Кецмановић: Суданац Фатих ал Хасанеин један од најважнијих ликова тајне историје Бошњака

• Према Џону Шиндлеру, „нико нема веће заслуге за постигнућа босанског џихада од др Фатиха ал Хасанеина из Судана“, који је вјероватно у оквиру Титове техничке помоћи несврстаним земљама, уз југословенску стипендију, студирао медицину у Београду и Сарајеву. „Док је Алија Изетбеговић постављао темеље васкрса исламизма у Босни, а Осама бин Ладен доводио муџахедине да се боре, Ал Хасанеин је руковао муслиманским новцем који је био животни сок сарајевских ратних напора“, пише Шиндлер
• Судећи по овој причи о др Фатиху, Алија Изетбеговић можда није био повучени службеник у ГП Босна кога су комунисти Сарајевским процесом несмотрено извукли из анонимности и од њега након скраћене казне зачас направили шефа државе, него дио панисламистичког пројекта, са испоставама у Босни
• Послије ’95, Ал Хасанеин се под пријетњом аустријске истраге склонио у Истанбул, гдје му се губи сваки даљи траг на путу ка неком новом терену на истом професионалном задатку. Ако је још жив, данас има 77 година, али неће добити мезар на шехидском гробљу на Ковачима, нити ће Данис Тановић или Јасмила Жбанић снимити филм „Доктор брани Сарајево“ о љекару Фатиху из несврстаног Судана, који је дошао у Беч да би помогао „Муслиманској браћи“ у Босни и када им је створио државу, нестао као мелек из оријенталне бајке

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КO бијаше др Фатих ал Хасанеин?

Не спомињу га ни у мејтефима и цивилним школама, ни на Башчаршији и џамијским харемима, ни на комеморацијама у Поточарима. А био је поред Алије, или чак изнад њега, један од најважнијих ликова у савременој тајној бошњачкој историји.

Како вријеме одмиче, пада у заборав да су независну БиХ створили Млади муслимани, предвођени „робијашком халлком“ осуђених на Сарајевском процесу муслиманским интелектуалцима исламским фундаменталистима из већ давне 1983, а уз помоћ евро-америчких геополитичких манипулација.

Првооптужени Алија Изетбеговић, Омер Бехмен, Хасан Ченгић, Исмет Касумагић су помрли, па нема ко да свједочи о великом саборцу брату Фатиху.

Бошњачку политичку сцену су крајем прошле године привремено заузели милитантни босански унитаристи Бећировић, Конаковић и Никшић из тзв. грађанске алтернативе, који клањају у Бриселу и неће да знају за Фатиха.

До повратка Бакира, реис ефендија Кавазовић држи меку моћ хутби петкому у подне у више стотина џамија изграђених послије рата за власти Изетбеговића.

Према Џону Шиндлеру, „нико нема веће заслуге за постигнућа босанског џихада од др Фатиха ал Хасанеина из Судана“, који је вјероватно у оквиру Титове техничке помоћи несврстаним земљама, уз југословенску стипендију, студирао медицину у Београду и Сарајеву.

„Док је Алија Изетбеговић постављао темеље васкрса исламизма у Босни, а Осама бин Ладен доводио муџахедине да се боре, Ал Хасанеин је руковао муслиманским новцем који је био животни сок сарајевских ратних напора“, пише Шиндлер.

Преко његове Агенције за помоћ Трећем свијету (TWRA) и више тајних рачуна по бечким банкама од 1992. до 1995. на адресу СДА стигло 2,5 милијарди долара исламске помоћи. Огроман новац није, дакле, адресиран на мултиетничке институције БиХ, него на муслиманску партију, конкретно на лидера СДА, а Алија је са личним овлашћењем слао курире, најчешће Хасана Ченгића, у Беч, и онда распоређивао милијарде.

Издашне финансије омогућиле су Изетбеговићу да од почетка „босанског отпора агресији“ формира паралелну линију власти ветерана Младих муслимана, а прије свега „робијашке халке“.

Предсједништво БиХ, Влада БиХ, Армија БиХ, са мултиетничким саставом били су само параван за исламистичку суперструктуру или, што би се данас рекло, „дубоку државу“.

Аднан Бутуровић објашњава како је Хасанеин успоставио везу са Изетбеговићем преко богатог кисељачког месара Абдулаха Лушије, који је био познат по халал пријемима, рамазанским сијелима и бајрамским свечаностима на којима је умрежавао хијерархију ИВЗ, дипломце Ал Ахзара, младомуслиманске ветеране, перспективне медреслије.

Први Хасанеинов контакт са циљаном Босном био је Лушијин син Хусеин, који је такође студирао медицину у Београду (!?), а његов подстанар био је Хасан Ченгић, по препоруци Алијине супруге Халиде.

Најзад, како пише Шиндлер, Фатих ел Хасанеин је од дјетињства у селу поред Картума био близак пријатељ са Хасаном ал Турабијем, вођом Муслиманске браће у Судану, а поводом своје локалне мисије говорио: „То не би требало ићи тешко, јер Босна на крају мора бити муслиманска“ (Бутуровић).

Не само по тој изјави и по панисламистичком бекграунду, мало је вјероватно да је љекар из села поред Картума током рата у БиХ био само прелазни рачун на релацији исламски свијет – Сарајево via Беч. О његовим, више него само техничким, услугама постоји податак да је из Беча инициро организовање Муслиманске обавјештајне службе (МОС) мимо СДБ БиХ и да је иницијативни одбор био састављен од малобројних курира који су у Бечу били у директном контакту са њим.

Поставља се питање: да ли је Ал Хасанеин био Алијин најзначајнији спољни сарадник, или је, обратно, Алија био само босанска испостава глобалног џихада?

Уосталом, др Фатих је све вријеме рата боравио у Аустрији, ван надлежности и домашаја Алијиног режима у Сарајеву. А овај је повремено долазио њему у Беч, биће на редовно реферисање о томе како заједничка ствар напредује на локалу.

Нешто као теренски руководилац делегату коминтерне у Бечу.

Судећи по овој причи о др Фатиху, Алија Изетбеговић можда није био повучени службеник у ГП Босна кога су комунисти Сарајевским процесом несмотрено извукли из анонимности и од њега након скраћене казне зачас направили шефа државе, него дио панисламистичког пројекта, са испоставама у Босни, попут месара Лушије са халал месом.

То можда објашњава и зашто је исламиста Алија искорачио испред секуларних националиста Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића на чело националне странке без националног обиљежја у називу, зашто се опирао преименовању Муслимана у Бошњаке и још много штошта.

На излазу из фочанског затвора већ га је чекала развијена домаћа и међународна исламистичка инфраструктура, коју је, да ли и у то повјеровати, напросто превидјела моћна босанска „Удба“, иако је систематски и континуирано 45 година пратила младомуслимане и посједовала копију Исламске декларација још у фази настајања. А њен аутор иницирао више путовања Бехмена, Касумагића, Ченгића у исламске земље (Иран, Саудију, Турску), а затим у задњи час одустајао.

Баш као што је у Фочи нахушкавао остале затворенике на побуну, а у тренутку побуне био на другом крају казнионице, у библиотеци, задубљен у књиге и рукописе.

Да ли је само он бринуо о себи или је већ тада неко у комунистичкој власти у Сарајеву и неко негдје „од Марока до Индонезије“ бринуо о њему?

Послије пада Берлинског зида у бившим дијеловима СССР-у и СФРЈ било је више земаља са муслиманском већином на које је основано рефлектовао и Блиски исток, као и далеки Запад, а БиХ је била западни руб Османског царства.

Први посткомунитички лидери били су антикомунисти који су уживали високо трансатлантско покровитељство. О Леху Валенси бринули су земљаци Збигњев Бжежински и папа Војтила. О Вацлаву Хавелу – земљакиња Медлин Олбрајт, Орбан се школовао код земљака Сороша. А ко ли је бринуо о Алији Изетбеговићу?

Ако пратимо токове новца, то је знао Фатих ал Хасанеин.

Зашто се о својеврсном рачуновођи „славне одбране Босне“ и његовим великим заслугама у поратном Сарајеву готово ћути?

Да ли зато да се не би полагао рачун гдје су све завршиле 2,5 милијарде, или зато да се не би открило од кога су му из исламског, али и иног свијета, стизале баснословне уплатнице?!

Очито да ни онима трећим „суперсилним“, које су то све пратиле и знале, ни данас не одговара да се освијетли дјеловање овог готово заборављеног илегалца. За његов посао, потуцање по медијима, тек не би ваљало.

Послије ’95, Ал Хасанеин се под пријетњом аустријске истраге склонио у Истанбул, гдје му се губи сваки даљи траг на путу ка неком новом терену на истом професионалном задатку.

Ако је још жив, данас има 77 година, али неће добити мезар на шехидском гробљу на Ковачима, нити ће Данис Тановић или Јасмила Жбанић снимити филм „Доктор брани Сарајево“ о љекару Фатиху из несврстаног Судана, који је дошао у Беч да би помогао „Муслиманској браћи“ у Босни и када им је створио државу, нестао као мелек из оријенталне бајке.

У српској верзији била би то истинита прича о томе како је панисламски тероризам стварао независну и јединствену БиХ.