Кецмановић: Узалуд се Бакир нада да ће Додика и Српску зауставити „револвераш са Дивљег запада“

• Бошњаци призивају војну интервенцију САД, НАТО, ЕУ, Њемачке, а одазвали су се Британци најавом да ће са шест-седам хиљада војника ојачати ЕУФОР. Додик, међутим, каже „Српска се неће бранити ни ако буде нападнута“. То у први мах дјелује као лакомислен позив било коме да је нападне. Али, он тиме изражава крајњу мирољубивост, и истовремено каже „има неко јачи ко ће нас бранити“. Сигурно да је на другој страни тако и схваћено, јер дефинитиван термин засједања НС РС одређен је тек пошто је Додик разговорао са Путином
• Пошто им није упалило ништа друго, суперсила би заиста могла чак и војно да удари на Српску или бар пошаље дрон на Додика. Али, Авганистан је показатељ како Америка умије и да се прилагођава и стратешки повлачи са споредних колосијека, попут Босне, према Русији и Кини
• Не постоји ниједан међународноправни механизам да Запад дохака Српској и Додику. Брисел је ненадлежан, изузев по основи свебосанског проевропског опредјељења за ЕУ, али Додик је одавно рекао да Српска има приоритет  у односу на евроинтеграције. Најзад, чланице ЕУ не могу да остваре неопходан консензус с обзиром на став Орбана, Милановића, Јанше, који дају подршку Додику
• Ако би Британци испред НАТО-а извршили инвазију на РС и на основу бонских овлашћења в.п смијенили легитимно и легално руководство те завели војну управу, ни то не пије воду, јер в.п. без верификације у СБ УН не постоји, а то нема право да самостално нареди ни генерални секретар УН. Реципрочно увећани руски контингент на терену заједно са народом био би на другој страни барикаде. Истина, Западни савезници се у неким ранијим приликама нису обазирали на те „формалности“, али прилике су се промијениле
• Пребациће фокус на предстојеће изборе у Српској, на којим ће додатно уложити у опозиционе странке, медије и НВО како би га скинули с воза на сљедећој станици. И опет ће поновити грешку, јер Срби нерадо гласају за кандидате које фаворизује протекторат. Односно, већином гласова награђују оне који се боре за њену што већу аутономију

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

НОВОИМЕНОВАНИ амбасадор САД у Сарајеву Мајкл Марфи 18.12.21 вели да „Русија и Кина подривају БиХ“, док је ваљда Американци стално дограђују као свој приватни посјед.

Познато је да по америчким законима власник приватног посједа има право да пуца на уљеза. На истом фону истог дана и из истог града лажни в.п. Шмит позива НАТО у коме БиХ није чланица. А Изетбеговић му се придружује истом изјавом из Мостара у нади да ће „враћање ентитетских надлежности у Бањалуку“спријечити револвераш са Дивљег Запада.

Шта сљедује Српској и Додику послије сједнице Народне скупштине, којом је отпочео процес враћања ентитетских надлежности из Срајева у Бањалуку?

Да ли ће се Запад прећутно помирити са чињеницом да овога пута није успио да заустави Додика у реализацији изворног Дејтона?

Или ће се, послије неуспјешних пријетњи санкцијама, латити убојитијих алата интервенционизма?

Пријетње, санкције, оружана интервенција

Неколико недјеља прије историјске сједнице Скупштине кроз Бањалуку и Источно Сарајево је продефиловала десетина посредника, специјалних извјестилаца, умишљених високих и више ниских представника из САД и држава ЕУ, Британије: Ескобар, Палмер, Шмит, Шолет, Пич … Изрекли су мноштво апела, препорука, упозорења, пријетњи, уцјена… Да и не говоримо о Изетбеговићу, Џаферовићу и Комшићу.

Спомињане су „санкције за фукционере“, „политичка изолација“,  „економски очај“, „обустава инвестиција“. Све до „драстичног повећања снага ЕУФОР-а, и њиховог распоређивања „у Брчком и на Дрини“. Пљуштале су кривичне пријаве против Додика из бошњачких кантона и удружења из дијаспоре.

Постављало се питање: да ли ће под толиким притиском опет бити ранијих тактичких одлагања, релативизација, погодби и одустајања од више најављиваних референдума и изгласаних резолуција? Или ће Додик овог пута заиста вратити дејтонске надлежности Српске из Сарајева у Бањалуку?

Сада, пошто је историјска одлука званично верификована у НС РС и влада преузела да је оперативно реализује услиједило је ново питање. Да ли ће западне силе војно интервенисати с обзиром на то колико им је стало?

САД? Њемачка и земље Бенелукса? Британија? Појединачно или заједно?

За неке овдашње патриотски забринуте аналитичаре то је поуздан знак да је однио враг шалу и да се ваља припремити за нешто што се иза брда ваља.

За неке аналитичаре истовјетних опредјељења овакво понашање Запада има сасвим супротно значење. Управо велика прича свједочи да немају конкретан потез, јер да га имају, повукли би га без много убјеђивања.

САД губе моћ, ЕУ је у кризи и питање је да ли ће се понијети попут рањеног лава коме би ради јачања унутрашњег самопоуздања и међународног ауторитета добро дошао лак плијен. Или ће се понашати као нека друга животиња, са мање снаге, а више памети.

Типујемо на ово друго, поготово послије неславног повлачења из Авганистана, пред Талибанима, који су својевремено угостили Осаму бин Ладена, виновника за смрт 3000 Американаца усред Њујорка.

Да ли ће ићи баш дотле или ипак не

Пошто им није упалило ништа друго, суперсила би заиста могла чак и војно да удари на Српску или бар пошаље дрон на Додика. Али, Авганистан је показатељ како Америка умије и да се прилагођава и стратешки повлачи са споредних колосијека, попут Босне, према Русији и Кини.

Обавијестиће урби ет орби да су умирили и стабилизовали БиХ, а „недовршене послове“ у европском дворишту препустити већем ангажовању Европљана и дијалогу локалних актера на терену. Дакако, уз подршку САД са одговрајуће дистанце.

Једино што никада неће признати да су САД највећи кривац за хроничну кризу у БиХ – од Цимерманове сугестије Алији да повуче потпис са Кутиљеровог плана, преко признања државе прије тројног консензуса о унутрашњем уређењу, те рушења властитог Дејтонског аранжмана, до немогуће мисије да од БиХ направе  јединствену грађанску државу, коју одбијају два равноправна народа на двије трећине територије.

Не постоји правни основ

Не постоји, заправо, ниједан међународноправни механизам да Запад дохака Српској и Додику.

Брисел је ненадлежан, изузев по основи свебосанског проевропског опредјељења за ЕУ, али Додик је одавно рекао да Српска има приоритет  у односу на евроинтеграције. Најзад, чланице ЕУ не могу да остваре неопходан консензус с обзиром на став Орбана, Милановића, Јанше, који дају подршку Додику.

Њемачка, изузев Бенелукса, није успјела да анимира већи број земаља појединачно да заједно предузму санкције.

У Савјету безбједности УН, који је надлежан за БиХ, Американце блокирају Руси и Кинези.

Према реаговању протектората, војска је  најосјетљивија надлежност. Али, главнокомандујући ЕУФОР-а генерал Плацер, међутим, тврди да нема никаквог правног основа, јер ентитетске војске, па и ВРС, и даље постоје у Уставу БиХ.

Због „сецесије и рушења Дејтона“

Е, пошто нема ни правног ни политичког основа, морали су да га измисле. Једно је сецесија и рушење БиХ, друго је изазивање рата, треће ширење малигног утицаја Русије и Кине.

Додик, Цвијановићева, Чубриловић и Вишковић по стотину пута понављају да Српска остаје у БиХ, они ће наставити да опетују да он намјерава сецесију.

Додик може исто толико пута да понови да ће враћање надлежности бити изведено мирним путем, у оквиру институција система, у границама ентитета, те на основу Дејтона и Устава БиХ, они ће опет да измишљају да је то окидач за грађански рат.

А што се тиче утицаја Русије и Кине, који заиста постоји, као и Турске, па и Мађарске, и сами су толико пута утврдили да су запустили западни Балкан и дозволили да им се ту појаве неки, „срам их било“, незвани гости без америчке визе.

Ради се, напросто, о бахатости једине суперсиле док је била једина, те када је читаву земаљску куглу третирала као фудбалску лопту, коју Чарли Чаплин у филму „Велики диктатор“ пребацује с ноге на ногу и петом преко главе.

Послушне земље и народе су експлоатисали и сиромашили без мјере и укуса, а њихове сервилне лидере штитили.

Непослушне државе су разваљивали, народе сатанизовали и лидере ликвидирали као окорјеле злочинце (Милошевић, Караџић, Садам, Гадафи …).

Неки од тих стереотипа су се и послије толико година и упркос промјени глобалног односа снага задржали у западној јавности и представљају проблем за престројавање  власти која их је својевремено сама створила.

Мобилизација на Башчаршији и у Стејт департменту

То користе старо друштво из Стејт департмента и услужни новинари, интелектуалци, лобисти, активисти тзв. цивилног сектора. Медлин, Хилари, Кристијан Аманпур, Сервер, Бугајски, Анри Бернар Леви, који су своје звјездане часове и каријере направили на Босни, координирају акцију са бошњачким удружењима у дијаспори.

Оживљавају изанђале стереотипе о невиним муслиманским жртвама, о бездушном Западу, о српским злочинима. Они јесу већ времешни  и на заласку, али групном мобилизацијом још увијек могу да утичу на јавно мњење, које онда врши притисак на западне владе.

У то друштво спада и Кристофер Хил, дипломатски ветеран са Балкана из времена интензивног интервенционизма, који је ономад на саслушању у одбору за спољну политику Сената САД пред долазак у Београд, демонстрирао строге ставове према непослушним Србима са обје стране Дрине и Додика означио као регионалног реметиоца бр.1.

А ту су, наравно, и два Сенада, двије локалне новинарске звијезде Хаџифејзовић (ТВ Фајс) и Авдић (Слободан Босна), са интервјуима и коментарима.

Напослијетку, придружили су се и бошњачки ратни генерали који су искористили одсуство Додика да дођу у Предсједништво и из пензије се ставе на располагање Џаферовићу и Комшићу.

Ко се спрема за рат

Бошњаци призивају војну интервенцију САД, НАТО, ЕУ, Њемачке, а одазвали су се Британци најавом да ће са шест-седам хиљада војника ојачати ЕУФОР. Додик, међутим, каже „Српска се неће бранити ни ако буде нападнута“.

То у први мах дјелује као лакомислен позив било коме да је нападне. Али, он тиме изражава крајњу мирољубивост, и истовремено каже „има неко јачи ко ће нас бранити“.

Сигурно да је на другој страни тако и схваћено, јер дефинитиван термин засједања НС РС одређен је тек пошто је Додик разговорао са Путином.

Не би, наравно, било добро да РС, попут Сирије, постане поприште одмјеравања снага глобалних играча. Али, Русија и Кина могу компензацију да нађу на другом мјесту, нпр. у Украјини и на Пацифику, што би за Запад било много болније, али за Српску не би ваљало.

Но, Србија се већ годинама интензивно наоружава дефанзивним ракетама регионалног домета, а Вучић „поштује границе БиХ, али воли РС“.

Охрабрујуће је и то што се БиХ не налази на дневном реду разговора на највишем нивоу. Тако је, рецимо, нова њемачка министарка спољних послова Аналена Бербок безуспјешно лобирала против Српске по кулоарима здања ЕУ на маргинама састанка коме је тема била Украјина.

Како би изгледала војна интервенција

Шта би радили тих додатних шест-седам хиљада војника ЕУФОР-а, које приликом сваке кризе у БиХ најављују баш Британци?

Ако би чували мир и стабилност у БиХ, нема баш никакве потребе, јер све што предузима РС обавља у својој кући, а пријетње да би је у томе силом спријечиле, долазе из бошњачких кантона.

Ако би били распоређени на Дрини (код Горажда) и Сави (код Брчког) требало би да чувају границе БиХ према Србији и Хрватској, такође је сувишно јер Београд и Загреб поштују територијални интегритет БиХ.

Ако би Британци испред НАТО-а извршили инвазију на РС и на основу бонских овлашћења в.п смијенили легитимно и легално руководство те завели војну управу, ни то не пије воду, јер в.п. без верификације у СБ УН не постоји, а то нема право да самостално нареди ни генерални секретар УН.

Реципрочно увећани руски контингент на терену заједно са народом био би на другој страни барикаде. Истина, западни савезници се у неким ранијим приликама нису обазирали на те „формалности“, али прилике су се промијениле.

Опозиција у Србији: Додик – авантуриста, Вучић га слабо подржава

Опозиција у Српској нашла се у раскораку.

Ако се из патриотских мотива придружи владајућој коалицији у борби за враћње ентитетских надлежности, даће Додику вјетар у леђа на десет мјесеци прије избора.

Ако се пак десолидарише, стаће на страну унутрашњих и спољних непријтеља РС.

На самом почетку су се придружили тој историјској иницијативи, али су касније напустили преломну сједницу НС РС, називајући Додика авантуристом због процјене да неће успјети и да Републику неће сачувати од иностране интервенције.

До диференцијације око враћања надлежности, што је постала општесрпска тема, дошло је и међу опозицијом у Србији.

Док су једни пребацивали Вучићу што експлицитније и директније не подржи Српску и Додика, други су му приговарали што се отворено не дистанцира од Додика, који својим агресивним политичким потезима увлачи матицу у сукоб са Западом са којим иначе економски све боље сарађује.

Епилог

Но, Додик је, рекло би се, већ успио да незаустављиво покрене процес враћања надлежности. Штавише, поред, познате подршке Србије, Русије, Кине, Мађарске, Хрватске, Словеније, још неколико чланица ЕУ ставиле су му дискретно до знања да неће подржати било какве санкције против Српске.

Из тога би се могло закључити да је многим Европљанима превршило мјеру туторство и САД (НАТО) и њемачког Брисела, те да Додик постаје један од првобораца још увијек пригушеног суверенизма у ширем окружењу.

Прагматични Запад баш због тога ни Српску ни њега неће оставити на миру.

Пребациће фокус на предстојеће изборе у Српској, на којим ће додатно уложити у опозиционе странке, медије и НВО како би га скинули с воза на сљедећој станици. И опет ће поновити грешку, јер Срби нерадо гласају за кандидате које фаворизује протекторат. Односно, већином гласова награђују оне који се боре за њену што већу аутономију.

Наравно, увијек постоји ризик најгорег сценарија, али да није ризика, закључци засједања НС РС не би били историјски.

Одлука да се стање у појединим дијеловима система доведе у склад са Уставом увијек и свугдје представља рутински посао. Сама по себи, ван контекста босанског лонца, који се крчка на повишеној температури, овај подухват коалиције на власти не би заслуживао посебну пажњу ни домаће, а камоли међународне јавности.

Невјероватно, али изворни Дејтон никада није испробан у пракси. Послије 26 година негативног тестирања свега што није, треба напокон дати шансу рјешењу које су све три стране потписале, а међунардона заједница гарантовала.

Можда је то пут који води ка мирној Босни!?