- БиХ која никада раније није била држава, а са три народа, три вјере, три језика и три верзије историје, представљала је идеалан плијен манипулације. Ти народи јесу у свим ратовима више гинули од комшија него окупатора, али никад до ’92. нису водили грађански рат са политичким продужетком од 27 година
- Сви европски преговачи, Карингтон, Кутиљеро, Овен, Столтенберг, укључив и Венса, накнадно су обзнанили да је Вашингтон преко Алије опструисао сва њихова рјешења. Излази на видјело да су САД Муслимане не само гурнуле у грађански рат, него и учиниле да тај рат у коме су стигли на корак до капиталације, потраје читаве три и по године
- Клинтон се вадио преко Сребреници. Масовни злочин морао је да се назове геноцид да би их све покрио и оправдао
- У Сарајеву одјекује „Срби су геноцидаши!“. Зашто им је толико стало да се масовни злочин за који су се Срби извинили и жртвама поклонили у више наврата, зове баш геноцид? Не би знали да одговоре, јер то и није стало њима него онима којима одговара да Босна буде завађена како би вјечно остала под њиховим протекторатом
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
МЕЂУ бројним објашњењима шта се ’92. догодило у БиХ (обнова вјековних омраза, наставак рата ’41-’45, Хантингтонов сукоб цивилизација, Милошевић и Туђман, Алија …) постоји и оно „завади па владај“.
БиХ са три народа, три вјере, три језика, три верзије историје, која никада раније није била држава, представљала је идеалан плијен такве манипулације. Ти народи јесу у свим ратовима више гинули од комшија него окупатора, али никад до ’92. нису водили грађански рат са политичким продужетком од 27 година.
Како је све почело?
Сјетимо се да су три националне странке/покрета у коалицији против странака бившег режима, послије побиједе на првим демократским и фер изборима у БиХ, мирно преузеле и брзо подијелиле власт, те повеле преговоре о будућности земље.
Још у току предизборне кампање Изетбеговић је рекао: „Муслимани ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“. Подржавао је „Историјски договор Срба и Муслимана“ (Београдски споразум) о федерацији БиХ и Србије, а онда га, нетом по повратку из САД, погазио.
Исти Изетбеговић је чак ставио потпис на Кутиљеров план, а онда га послије разговора са амбасадором САД повукао.
Изетбеговић јесте био радикални исламиста и маштао шеријатску државу, али није био и неразуман човјек. Знао је да босански хришћани неће прихватити такву државу и да однос снага ’90-их није нудио прилику за џихад.
У Исламској декларацији, коју је сам назвао „сан једног вјерника“, тај циљ је одложио јер је знао да „најсекуларнији муслимани на свијету“ нису још били стасали за џихад. Прву прелазну фазу видио је у ре/исламизацији Муслимана.
Цимерман је могао да му каже да САД у складу са својим системом вриједности могу да подржи само мултикулти, а не етнички и вјерски подијељену БиХ. Изетбеговић је рачунао: Ако не може филџан држава без ћафира, ваља и јединствена са муслиманском већином. И закључио да ће суперсила пуним капацитетом стати иза њега, уколико он обави свој дио посла.
Муслиманску СДА је прогласио грађанском партијом, а себе, исламисту, „демократски изабраним предсједником свих Босанаца и Херцеговаца“, иако већином хришћана.
Западне земље су га према потреби третирале, час као наднационалног предсједника, час као лидера само једног народа.
Подршком грађанском референдуму против воље српског народа и експресним пријемом БиХ у УН, бациле су кост међу комшије.
Када је то изазвало српски отпор и формирање САО и РС, а онда и ХАО и ХБ, Србе са обје обале Дрине маркирали су као спољне и унутрашње агресоре. На њих су се обрушили тзв. међународна заједница и глобални медији, па је Изетбеговић очекивао војну интервенцију САД.
Већ у јуну мјесецу ’92, Шеста флота је упловила у Јадран и он је на сједницама Предсједништва БиХ у Сарајеву тврдио: „До интервенције ће доћи најкасније до 15. августа“. Интервенција је изостала и АБиХ се нашла разапета на три фронта –против ВРС, ХВО и НОЗБ, што је потврдило да се не ради о агресији него о грађанском рату.
Алија се пожалио Конференцији исламских земаља, а ова орочила одлуку да ће дјеловати мимо ембарга СБ УН на дотур оружја на босанско ратиште. Вашингтон је преузео иницијативу и придружио се Техерану у тајним авио пошиљкама муџахедина и оружја преко Загреба, те појачао сатанизацију Срба.
Но, пошто ни то није уродило преокретом на бојишту, разочарани Изетбеговић се враћа својим стартним позицијама: „Нема ништа од америчке интервенције!“, „Нема Босне ако је неће Срби и Хрвати!“ „Наши борци не гину за апстрактну идеју Босне, него за опстанак свог народа“.
До бомбардовња РС је ипак дошло, али у пакету са Дејтонским споразумом, који је пред Алију ставио копију Лисабонског споразума. Био је то компромис између Бошањка који су хтјели независну државу и Срба који су хтјели да остану са Србијом.
Био је то и својеврстан и компромис између Американаца, који су хтјели да НАТО и након пада Берлинског зида остане у Европи, те прерасте у офанзивни савез, и Европљана који су у територијално-етничкој подјели видјели једино реално рјешење за БиХ.
Сви европски преговачи, Карингтон, Кутиљеро, Овен, Столтенберг, укључив и Венса, накнадно су обзнанили да је Вашингтон преко Алије опструисао сва њихова рјешења. А мемоарска покајања пишу пензионисани инсајдери – дипломати, обавјештајци, официри. Излази на видјело да су САД Муслимане не само гурнуле у грађански рат, него и учиниле да тај рат у коме су стигли на корак до капиталације, потраје читаве три и по године.
На све то дошло је и бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом у које су увукле и безмало све европске савезнике. Клинтон се вадио преко Сребренице.
Масовни злочин морао је да се назове геноцид да би их све покрио и оправдао, а Хашки трибунал да обезбједи правосудну верификацију.
Пресуда генералу Крстићу за геноцид, који не одговара ниједној енциклопедијској дефиницији геноцида, аутоматски је преношена све касније случајеве по модификованом прецедентном праву.
А нови случај могао је да постане било ко по оптужби за „удружени злочиначки подухват“, што није могуће ни у једном модерном правосудном систему.
Хашки трибунал је затворио врата, али у знаку изузетог мишљења предсједнице жалбеног вијећа Нијамбе у случају Младић.
Иницијатори и финансијери трибунала слутили су шта их чека па су спремили сљедећу линију одбране -„забрану оспоравања геноцида“. Али, како су Руси на СБ УН блокирали британско-америчку резолуцију а предсједник Чешке, чланице ЕУ и НАТО, ономад се јавноизвиниоСрбима због бомбардовања,сада појединачно прозивају мале штићенике у региону.
У Сарајеву одјекује „Срби су геноцидаши!“.
Зашто им је толико стало да се масовни злочин за који су се Срби извинили и жртвама поклонили у више наврата, зове баш геноцид?
Не би знали да одговоре, јер то и није стало њима него онима којима одговара да Босна буде завађена како би вјечно остала под њиховим протекторатом.
Босански интегралисти и суверенисти чак брину да в.п. не оде из БиХ. Било је довољно споља покренути механизам„завади па владај“, остало су обавили локални актери.
Прошле су већ три деценије и нико од њих се одавно више и не пита: „Ко нас оно завади!?“
Додај коментар