- Мостар је подијељен Берлинским зидом, сукоб око хрватског члана Предсједништва по избору Бошњака не престаје. У контексту таквих односа и сама најава масовног доласка намашћија на Широки Бријег доживљена је као десант на хрватске кантоне, ионако фрустриране бошњачком мајоризацијм и доминацијом
- Да је Хоџа Санин-ефендија Муса у томе успио, а није јер је био ухашен, био би то још један спољнополитички аутогол који су у посљедњих пола године забили Бошњаци зато што не могу да се снађу у новој глобалној констелацији, у којој више нису штићеници ни САД, ни арапског свијета, ни ЕУ. Први више неће да се мијешају, други нису спремни да залегну ни за ближу Газу, трећи су блокирани дефицитом консензуса. Нијемцима, који дјелују преко Шмита, у БиХ су фаворити Хрвати. Русија и Кина су на српској страни
- Иницијатива Ж. Цвијановић да БиХ, као друга земља у свијету, подржи кандидатуру Трампа за Нобела, нашла је Бећировића и Комшића „у небраном грожђу“, па су тражили тајм-аут до сљедеће сједнице Предсједништва БиХ. Иако би народ у Српској радије номиновао Путина, иницијатива је супер јер је друга два члана Предсједништва истјерала на чистац да се опредијеле између шефа суперсиле и муслиманске чаршије у „блискоисточном Сарајеву“
- Алија рече: „Босна неће бити мирна све док Србија не буде довољно слаба“. Може да буде мирна и ако буде довољно јака, али са Хелезом, Мусом, Бећировићем и рецепционерима не може јој помоћи ни Радио-Сарајево
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЗАМИСЛИТЕ хиљаду муслимана како клањају намаз на Широком бријегу и како им у вјерском заносу, немоћним да се бране, за вратове скачу потомци усташких кољача из времена НДХ.
Хрвати, фанатични католици, чине безмало 100 одсто локалног становништва, а бившег „хрватског цвијећа“ је свега шест примјерака. Неупућени би рекао: зашто би им сметали ако само дођу и мирно се помоле своме Богу, тим више што иначе живе у заједничком ентитету ФБиХ.
Е није, ентитет са два народа скројен Вашингтонским споразумом више их је удаљио него зближио.
Мостар је подијељен Берлинским зидом, сукоб око хрватског члана Предсједништва по избору Бошњака не престаје. У контексту таквих односа и сама најава масовног доласка намашћија на Широки Бријег доживљена је као десант на хрватске кантоне, ионако фрустриране бошњачком мајоризацијм и доминацијом.
Хоџа Санин-ефендија Муса дере јарца па је упркос томе позвао вјернике на масовни намаз на Широки Бријег, надомак Госпе и споменика Фрањи Туђману.
Био би то још један спољнополитички аутогол који су у посљедњих пола године забили Бошњаци зато што не могу да се снађу у новој глобалној констелацији, у којој више нису штићеници ни САД, ни арапског свијета, ни ЕУ.
Први више неће да се мијешају, други нису спремни да залегну ни за ближу Газу, трећи су блокирани дефицитом консензуса.
Нијемцима, који дјелују преко Шмита, у БиХ су фаворити Хрвати. Русија и Кина су на српској страни.
Деценијама су се увлачили Американцима причом како је Босна, након реконквисте, примила Сефарде у Босну, а сада су, да се не би баш директно замјерили Трампу, ударили по јеврејским туристима у Сарајеву.
Љетос, у интервалу од непуних мјесец дана, сарајевски хотелијери су најприје Европској конференцији рабина отказали резервацију дан уочи скупа, а потом групи израелских туриста покупили пасоше и поцијепане их бацили у смеће. Ова два антисемитска испада у Сарајеву, која су се, ето, догодила баш у вријеме израелско-арапског рата у Гази, домаћини су, ко би им вјеровао, објаснили „случајном грешком рецепције у оба хотела“.
Временски негдје сублизо, а на истом мјесту, бошњачки званичници успоставили су, односно обновили блиске везе са Техераном. На сусрет Зукана Хелеза, министра одбране у Савјету министара БиХ, са иранским генералима, односно са колегама министарства у Техерану, посвећен војној сарадњи, Вашингтон је реаговао брзо и жестоко.
Знајући како су се, због тајног иранско-бошњачког терористичког кампа у Погорелици поред Сарајева, провели Хасан Ченгић, Бакир Алиспахић, па и сам Алија Изетбеговић, министар Зукан је напунио гаће, па се наивно глупо правдао да је „сарадњу условио благословом САД“.
Да су везе бошњачко-иранске ипак само подигнуте на јавни ниво, а да послије Погорелице тајно нису ни прекинуте, указује ажурирани извјештај ЦИА-е о БиХ од 21. августа о.г. „у којој дјелује Корпус исламске револуционарне гарде – Снаге „Qодс“.
Ова организација стављена је на листу терористичких организација Стејт департмента 15. априла 2019-те. Није познато да су бошњачке власти промптно „објасниле“ да је и то случајно и да су нешто предузеле. Али, евидентно је да су у Сарајеву буквално схватили Трампову политику немијешања у унутрашње ствари других држава.
Немијешање значи да се САД неће враћати недовршеним пословима у Босни које су започели Бил и Хилари Клинтон и није стигао да заврши Бајден, али не значи да ће опростити својим малим штићеницима ако дигну глас на њиховог стратешког савезника Израел или се солидаришу са стратешким непријатељем Ираном.
Иницијатива Жељке Цвијановић да БиХ, као друга земља у свијету, подржи кандидатуру Трампа за Нобела, нашла је Бећировића и Комшића „у небраном грожђу“, па су тражили тајм-аут до сљедеће сједнице Предсједништва БиХ. Иако би народ у Српској радије номиновао Путина, иницијатива је супер јер је друга два члана Предсједништва истјерала на чистац да се опредијеле између шефа суперсиле и муслиманске чаршије у „блискоисточном Сарајеву“
Речени хоџа Муса са 1000 намашћија на Широком Бријегу није гађао преко Атлантика, него локално у другом кантону истог ентитета, и то је извео са много духа. Назив његове акције „Намазом до помирења“ асоцира на бројне заједничке молитве реиса, владике и надбискупа за мир током рата у БиХ. Истина није планирао и владику, него се ограничио на оквире бошњачко-хрватске федереције.
Вјерска екскурзија муслимана баш на Широки Бријег, мјесто ходочашћа Госпи међугорској, могла је да буде брањена и као оригиналан гест добре воље и пружања руке домаћинима, као што би било фино и да су широкобријешки католици узвратно дошли да се помоле за мир у Бегову џамију у Сарајеву, или у неку ближу.
Могло је, али није зато што је сам Муса покварио. Изјавио је да би то био утук на инцидент који се догодио на Широком, гдје је недавно арапској туристкињи онемогућено да се на зеленој површини обрати Алаху џ.ш.
Реваншистичкој интерпретацији Мусине акције допринио је његов CV: теолог, политичар, активиста, борац за права муслимана, завршио неке силне, што вјерске што лаичке школе, по Сарајеву и Санџаку и објавио бројне књиге, организовао протесте.
Индикативно, његова НВО зове се „Вјера. Нација. Држава“. Дакле, Муса (53) није неки наивни, хоџица мехка срца, кога боли нетолеранција међу вјерницима различитих вјерозакона, него, испоставило се, потенцијални вјерско-национално-државни лидер са бројним обожаваоцима.
На аларм Хрвата и на знаковиту предусретљвост владајућих муслимана, манифестација „Намазом до мира“ (ваљда до помирења) отказана је a Муса ухапшен.
Приведен је и Муса јуниор, именом Абдулазиз, јер је док му је бабо био у бајбуку, изјавио да ће намаза у Широком бити, упркос службеној забрани.
А сад долази оно због чега вриједи завирити у бошњачко-хрватски ентитет.
Према Радио Сарајеву (12.08.25), откривено је да је „Муса сениор дошао у Босну из Србије, гдjе је био имам Исламске вјерске заједнице Србије са сједиштем у Београду“ – што ће рећи не оне Исламске вјерске заједнице у Србији са сједиштем у Сарајеву.
Већ сам тај податак био је довољан да бошњачки слушаоци схвате ко заправо стоји иза Мусине провокације конфликта између муслимана и католика, под фирмом „намазом за помирење“.
Да ко би други него Београд?
Зашто Београд, какве везе има Београд?
Има, има … Није ли Бакир одавно рекао да је „Босни увијек све зло долазило из Србије“. Добро, а какве везе има Муса са Србијом? Има, има … службовао у исламском старјешинству у Београду, па су га биће Срби послали да мути по Босни и завађа католике и муслимане у Федерацији, који иначе, јел’да, живе у идиличној хармонији.
А онда се непотписани коментатор Радио-Сарајева враћа преко Раче на лијеву обалу Дрине и фокусира се на Мусу и локалне односе. Поента је на томе да Муса „свјесно или несвјесно, намазом објективно не би допринио помирењу народа у БиХ, него њиховом завађању“. Слиједи удар на главну мету: „Додику је Муса дар с неба!“, „Човићу је злата вриједан!“
Није важно што Срби воле Српску и зато бирају Додика, што Хрвати жале за Херцег Босном и зато хоће Човића, важно је да су Србија, Српска и Срби криви за све, па и за Хрвате, зато што данас ни они неће да буду доњи у ФБиХ, као ни Срби у БиХ.
Да, да „сусједне државе и њихови сателити у Босни“ Бошњацима не дају цјеловиту и јединствену државу, а Муса је још као млади муфтија у Београду врбован да им срећу квари.
Овим инцидентом око најављене и отказане параде намашћија у Широком, Муса није могао изазвати гњев суперсиле Америке, него „само“ Ватикана, па су пустили машти на вољу …
Да су раније били тако надахнути, могли су „објаснити“ да су шиканирани европски рабини, односно Израелци, у ствари били агенти Мосада задужени да прикажу да док Нетањаху сатире муслимане у Гази, ни босанским муслиманима није масло за рамазана, јер ето малтретирају Јевреје у Сарајеву. А пошто Додик има добре односе са Израелом, онда су и ти из Мосада што на рецепцијама сарајевских хотела отказују резервације и цијепају пасоше, на вези са Бањалуком. Пошто Српска нема одговарајућу службу, користи услужно ОБА у Србији, за коју, опет, јел’да, ради Муса.
Алија рече: „Босна неће бити мирна све док Србија не буде довољно слаба“. Може да буде мирна и ако буде довољно јака, али са Хелезом, Мусом, Бећировићем и рецепционерима не може јој помоћи ни Радио-Сарајево.
Додај коментар