Кецмановић: Шта би Изетбеговићу да предложи да БиХ прати Србију у сарадњи са НАТО?

• Бошњачка страна је понудила редуковање МАП на само цивилни дио, ограду да његово прихвахаћање не значи и чланство у НАТО-у, те гаранцију да ће коначна одлука зависити од сагласности Народне Скупштине РС. И, што је најзанимљивије, а у медијским анализама занемарено, „све три стране су се сложиле да ОХР треба да оде из БиХ“
• Међутим, Бошњаци и њихови западни покровитељи рачунају да напредовање ка евро-атлантским интеграцијама треба да замијени досадашње већ анахроне и изанђале механизме протектората. А пошто од оних „евро“ нема ништа, остају само атлантске, па МАП (АНП) постаје толико важан да безнадежно одлаже конституисање заједничких органа БиХ
• Да је тако најбоље свједочи сасвим свјежа и неочекивана понуда Изетбеговића. Пошто Српска као један од разлога одбијања НАТО-а, имплиците и МАП-а, наводи војну неутралност Србије јер Срби неће да се нађу на двије стране фронта на Дрини, бошњачки лидер предлаже да БиХ прати Србију у сарадњи са НАТО! Он наиме сматра да је Србија у тој сарадњи отишла даље него БиХ. Али, Србија је прогласила војну неутралност, па би и БиХ то морала претходно да учини
• Земља која нит може изнутра да се уједини, нит јој споља дају да се распадне, нити може нормално да функционише, нема будућност и вријеме ради против ње
• Уосталом, уколико Метју Палмер долази само да би понављао америчку причу са почетка овог текста, ништа неће помјерити с мјеста. Без обзира што има вишу функцију од

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

СЈЕДИЊЕНЕ Државе су се изјасниле за укидање такси Косова на робу из Србије, које су Шиптари наметнули мјесецима уназад, али уз имплицитан услов да у наставку преговора дође до „узјамног признања“.

САД су се, такође, изјасниле и за формирање Савјета министара БиХ, које бошњачком опструкцијом касни готово цијелу годину, али уз прећутни услов да Српска потпише МАП, који је води у нежељени НАТО.

Ово америчко политичко поигравање на нашем терену предстваља континуитет још од времена распада СФРЈ. Државни секретар Џемс Бејкер је приликом шатл–посјете Београду убјеђивао савезног премијера Анту Марковића да су САД одлучно за очување Југославије, али уз услов да то буде искључиво мирним путем и без употребе силе. Тако је говорио у пријестоници СФРЈ док је власт у Словенији избацивала савезне царинике и ТО запосједала државну границу.

ЈНА се тада повукла са сјверозападних граница јер је једина суперсила на врхунцу упрегла васцијели свијет против СФРЈ. Данас, међутим, Српска има моћне савезнике, а ни суперсила више није једина.

Српски члан Предсједништва БиХ је зато узвратио да ће, буде ли Савјет министара у техничком мандату прогурао МАП, Српска преузети све отете надлежности и укинути све наметнуте законе.

У„блискоисточном“ Сарајеву политичари и новинари су незванично прогласили „стање непосредне ратне опасности“, а уз асистенцију вазалног дијела српске опозиције, секундирају им бивши и актуелни високи представници, западни амабасадори и експерти, а све уз мантру о „миру, безбједности и стабилности у региону“.

Споразум о формирању Савјета министара, потписан у Предсједништву БиХ и орочен на 5. септембар био је добар управо зато што  је свакој од страна омогућавао да га тумачи на свој начин. Али, онда је амбасада САД „затражила да се разјасни и прецизира шта тај споразум конкретније значи“ и компромис је пао у воду.

Осокољен „међународном“ подршком, Жељко Комшић, Хрват са бошњачким мандатом и трипом да је „предсједник свих Босанаца и Херцеговаца“, запријетио је колеги Додику да ће „завршити у затвору или под земљом“. А овај је свратио у амбасаду Русије на консултације са Иванцовом. Тако је проблем конституисања Савјета министара БиХ подигнут на виши ниво, да не кажемо интернационализован, па је температура почела да опада.

„Ми ћемо као скупштина РС предложити разговоре Парламенту Федерације БиХ  и осталим конститутивним народима да се разговара. Ми ћемо предлагати повлачење споразума о војсци, суду и тужилаштву, индиректним порезима и свему што су наметнули високи представници и у то не треба нико да сумња.“

Али још раније, у (од 5. септембра) пропалом компромисном споразуму, бошњачка страна је понудила редуковање МАП на само цивилни дио, ограду да његово прихвахаћање не значи и чланство у НАТО-у, те гаранцију да ће коначна одлука зависити од сагласности Народне Скупштине РС.

И, што је најзанимљивије, а у медијским анализама занемарено, „све три стране су се сложиле да ОХР треба да оде из БиХ“. Одлазак Инцка без насљедника сигурно не значи да ЕУ/САД одустају од протектората над БиХ.

Високог представника са бонским овлашћењима одавно нико не узима озбиљно, а ни Уставни суд БиХ са контролним пакетом иностраних судија, који је био преузео протекторску улогу, више нема ауторитет. Бошњаци, односно њихови западни покровитељи очито рачунају да напредовање ка евро-атлантским интеграцијама треба да замијени досадашње већ анахроне и изанђале механизме протектората. А пошто од оних „евро“ нема ништа, остају само атлантске, па МАП (АНП) постаје толико важан да безнадежно одлаже конституисање заједничких органа БиХ.

Да је тако најбоље свједочи сасвим свјежа и неочекивана понуда Изетбеговића. Пошто Српска као један од разлога одбијања НАТО-а, имплиците и МАП-а, наводи војну неутралност Србије јер Срби неће да се нађу на двије стране фронта на Дрини, бошњачки лидер предлаже да БиХ прати Србију у сарадњи са НАТО! Он наиме сматра да је Србија у тој сарадњи отишла даље него БиХ. Али, прво, то бар формално није тачно, јер Србија није доставила одговарајући документ. Друго, Србија је прогласила војну неутралност, па би и БиХ то морала претходно да учини. Треће, војна неутралност Србије значи сарадњу и са ОДКБ, па би Оружане снаге БиХ морале да набављају и руско оружје и учествују у војним вјежбама на обје стране, те водити балансирану одбрамбену политику.

Ако претпоставимо да ова понуда, са свим наведеним импликацијама,не долази само из Бакирове главе, онда можда представља наговјештај новог западног приступа Босни.

Земља која нит може изнутра да се уједини, нит јој споља дају да се распадне, нити може нормално да функционише, нема будућност и вријеме ради против ње.

Још није измишљен политички систем који би имао капацитет да апсорбује противрјечне интересе, емоције и  жеље сва три народа, изузев уније три националне републике, чему је најближа била изворна верзија Дејтона.

А оно фифти-фифти, договорено на Јалти за Југославију, пролазило је баш кроз БиХ. Но, уколико Метју Палмер долази само да би понављао америчку причу са почетка овог текста, ништа неће помјерити с мјеста.

Без обзира што има вишу функцију од претходника.