Кецмановић: У Сарајеву је било по живот опасно звати се Србислав

• Србислав Поповић је био идеалнотипска жртва Зелених беретки. Имао је име које се по нивоу ризика могло поредити једино са Србољуб и Србобран, које су Срби ријетко давали дјеци у Сарајеву, баш као и у Загребу, а Муслимани и Хрвати – никад. Ни презиме Поповић, изведено из ријечи поп, није му било добра препорука
• На Машински факултет у Сарајеву Србислав стигао је из Прокупља. Пошто је жену и дјецу испратио на аеродрому Бутмир, уз охрабрење да је „на послу са свима добар, а да се у комшилуку ником није замјерио“, остао је у Сарајеву сам. За разлику од најужег центра гдје су биле старије и мање стамбене зграде, људи су се бар из виђења препознавали. Србислав је, међутим, становао у Добрињи, у солитерима, гдје су се сусједи мало познавали, а радио у „Енергоинвесту“, гдје се хиљаде запослених инжењера нису ни виђали
• Све горе од горег по Србислава, па је једног дана ’92. неповратно одведен у логор „Сунце“, који је држао за Србе злогласни Јука коме су Муслимани пјевали, слике лијепили на ауто-хаубе… На идентификацију посмртних остатака дошла је Србиславова ћерка и добила штуро објашњње да га је ухапсила АБиХ, и да је послије био ангажован на копању тунела испод аеродрома, гдје је настрадао
• Дјеца су наставила и коначно успјела, ћерка је и по земним остацима покојног оца утврдила насилну смрт и заједно са братом ће покренути судски процес. Али, колико ће тек требати за тај сљедећи корак, њима или дјеци дјеце!? Јер, сарајевско правосуђе је према Србима још горе од хашког

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КРАЈЕМ ’91. и почетком ’92., а потом и током свих ратних година, па и касније у Сарајеву је било опасно звати се Немања, Душан, Ђорђе, Милош, Александар, Петар, или у личној карти уписано неко друго несумњиво српско име. Таква имена муслимани нису давали својој дјеци, а махом ни Срби због познате мањинске мимикрије.

Носили су и једни и други тзв. народна имена Зоран, Горан, Драган, Здравко, Слободан. Било је и трагикомичних примјера да један Зоран, звани Зоки, Муслиман, преведе име на арапски Сабахудин, да други, такође Муслиман, јавно приговори родитељима што су њему и сестри дали ружна имена Здравко и Здравка, Југослав, из мјешаног брака, своје „унитаристичко“ име скраћује на Југо па на Уго.

Била је у њих фаза и несврстаних имена Индира, Насер, Моамер, Сиримаво.

Име Немања Муслимане је негативно асоцирало на Немањиће, владаре српске БиХ, Душан – на цара Душана силног и највећу српску државу, Ђорђе – на Карађорђа и Први српски устанак, Милош – и на бој на Косову пољу и на Други устанак, којим су и Турци и потурице протјерани преко Дрине, Александар – на династију Карађорђевића, Петар – на посљедњег краља и ђенерала Дражу и четничку војску у отаџабини.

А тек имена Србољуб, Србобран, Србислав, Српко била су буквално опасна по живот јер су по прва три слова сваког директно упућивала на Србију, Српску, Србе – објекат дуго потискиване мржње на свеколико српство. А рат је био прилика да се они који то „срб“ још и „љубе“, “славе“ или „бране“, у поновљеном покушају истријебе у граду по схеми „побити – протјерати – покрстити“.

Срби-слав је било провокативно агресорско име.

Један од сарајевских Србислава крајем августа је послије 30 година ексхумиран из безимене скупне гробнице на гробљу Баре на основу ДНК ћерке, која је при идентификацији оца утврдила да му је лобања разбијена и кости поломљене. А потом је ковчег код Зворника пребачен на другу обалу Дрине, сарадњом институција за нестала лица БиХ и Србије.

Припадници „Зелених беретки“, који су се крајем ’91. неометано размилили по граду и упоредо са још увијек једино регуларном милицијом, заустављали и легитимисали пролазнике, Србима су тенденциозно подуже задржавали папире и уз свако од питања „гдје станујеш“, „гдје радиш“, „гдје си пошао“, злобно наглашено понављали непожељно име.

Муслимани су то одобравали као појачање безбједности града, а уливало је несигурност и страх Србима старосједиоцима. Пошто су били зелено униформисани, наоружани хеклерима, бахати и подржани од несрпске већине, нико се није усуђивао да их упита „Ко сте?“ „Зашто легитимишете ?“ „Којим правом и у чије име?“.

Није их питао ни Србислав оног дана када су га одвели „зато што је тобоже скривао оружје“, или „сигналима свијећом наводио српску артиљеријиу са околних брда“. Није био једини Србин који је са истом оптужбом нестао, породица више није била ту да га тражи, шире фамилије у Сарајеву није имао, а комшије и колеге су се ибретиле колико је било потајних ћетника.

Нагласили смо „старосједиоци“ јер су у колективном сјећању сарајевских Срба оживјеле сличне сцене из ’14 и ’41. када је махалска алаша на исти начин злослутила много веће зло, па су благовремено презимена, писана ћирилицом на на кућним вратима и поштанским претинцима, мијењали латиничним или их напросто скидали, те слали дјецу код бабе и деде на етнички хомогено село или код фамилије и пријатеља преко Дрине.

Срби, који су у старијем узрасту придошли у Сарајево на школавање, нису имали такво предачко искуство нити знали за оријентални кетман и босанску танку линију између љубави и мржње, били су фасцинирани отвореношћу града и комуникативношћу грађана (мјешовит састав, а иста јела, иста пића, исте пјесме и вицеви, па онда у њему и остали, најприје лично, а онда и породично, увјерени да су нашли своје мјесто под сунцем.

Србислав Поповић је био идеалнотипски примјер жртве Зелених беретки. Имао је име које се по нивоу ризика могло поредити једино са Србољуб и Србобран, које су Срби ријетко давали дјеци у Сарајеву, баш као и у Загребу, а Муслимани и Хрвати – никад.

Ни презиме Поповић, изведено из ријечи поп, није му било добра препорука. То презиме је код Срба било често, али код Муслимана није постојало.

Како је на Машински факултет у Сарајеву Србислав стигао из Прокупља, вјероватно је, да белај буде већи, говорио екавски и писао ћирилицом.

Вратили су га у Прокупље, баш онако као што су кришом планирали: „Оставићемо само градске Србе старе Сарајлије са којима смо навикли да живимо“.

Постигли су и више: отишли су и такви јер више нису могли са њима да живе.

Пошто је жену и дјецу испратио на аеродрому Бутмир, уз охрабрење да је „на послу са свима добар, а да се у комшилуку ником није замјерио“, остао је у Сарајеву сам.

За разлику од најужег центра гдје су биле старије и мање стамбене зграде, људи су се бар из виђења препознавали. Србислав је, међутим, становао у Добрињи, у солитерима, гдје су се сусједи мало познавали, и радио у „Енергоинвесту“, гдје се хиљаде запослених инжењера нису ни виђали.

Елем, све горе од горег по Србислава, па је једног дана ’92. неповратно одведен у логор „Сунце“, који је држао за Србе злогласни Јука коме су Муслимани пјевали, слике лијепили на ауто-хаубе.

Ти „спонтано самоорганизовани бранитељи града“, интегрисани у Армију БиХ, били су предратни жестоки момци, избацивачи из кафана, утјеривачи дугова, дилери дроге, шверцери, лопови, силеџије и убице чинили су „резервни састав војне и цивиллне полиције“.

Оперативно их је водио Емин Швракић, овлашћени сервисер телевизора Блаупункт са фирмом на Башчаршији, чији син је формирао и данас активне медије, најприје Радио, а потом и ТВ Хајат.

Хајат је запамћен по поноћној ратној контакт-емисији у којој су на питање водитељке шта би требало да Муслимани ураде са Србима у граду послије, испоставиће се у Хагу, инсценираног злочина на пијаци Маркале. Највише гласова добио је предлог једног од слушалаца да „Сваки Муслиман закоље Србина који му је најближе под руком“.

Срби су то слушали …

Политички комесар Зелених беретки био је Омер Бехмен, најекстремнији Млади муслиман у „робијашкој халки“, са највише затворског стажа у више судских процеса и подношења највећих искушења за ислам, шеф за специјалне операције СДА, вакуф-ефендија (задужен за све некретнине ИЗ), директор СДА, амбасадор БиХ у Техерану.

Иза свега и изнад свега био је Алија, који је главне црне бисере Јуку, Цацу, Ћелу и сл. пред камерама званично примао и одликовао и никад није јавно осудио њихово насиље над Србима који су остали у Сарајеву и дијелили ратне недаће са комшијама.

Србислав је био један од њих, и вјеру у мит о босанском комшилуку платио животом.

На идентификацију посмртних остатака дошла је Србиславова ћерка и добила штуро објашњње да га је ухапсила АБиХ, и да је послије био ангажован на копању тунела испод аеродрома, гдје је настрадао.

„Помињали су“, каже она, „и неку Санџачку групу, која је наводно одавно процесуирана као и анонимног појединца који се суђен, али у недостатку доказа…“

Могуће да, одрасла у Србији, није дешифровала бошњачке марифетлуке: похапшене Србе, ако нису одмах ликвидирали или на смрт пребили, слали су на копање ровава на линији фронта око Сарајева, да би тамо као живи штит погинули „од својих“.

Кад спомињу и „Санџачку групу“ то је алузија да су убице дошле из Рашке у Србији и да су србијански, а не домаћи муслимански кадрови.

Пропустили су највеће лицемјерје да је Србислав настрадао добровољно копајући Тунел и уз ковчег породици уручили признање за његов допринос ослобођењу мулти-култи Сарајева од српских окупатора.

Супруга није издржала 30 година неизвјесног трагања за мужем и од туге је преминула у својој 50-тој, те није дочекала срећу да сазна да јој је муж мртав и да може да га отплаче на гробу, запали му свијећу и закаже састанак на оном бољем свијету.

Дјеца су наставила и коначно успјела, ћерка је и по земним остацима покојног оца утврдила насилну смрт и заједно са братом ће покренути судски процес. Али, колико ће тек требати за тај сљедећи корак, њима или дјеци дјеце!?

Јер, сарајевско правосуђе је према Србима још горе од хашког. У Турској се „на лијечењу“ изгубио траг осуђеном, па одбјеглом Сакибу Махмуљану, команданту муџахедина, који су српским заробљеницима у Возући фикарили главе.

О Насеру Орићу тамо, ево, снимају и филм. „Пусто Турско“ се враћа на крилима НАТО-а и недовршених послова САД.

Поповићи, Србиславова жена и дјеца су узор упорног, стрпљивог и несавладивог српског отпора, који се води и именима, не само Републике, градова, улица, него и личним.

Како вријеме протиче, од рата већ деценије, о злочинима и злочинцима, страдањима само због српског имена, говори се у апстрактним цифрама које банализују зло: овдје хиљаду, тамо хиљаду и по, онамо преко три, или мање, или више.
У том олаком лицитирању бројкама конкретна појединачна жртва и патња најближих постају ствар приватних сјећања.