- Громогласни звиждуци Милораду Додику на Кошевском стадиону нису се могли назвати „испадом групице неодговорних…“, „изолованим инцидентом који не треба преувеличавати…“ , или „неколицином убачених провокатора.“ Звиждао је безмало цио стадион чим се предсједник појавио на бини и прије него што је проговорио иједну ријеч… Тако се римејк ЗОИ ’84. већ на отварању звиждањем предсједнику БиХ, од апела за обнављање боље прошлости, претворио у посљедњи поздрав ондашњем Сарајеву
- Туристи ће преко дана скијати на Јахорини, која је добила нове ски стазе, топове за осњежавање, жичаре и ски лифтове. У касно поподне на скијама ће се спуштати у бројне нове хотеле, апартмане и пансионе на Палама. А увече ће силазити у ноћни провод на Башчаршију или се враћати на скијање под рефлекторима
- Што је најважније, „пакет аранжман“ је остварен без интервенције у дејтонске политичке односе: домаћини ће остати свако на својој и сигурној страни ентитетске границе, а туристи ће свакодневно циркулисати у оба смјера и правити им профит, нова радна мјеста, привредни и друштвени развој
- Да ли је у подијељеном Сарајеву најзад „откривена топла вода“ за цијелу БиХ како живот у два ентитета и десет кантона нипошто није препрека за бизнис и развој и без унитарне државе и ревизије Анекса 4, без реформе система и отимања ентитетских надлежности, без Дејтона 2, извињења и измирења, те сличних конструкција и обмана?
- Да, али све док се у чаршији неко не досјети да ће више пара узети Срби него Бошњаци, или да ће за рачун „ћетнићке Јахорине“ бити запостављени капацитети који су посљедњих година подигле босанске патриоте на Игману и Бјелашници, као пандан неупоредиво популарнијој Јахорини…
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЗИМСКОМ олимпијадом младих у Сарајеву медији у региону бавили су се отприлике онолико колико је и трајала. Звиждуцима предсједавајућем Предсједништва БиХ на њеном отварању чак и који дан дуже. Једино дугорочније значајно што се тим поводом догодило забиљежено је тек као информација.
Али најприје о оном ефемерном и очекиваном…
Спортска манифестација била је заиста лијепа. Сарајево под свјежим, чистим снијегом, са много ведрог младог свијета, спортиста, туриста, башчаршијске вреве…
Баш као и прије 35 година када је Сарајево, послије интермеца од 70 година, од града познатог по атентату који је био алиби за почетак Великог рата, постало познато по најбоље организованој зимској олимпијади. Ономад је Сарајево хтјело да понови трансфер имиџа и да од града који је већ 27 година познат по страдању и разарању у грађанском рату, по инволуцији од мултикултурног до муслиманског, по муџахединима, вехабијама и угошћавању исламских терориста, те оптуживању комшија, сусједа и читавог свијета, направи нешто што дјелује ведро, полетно и оптимистично.
Римејк ЗОИ 84, сам по себи, можда би и остварио циљ да у свијет пошаље позитивну слику о пријестоници БиХ, да већ на њеном отварању Сарајлије нису забрљале. Сами себе су ухватили у лажи и претварању пред свијетом да јесу оно што нису и да би хтјели оно што неће.
Громогласни звиждуци на Кошевском стадиону нису се могли назвати „испадом групице неодговорних…“, „изолованим инцидентом који не треба преувеличавати…“ , или „неколицином убачених провокатора.“ Звиждао је безмало цијели стадион чим се предсједник појавио на бини и прије него што је проговорио иједну ријеч.
Право говорећи, свако ко иоле познаје босанске не/прилике није могао ни да очекује да ће земаљски поглавар БиХ бити поздрављен аплаузом иако се то у свакој држави, која то заиста и јесте, напросто подразумијева, барем као церемонијална рутина.
Међутим, Сарајево је данас по званичној статистици 95 одсто муслимански град, на стадиону је био узорак такве националне структуре становништва, а Бошњаци Додика доживљавају као државног непријатеља бр. 1 јединствене Босне из „геноцидног ентитета“. А то што Додик у ствари подразумијева БиХ, али не ексклузивно бошњачку, него искључиво изворну дејтонску, коју је потписао и Алија, ко те пита.
Стари Изетбеговић се у сред грађанског рата на национално-вјерској основи представљао као „предсједник свих Босанца и Херцеговаца“ док су се они међусобно убијали на стотинак метра од њега. И сви каснији чланови Предсједништва БиХ на заклетви су лицемјерно најављивали да ће једнако бринути о оба ентитета и сва три народа.
Сарајлије су добро знале да су ти исти одреда послије бринули искључиво о свом народу и свом ентитету, али су ту лаж жељели да понови и Додик. Но, пркосни предсједавајући Предсједништва БиХ, чим је изабран у Српској, грубо искрено је рекао да ће се борити за интересе Српске и Срба.
И он је, сасвим сигурно, унапријед знао како ће бити дочекан на стадиону Кошево и могао је част да препусти Комшићу или Џаферовићу или да пошаље изасланика. Можда тако није урадио из крајишког ината.
Могуће да је хтио својим говором без примједби, да ублажи анимозитет града у коме ће четири године обављати високу функцију и дипломатском кору у свечаним ложама да покаже да није политички деструктиван како они мисле. Како год било, на очи и уши амбасадора земаља ПИК, испало је да је Сарајево одбило пружену руку и да узрок босанске кавге није у Бањалуци, него у Сарајеву.
„Забили смо аутогол!“ – љутили су се трезевенији сарајевски коментатори, кивни на своје, колико и на њега. Но и њих, као и бивше Сарајлије, носталгичаре за СРБиХ и остале боснољубе, треба подсјетити да ни далеке ’84. није све било идилично.
Социјалистичка власт извршила је полувојну мобилизацију под командом друга Бранка Микулића; становништву је натурен добровољни самодопринос у висини мјесечне плате; саграђена је ледена дворана под злослутним именом Зелена трансверзала. Али, као што су се за оног вакта једнопартијске диктатуре новинари утркивали да све уљепшају и нахвале без мјере и укуса, тако се сада утркују да од свега направе што већи политички скандал иако се све догодило као по унапријед написаном сценарију.
Све је бивало више или мање лажно представљено, минимализовано или надувано са, како би рекао прогнани српски пјесник Рајко Петров, „превијањем у струку и намигивањем из леђа“. Но, и то је дио чувеног „сарајевског духа“, који шармира путнике пролазнике, а у коме је мудри Андрић, сарајевски гимназијалац и накратко поратни становник, открио камуфлиране историјске коријене мржње и пријетње будућим обрачунима.
Већ током рата је то излагивање о „оази братства и јединства сред грађанског рата“ и „инкарнацији европских вриједности“, претјеривање о броју убијених и рањених, прећуткивања да су снајперисти пуцали на своје, скривање балистичких налаза да неке „ћетнићке гранате“ нису стигле са српских положаја, те патетично самосажаљевање и оптуживање свега и свакога, постало навика сарајевских Бошњака.
Тако се римејк ЗОИ ’84. већ на отварању звиждањем предсједнику БиХ, од апела за обнављање боље прошлости, претворио у посљедњи поздрав ондашњем Сарајеву.
Међутим, у Сарајеву се, тих дана и тим поводом зачело и нешто друго, паметније, реалније и дугорочније, а што се није видјело од сњежних пахуља ни чуло од звиждука. Склопљен је аранжман између два Сарајева (српског или источног и муслиманског или блискоисточног), о заједничкој туристичкој понуди.
Туристи ће преко дана скијати на Јахорини, која је добила нове ски стазе, топове за осњежавање, жичаре и ски лифтове. У касно поподне на скијама ће се спуштати у бројне нове хотеле, апартмане и пансионе на Палама. А увече ће силазити у ноћни провод на Башчаршију или се враћати на скијање под рефлекторима.
По избору, неки ће у великим луксузним хотелима у граду боравити од предвече до послије раног доручка, други ће користити анахроне хотеле посред скијалишта испод самог врха Јахорине, неки опет скромнији смјештај у Лукавици.
Оно што је најважније, „пакет аранжман“ је остварен без интервенције у дејтонске политичке односе: домаћини ће остати свако на својој и сигурној страни ентитетске границе, а туристи ће свакодневно циркулисати у оба смјера и правити им профит, нова радна мјеста, привредни и друштвени развој.
Зашто да не?!
Неколико европских земаља, исто као и БиХ, спадају у тзв. дубоко подијељена друштва па им то не смета да буду међу најпросперитетнијим.
У Швајцарској бројне границе између „њемачких“, „француских“ и „италијанских“ кантона и полукантона пресијецају и градске улице.
У Холандији се „протестанти и католици сусрећу једино на улици и у војсци“.
У Белгији фламански и валонски новинари раде у истој згради са два улаза, али не комуницирају ни професионално ни приватно. У овој посљедњој, недуго уназад, политичари више од годину дана, нису успијевали да формирају владу. А ником из „међународне заједнице“ није ни пало на памет да их укоре што „не брину о својим грађанима“.
Удружени туристички подухват прави је одговор на непрестане лекције и „сољење памети“ из Вашингтона и Брисела, таман као да су га направили УН, ОХР, ЕУ и НАТО, а не изабрали локални Срби, Хрвати и Бошњаци.
Да ли је у подијељеном Сарајеву најзад „откривена топла вода“ за цијелу БиХ како живот у два ентитета и десет кантона нипошто није препрека за бизнис и развој и без унитарне државе и ревизије Анекса 4, без реформе система и отимања ентитетских надлежности, без Дејтона 2, извињења и измирења, те сличних конструкција и обмана?
Да, али све док се у чаршији неко не досјети да ће више пара узети Срби него Бошњаци, или да ће за рачун „ћетнићке Јахорине“ бити запостављени капацитети који су посљедњих година подигле босанске патриоте на Игману и Бјелашници, као пандан неупоредиво најпопуларнијој Јахорини.
А онда ће једини реално могући односи бити блокирани и БиХ ће опет све испочетка и по старом.
Додај коментар