Кецмановић: Три народа у БиХ ни у једном рату нису били на истој страни

• Босна и Херцеговина је за Хантингтона егземпларан примјер сукоба, не двије, него чак три цивилизације – православне, католичке и исламске. Зато немали дио његове књиге „Сукоб цивилизација“ представља студију случаја грађанског рата у БиХ на вјерско-националној основи
• Хантингтон је пратио и процес ширења међународне солидарности са појединим зараћених страна у БиХ у више фаза који се одвијао по истој културно цивилизацијској матрици. Уз Хрвате у БиХ најприје су стали Хрватска, Ватикан и католички дио Њемачке, уз Србе – Србија, Русија и Грчка, уз Муслимане – Турска, арапске и исламске земље
• На лудост спољњег инжењеринга у градњи јединствене државе и нације грађана у босанском епицентру судара три цивилизације, упозоравали су и други амерички ауторитети у области међународних односа и националне безбједности, попут Миршајмера, Кисинџера, Бергера, који су имали приступ Бијелој кући
• На фону одмјеравања оружаних снага (у Украјини), те размјене санкција и завртања гасовода, и Дугин говори о непомирљивом „сукобу цивилизација“, руском свијету, словенској култури, о православној цивилизцији наспрот глобалној вестернизацији и американизацији која је истрошила унутрашњи потенцијал и истекло јој је вријеме

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

НА ПЕТ дана прије истека 2022. на конференцији за уреднике главних руских медија у Москви, Сергеј Лавров је дао је изјаву која ће се дуго цитирати.

„Френсис Фукујама је прије 30 година, чак и прије, изјавио да је дошао крај историје, што је значило доминацију либералне идеологије, демократије, либералног начина живота, односно нестанак конкурентског свјетског система, социјализма. Након неког времена су га исмијали: Франсис је погријешио, не треба тако категорично излазити са прогнозама. Но, ако погледате политику коју води Бајденова администрација, они желе управо то. Амерички гласници захтијевају од свих држава да заузму антируски став, да се придруже санкцијама, да не комуницирају са руским представницима – то је одраз тог покушаја да се коначно прогласи крај историје, коначна и неопозива доминација ’златне милијарде’.“

Ријетко бива да се данашањи политичари позивају на савременике истакнуте филозофе, теоретичаре, аналитичаре, било негативно или афирмативно. Амерички политиколог Фукајама био се прославио чланком „Крај историје?“ у години пада Берлинског зида (1989), у коме је опјевао дефинитивни тријумф либералне демократије која више нема алтернативу ни границу ни у простору ни у времену.

Као побједник у Хладном рату, једина суперсила ће ову „универзалну идеологију и поредак“ проширити и на периферију планете, гдје још станују лијеве и десне диктатуре.

Фукујама је три године касније (’92) текст проширио у књигу и на наслов „Крај историје додао „и посљедњи човјек“.

Дјело је изазвало дискусије, али прогноза је у оно вријеме била убједљива.

Но, само годину касније (1993), његов харврдски професор Самјуел Хантигтон је у истом часопису објавио чланак „Сукоб цивилизација“ и, такође, у за књигу проширеној верзији ставио поднаслов „преображај свјетског поретка“ (’96).

Ова књига била је нека врста полемике са тезом о „крају историје“.

Хантингтон нуди сасвим супротну тезу – да ће се динамика сукоба наставити и у будућности, али да основа неће бити идеолошке, него вјерске, етничке, културне, цивилизацијске и друге идентитетске разлике и супротности.

Пошто су у том историјском тренутку биле још увијек само прогностичке, наишле су на жестоку критику либерала, од којих су му неки приписивали чак расизам јер је писао и о „крвавим границама ислама“.

Хантингтон је, међутим, сматрао да то важи и за све друге геополитичке линије додира различитих цивилизација – религија, култура, језика, колективних идентитета које повремено, али неизбјежно, долазе у сукоб. Упоредио их је са раселинама тектонских плоча у дубини земље, које у непредвидивим интервалима производе катастрофалне земљотресе.

Босна и Херцеговина је за Хантингтона егземпларан примјер сукоба, не двије, него чак три цивилизације – православне, католичке и исламске. Зато немали дио његове књиге представља студију случаја грађанског рата у БиХ на вјерско-националној основи.

И заиста, три народа у БиХ ни у једном рату нису били на истој страни, а током све три окупације (османске, хабзбуршке, нацистичке) и оба свјетска рата, више су страдали у међусобним покољима него од странаца.

Хантингтон је пратио и процес ширења међународне солидарности са појединим зараћених страна у БиХ у више фаза који се одвијао по истој културно цивилизацијској матрици. Уз Хрвате у БиХ најприје су стали Хрватска, Ватикан и католички дио Њемачке, уз Србе – Србија, Русија и Грчка, уз Муслимане – Турска, арапске и исламске земље.

Како се локални сукоб продужавао и заоштравао, свакој од страна су се придруживале све удаљеније земље и народи које за домаће актере није везивало готово ништа друго него иста религија.

А како је уочила Хелен Карер д’Анкос, чак и мировни посредници у БиХ заузимали су се за једну од страна у сукобу.

Но, како је Хантингтон у своју схему уклопио Америку?

„САД су биле изузетак да једна неисламска земља стане иза босанских муслимана, али то је било само донекле, више реторички и ограничено“ – објашњава Хантингтон.

Постојали су и интереси моћних америчких нафташа у арапским земљама, амерички морални идеализам солидарности са слабијим и недовољно познавање БиХ.

Било је ту и експерименталног разигравања стратегија и тактика за уредовање широм планете, те доказивања Палестинцима да Американци не мрзе муслимане.

Клинтон је у предизборној кампањи нападао старог Буша због одбијања да интервенише у БиХ, а онда се нашао у искушењу да сам загази у босанско блато. Одлучили су поени у борби за други мандат и државна секретарка у Овалном кабинету која је била убједљивија од шефова ЦИА-е и Пентагона.

На лудост спољњег инжењеринга у градњи јединствене државе и нације грађана у босанском епицентру судара три цивилизације, упозоравали су и други амерички ауторитети у области међународних односа и националне безбједности, попут Миршајмера, Кисинџера, Бергера, који су имали приступ Бијелој кући.

Али, када је предсједник одлучио, „прављење пите од г…“ постало је дипломатски и медијски меинстрим колективног Запада и упркос 30 година очите јаловости нема корекције курса, поготово не ресета на Дејтон.

Царска се не пориче!

Фукујама није у свему погријешио. Вишестраначки избори као минимални услов демокатије заиста су се проширили као услов легитимитета, као што се и тржишна економија показала као најпродуктивнија.

Док су демократија и тржиште напредовали транзиционим ентузијазмом посткомунистичких земаља, у исто вријеме на евроамеричком западу је већ било завладало неповјерење у институције и лидере и омасовила се изборна апстиненција грађана.

Убрзо су избиле на видјело дубока држава и глобална закулисна власт корпорација, које су компромитовале демократију и десакрализовале приватну својину, приватизовале буџет и кључне државне функције.

Опште морално расуло: лаж, преваре и корупција.

Фукујамину бајку о једном неолибералном глобализованом свијету на „крају историје“, које се касније дијелом одрекао, компромитовале су САД са Pax Americana.

Са једне стране: империјални наратив о америчкој изузетности, о обавези да предводи, о домиинацији и у 21. вијеку, о великом ресету. Са друге стране: 300 породица које посједују више него све преостало пауперизовано становништво планете, опадање америчке моћи, повратак Русије са супериорним суперсоничним оружјем и излазак Кине са неупоредивим привредним растом на свјетску сцену.

У позадини: рађање мултиполарног свијета, ресуверенизација држава и народа и њихово окупљање (БРИКС, ОДКБ …) насупрот колективном Западу у распадању.

Када је у „Великој шаховској табли“ написао да „влада Украјином – влада Евроазијом, а ко влада Евроазијом – влада цијелом свијетом“, Бжежински је на Кијеву нацртао мету.

Послије америчке обојене револуције на Мајдану, услиједила је руска специјална операција са циљем који је прилагођаван: одмицање лансирних рампи са граница, па денацификација сусједа, па интеграција заграничног народа, па враћање историјских територија.

На фону одмјеравања оружаних снага, те размјене санкција и завртања гасовода, и Дугин говори о непомирљивом „сукобу цивилизација“, руском свијету, словенској култури, о православној цивилизцији наспрот глобалној вестернизацији и американизацији која је истрошила унутрашњи потенцијал и истекло јој је вријеме.

И у Путиновим говорима све су чешће сличне рефлексије.

Лавров је на поменутој конференцији додао: „Ми, као што смо више пута рекли: нећемо јурити за Западом, они су прекинули скоро све односе. Имамо са ким да развијамо сарадњу у економији, у социјалној сфери, у културној, спортској. А ми ћемо се фокусирати на оне који нас никада нису изневјерили и са којима смо понекад ишли на веома тешке компромисе, али када су они постигнути, нико никога није преварио. Са Западом је све управо супротно“.

Исто искуство са Западом дијеле и Срби,

Српска не само са Дејтоном, Србија не само са Резолуцијом 1244., а са Русијом је „све управо супротно“.

Поводом Босне пак, Хантингтон закључује: „Ратови на граници цивилизација су повремени, а сукоби временски неограничени“.

У антагонистичкој коегзистенцији три цивилизације, БиХ пехливани по унутрашњим границама ентитета и кантона.