- Ако је Турска послала хиљаду муслиманској браћи на Косову, који се више осјећају Шиптарима него муслиманима, како не би тек овима у Босни, који су све до 1993. били муслимани и по вјери и по нацији
- Ердоган дао предност Косову у односу на муслимански фртаљ Босне? Баш зато што је то ново подручје ширења неоосманизма на Балкану, а на Бошњаке већ има тапију по Алијином аманету. Добио је он „тапију“ да се умијеша у Босни и од Запада када је Турска накнадно, након Дејтона и Париза, укључена у ПИК, испред Конференције исламских земаља
- Можда Тајип, у међувремену, потајно испоручи који дрон и у Рашку, у оне три општине гдје су Санџаклије већина. Бадава што живе у Србији и што им актуелна власт подиже болнице и школе, Онима који када Султан сврати у Нови Пазар падају у екстазу од среће и њему аплаудирају, а своме предсједнику звижде
- Ердоган је неоспорно изузетно способан државник, који се не само добро сналази у глобалном нереду него га својом акробацијама и сам производи. Његов проблем је што има нереално висок циљ да се угура у уски круг суперсила и при томе вара пријатеље колико и непријатеље, па га и туркофилне потурице у БиХ славе више емоционално него рационално. Срби пак знају ону Његошеву „Нико тако крупно к’о Турчин не лаже“. А дронови се могу купити и на Пинку
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЕРДОГАН, звани Султан, послао је пет хиљада дронова у бошњачке кантоне!? Не, није, ал’ само што није.
Ако је Турска послала хиљаду муслиманској браћи на Косову, који се више осјећају Шиптарима него муслиманима, како не би тек овима у Босни, који су све до 1993. били муслимани и по вјери и по нацији.
Зашто је Ердоган дао предност Косову у односу на муслимански фртаљ Босне?
Баш зато што је то ново подручје ширења неоосманизма на Балкану, а на Бошњаке већ има тапију по Алијином аманету. Добио је он „тапију“ да се умијеша у Босни и од Запада када је Турска накнадно, након Дејтона и Париза, укључена у ПИК, испред Конференције исламских земаља.
Пошто је евро-америчка дипломатија напустила дејтонску формулу, а у њеној ревизији извела више наметнутих институционалних реформи него стварних промјена у односима три народа у БиХ, и уз то се вајкала да је „фрустрирана неуспјехом своје политике“, у игру је ускочила неоосманска Турска.
Бајаги „неутрална“ регионална велесила мирила је свадљиве балканске државе и народе са обода османске империје у троуглу Београд-Сарајево-Загреб. Султан Тајип је гостио њихове лидере на Босфору и посредовао у економском повезивању, док је Давутоглу сладио по бившим вилајетима: „Турски вакат био је успјешна прича коју ваља поновити“.
А онда је то друштванце напустила еуропска Хрватска, а Тајип је наставио да шармира Вучића и Додика својим секуларним прагматизмом: инвестицијама, заједничким пројектима, кредитима. Постало му је, наиме, јасно да код муслимана на Балкану, у Македонији, Србији, Црној гори, а поготово у БиХ, није тешко пробудити носталгију за „пустим турским“, али да ваља одобровољити православну већину оптерећену вјековним „ропством под Турцима“. А, као успут, понудио је финансијску подршка обнови џамија, хамама, турбета по српским земљама, како би се, унутар неоосманске стратегије меке моћи, освјежило вјековно историјско присуство Турака на овим просторима, а на основу тога, ко зна.
Пројекат је обухватало и рестаурацију Ћеле куле у Нишу сазидане од српских лобања утиснутих у бетон, као опомена непослушним поданицима Велике порте.
Подјела посла на Ћеле кули: извођачи радова – Турци, грађевински материјал – Срби.
Ердоганова испорука хиљаду дронова Куртију изазвала је бурну реакцију Београда и Бањалуке, иако је Турска одавно признала независност Косова и геноцид у Сребреници, а Султанова неоосманистичка спољна политика по наслову Даутоглуове књиге „Стратешка дубина“ нескривено кидише на српске земље и отворено намигује Новом Пазару и Сарајеву.
Можда Тајип, у међувремену, потајно испоручи који дрон и у Рашку, у оне три општине гдје су Санџаклије већина. Бадава што живе у Србији и што им актуелна власт подиже болнице и школе, Онима који када Султан сврати у Нови Пазар падају у екстазу од среће и њему аплаудирају, а своме предсједнику звижде.
Током грађанског рата ’92-’95 у БиХ, масовно су прелазили Дрину и борили се на страни АБиХ против ВРС, а данас приликом спортских мечева Турска–Србија навијају за инострану репрезентацију, а не за своју.
Многи тврде да се Ердоган само из тактичких разлога окреће исламу како би религиозну провинцију изборно мобилисао против либералне урбане елите, која га побјеђује у Истанбулу и Анкари. Ердоган је, међутим, на почетку политичке каријере био један од првака Ербаканове исламистичке партије коју је с власти свргнула односно забранила турска армија – чувар Кемал пашине секуларне Републике.
Ердоган се, дакле, послије Ербакановог неуспјеха, само привремено тактички одрекао исламизма, а не обрнуто. Зато је често цитирао Изетбеговићеву мудрост да је „Турска као исламска била империја, а као секуларна осредња европска држава“, и Алију називао својим учитељем.
У духу оријенталне слаткорјечивости и кетмана, он своје саговорнике засипа комплиментима и ословљава као велике пријетаље, а шта то за њега значи, свједочи однос према Асаду од Сирије, породичном пријатељу коме је забио нож у леђа.
Иако се иначе често позива на Ататурково секуларно насљеђе, претворио је Аја софију у џамију.
Политику досљедне недосљедности он иначе води не само на Блиском истоку, гдје с једне стране у конкуренцији са Саудијом, Ираном и Египтом претендује да Турску наметне као нови калифат исламског свијета, а истовремено шурује са Израелом и САД, те ратује са Курдима у земљи и у сусједном иностранству.
У држави територијално великој, многољудној, економски експанзивној, војно моћној, геополитички значајној, Ердоган је већ дуго на власти јер је лично заслужан за успон Турске до регионалне велесиле. Имао је часове звјездане популарности, али и падова, када се одржавао на власти примјеном сурове репресије.
Какав према свом народу такав и према другима. Зато га треба прихватити као реалност уз дубоко подозрење.
Олакшавајућа околност за Ердогана је у томе што се данас и часнији од њега не понашају битно другачије.
Ратови у Украјини и Гази генерисали су толико контроверзи, безакоња, лажи, превара, завјера, ликвидација и лицемјерја, у унутрашњој и међународној политици, довољну за ново допуњено издање Макијавелијевог Владара, а непрозирну за просјечну памет, која у демократијама треба да доноси одлуке.
Све је започело са падом Берлинског зида под знамењем једног свијета и краја историје, а претворило се у хаос сукоба цивилизација.
Први побуњеници против глобалног неолибералног неоколонијализма једине суперсиле и његове прве жртве били су Милошевић, Садам, Гадафи, али били су и драгоцијено упозорење за Путина и Сија, који су постали заштитници друге генереције европских суверенистичких бунтовника Орбана, Додика, Вучића, Фица, Бабиша.
Једни навалили у ЕУ, други је изнутра руше, трећи би да је мијењају, а тако је и са чланицама НАТО-а. Орбан је ту парадоксалну нову нормалност духовито формулисао: „Проблем Србије је што није у ЕУ, а Мађарске што јесте.“
Блажена су била времена хладног рата када је политичка слика свијета била једноставна и јасна. Блоковска подјела свијета на источни и западни, капиталистички и социјалистички. Разграничење интересних сфера дефинисано на Јалти узајамно се поштовало. НАТО наспрам Варшавског уговора, ЗЕТ наспрам СЕВ-а. Тачно се знало ко је на којој страни хладног фронта по доктрини ограниченог суверенитета. Изненађења, попут преврата и смјене происточних и прозападних режима, била су могућа само у земљама Трећег свијета.
Колективни Запад и колективни Исток живјели су у некој врсти антагонистичке коегзистенције, мирно и стабилно.
Е, тај мир и стабилност постали су недостижни идеал савременог свијета пред опасношћу Трећег свјетског рата и сви призивају нову Јалту. Али, у том мултиполарном свијету неће свака шуша од земље и народа бити засебан пол, него опет већином сателити у гравитацији регионалних суперсила.
На скупу ШОС-а, односно БРИКС-а у Кини, домаћин Си је нападно издвојио Путина и Модија који су корачали поред њега, а остали џумле. Наравно, они граде пожељну заједницу равноправне сарадње без политичког условљавања, али и протокол нешто говори.
Ердоган кокетира са БРИКС-ом, али би хтио да Турска буде један од полова, пијемонт балканских муслимана, док је са неоосманизмом у заграничном окружењу, умјесто нула сукоба стекао опште неповјерење и сви га доживљавају као потенцијалног агресора.
Зашто треба очекивати његове дронове у Босни?
Зато што увијек ускаче у простор испражњен од присусутва јачих или баланса међу њима. И као што је дронове послао Куртију баш када га САД и ЕУ кажњавају због трчања пред руду, а Лавров их враћа на резолицију 1244, тако их сада можемо очекивати и у кантонима, јер Трамп неће да се враћа недовршеним пословима у БиХ, ЕУ је окренута Украјини. Арапски свијет је поражен у Гази. Изетбеговић се Калабухову, коме до јуче није хтио ни да се одазове, обраћа са жељом за дијалог, а Бошњаци купују џебану од мрске Србије.
Постали су невиност без заштите и идеалан терен за Султана. Сарајевски портали реемитују његову изјаву из 2014: „Ко дирне Бошњаке имаће посла са 100 милиона Турака.“
Неоспорно изузетно способан државник, који се не само добро сналази у глобалном нереду него га својом акробацијама и сам производи. Његов проблем је што има нереално висок циљ да се угура у уски круг суперсила и при томе вара пријатеље колико и непријатеље, па га и туркофилне потурице у БиХ славе више емоционално него рационално.
Срби пак знају ону Његошеву „Нико тако крупно к’о Турчин не лаже“. А дронови се могу купити и на Пинку.
Додај коментар