Коментари

Кецмановић: Запад би да у БиХ пређе са цивилног протектората на режим тихе војне окупације

ЖЕЛЕ ЛИ ТО ОНИ ДА РУСОФИЛНОЈ ВЕЋИНИ ПОКАЖУ ДА ЈЕ МОСКВА ДАЛЕКО, А ДА СУ ОНИ ТУ?
  • На постојећи контингент ЕУФОР-а од 500 војника и официра, Британци су додали још 500, Њемачка је најавила још 1000, а сарајевски муслимани масовно ваде оружне дозволе… Колективни Запад губи политичку контролу у БиХ те зато гомила војнике и оружје. Умјесто представника, посредника, извјестилаца, специјални и општих, високих и ниских, шаљу војску…
  • Шта ће им то? Да русофилној већини покажу да је Москва далеко, а да су они ту? Да охрабре корумпирану мањину против власти? Чист промашај! Народ више воли какву год домаћу власт него инострану силу и лаж. Не дао бог Додику да га они похвале, изгубио би изборе
  • Понекад се протекторату нешто и омакло. В.п. Вестендорп који је први добио на диспозицију бонска овлашћења је на прву реаговао: „Ово је супротно Дејтонском споразуму!“ Ешдаун се похвалио: „Када сам наилазио на отпор РС, позвао бих Криса Патена у Бриселу и сутра би он то објавио као услов за улазак у ЕУ“. Овен је у мемоарима написао: „На брифингу пред одлазак у БиХ рекли су ми: „Имаш одријешене руке, само не било какав бошњачки ентитет“… Изузев Венса, сви су то рекли тек по истеку мандата

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

У БОСНИ су већ ОС БиХ, и ЕУФОР, и АЛТЕА, сада и Британска осматрачница за заштиту од „сецесиониста и русофила“, а ево и Сарајлије се наоружавају.

Англо-амерички медијски монпол успио је да убиједи муслиманско Сарајево да Додик доводи Путина на Башчаршију. Потомци бораца СС Ханџар дивизије наслиједили су страхове са Источног фронта.

Најприје се мјесецима расправљало о томе да би украјинска криза могла да се пренесе у БиХ. Ту претпоставку, депласирану јер је БиХ ионако већ 30 година у кризи, лансирали су из Лондона и Берлина, уз секундирање Сарајева, са циљем да се оправда превенција опасности која не постоји.

На постојећи контингент ЕУФОР-а од 500 војника и официра, Британци су додали још 500, Њемачка је најавила још 1000, а сарајевски муслимани масовно ваде оружне дозволе. Наравно, оправдање је „обезбјеђивање мира и стабилности“, али без икаквог објашњења ко или шта их, поред хроничне антагонистичке коегзистенцје три народа у два ентитета, баш у овом моменту изузетно угрожава.

Ко или шта је тај алармантни реметилачки новум?

Захтјев Хрвата да сами бирају своје националне представнике?

Захтјев Српске да јој се врате отете Уставне надлежности?

Бошњачки захтјев за унитарном БиХ у којој би доминарали као најбројнији?

Ништа од тога јер све то постоји већ деценијама уназад.

У чему је онда ствар? У томе што је БиХ остала без в.п. па самим тим и без бонских овлашћења, што су Уставни суд БиХ компромитовале иностране судије, што је ЕУ изгубила привлачну снагу? Другим ријечима: ,њемачки туриста“ нема дикататорску моћ, Брисел више нема меку моћ, а заједничко правосуђе је изгубило кредибилитет.

Колективни Запад губи политичку контролу у БиХ те зато гомила војнике и оружје. Умјесто представника, посредника, извјестилаца, специјални и општих, високих и ниских, шаљу војску.

Али, против кога и зашто?

Српска је, као и Србија, прогласила војну и политичку неутралност. И, Додик и Вучић, истина, неће у НАТО и неће санкције Русији, али хоће у ЕУ. Међутим, све анкете у обје српске земље показују да убједљива већина народа у Српској није више за неутралност, јер је ЕУ све мање атрактивна а све више захтјевна, те их још и гура против пријатељске Русије.

Под девизом ко није с нама тај је против нас колективни Запад српску неутралност третира као пету колону Русије.

Тако долазимо до парадокса да док власт у Српској, у складу са политиком неутралности, умирује и умјерава ЕУ-скептицизам и русофилију нације, из Лондона и Берлина га прозивају да генерише кризу у БиХ.

Умјесто да Додику буду захвални, они га проглашавају сецесионистом, промотором малигног утицаја Русије, оличењем свих проблема у БиХ, које су сами произвели.

Српски члан Предсједништва БиХ им је рекао оно о чему у С. Македонија и Албанији ћуте.

„Послије посљедњих одлука Брисела, европски пут постаје бесмислен, а ЕУ није без алтернативе. Кандидатски статус су добиле Молдавија, убједљиво најзаосталија земља у Европи, и један комад Украјине још неизвјесне величине. Добиле су предност зато што се налазе на самој граници додира са Русијом. На тај начин ЕУ је постала војни савез, резервни НАТО. Гдје не пролази робусни НАТО, може ЕУ у рукавицама“.

Свијет се тако освједочио о још једној превари Запада о каквим Српска има пребогато искуство. Покривали су их еуфемизмима дух умјесто слова Дејтона, неопходне уставне реформе, функционалнија држава са јединим циљем да се развласти Република Српска.

Док је свијет био униполаран, српска упозорења на обмане се нису добро „чула“, а издалека се нису ни добро „видјела“. Али, као што мноштво држава данас повлачи признање Косова*, тако и Српска више није сама против свих.

Сада и Српску боље разумију Русија и Кина, као и Мађарска.

Понекад се протекторату нешто и омакло.

В.п. Вестендорп који је први добио на диспозицију бонска овлашћења је на прву реаговао: „Ово је супротно Дејтонском споразуму!“

Ешдаун се похвалио: „Када сам наилазио на отпор РС, позвао бих Криса Патена у Бриселу и сутра би он то објавио као услов за улазак у ЕУ“. Овен је у мемоарима написао: „На брифингу пред одлазак у БиХ рекли су ми: „Имаш одријешене руке, само не било какав бошњачки ентитет“.

Јозеф Марко, аустријски судија Уставног суда БиХ, признао је: „Постојао је прећутан договор између Суда и високог представника да Суд увијек потврђује меритум његових закона.“ Изузев Венса, сви су то рекли тек по истеку мандата.

Додик је са свим тим преварантима морао да се носи 15 година, да би дочекао Шмита, који се још и лажно представља као в.п., и да још као демократски изабрани колективни шеф државе трпи његове оптужбе да је „сецесиониста и руски агент“.

Додик јесте спомињао мирни разлаз, али као посљедње средство против рушења уставне позиције РС. Јесте спомињао да је народ у Српској загледан у Србију и да жели што веће јединство са матицом. А јесте и да се често састајао са Путином и Лавровом. Па шта онда?!

Шта у томе има тако чудно, чак скаредно? Словени, православци, стари пријатељи!

Ако мисле да су кока-кола и хамбургери то преокренули и да Додик лаже, могу да провјере: референдум, истраживање јавног мњења или анкета међу Србима у БиХ.

Нипошто, јер се боје резултата.

Волцер објашњава: „У слободи народи увијек бирају да живе са себи сличним по вјери, нацији, језику историји и да заједно сами собом управљају“.

Миршајмер је још раних ’90-их упозорио да је амерички приступ БиХ промашен.

Кисинџер је подсјетио да су Срби издржали четири вијека османске окупације.

Хантингтон је Босну узео за примјер сукоба три цивилизације.

Политички инжењеринг изградње једне босанске политичке нације и централизоване државе у којој ће Срби бити мањина, напросто није успио. Стање је горе него на почетку експеримента, али како год се демократе врате на власт (Клинтон, Обама, Бајден), враћају се и незавршеном послу у Босни.

Одакле та контрапродуктивна упорност?

Сујета бивше суперсиле да може да спроведе све што замисли?

Наметање америчког мелтинг-пота као рјешења за све? Подривање Европе из балканског дворишта ЕУ? Индиректно провоцирање Русије и Кине преко пријатеља на Балкану? Дефицит увида у глобалне промјене?

Појачане патроле ЕУФОР-а, су се размилиле по Српској уочи избора у БиХ. Чему треба да послужи прелазак са режима агресивног цивилног протектората на режим тихе војне окупације?

Да русофилној већини покажу да је Москва далеко, а да су они ту?

Да охрабре корумпирану мањину против власти?

Чист промашај! Народ више воли какву год домаћу власт него инострану силу и лаж. Не дао бог Додику да га они похвале, изгубио би изборе.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар