Марфи 2023-ће, као Цимерман 1992-ге, навуче на зло да преврну троножац?