Кецмановић: Зар је Бакир тек сада открио да је Херцег-Босанцима дража Хрватска него БиХ?!

• Нема спољнополитичког повода а да три члана Предсједништва БиХ немају опречне ставове, тако да у недостатку консензуса, заједнички министар спољних послова и нема посла, сем ако не уради нешто кришом. Ево, рецимо, нико не зна ко је позвао министра непризнатог Косова Пацолија у БиХ, нити ко је свјетској руској књижевној звијезди Прилепину забранио да дође у Српску. О изградњи Пељешачког моста се, напротив, све зна, али ни то не помаже
• Ако већ и Херцег-Босанци више губе него што добијају изградњом моста (као што се у Сарајеву тврди), зашто онда Човић навија за мост? Е, у томе и јесте квака: не ради то из локалног интереса, него из националних емоција према матици. Као што Бошњаци у Сарајеву и Пазару заједно са Султаном Тајипом вичу „Босна је Турска!“, тако и Хрвати са Колиндом шапћу: „Херцег-Босна је Хрватска“
• Уосталом, да је реализована конфедерација Федерације са Хрватском, што је потписано Вашингтонским споразумом, проблема не би ни било! Неумска ривијера би без икаквих надвожњака, подвожњака и мостова била дио једне конфедералне државе Хрвата и Бошњака, а Српској остављена могућност да се „придружи“… Ех, да се Вашингтон није предомислио…

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„ЧЛАН Предсједништва БиХ директно се ставио на страну Хрватске у спору око Пељешачког моста?!“ – оптужио је Бакир Изетбеговић свога колегу у Предсједништву БиХ Драгана Човића.

Добро јутро, Колумбо!Да ли је могуће да је Бакир тек крајем љета 2018. открио да је Херцег-Босанцима дража Хрватска него БиХ?!

Нема спољнополитичког повода а да три члана Предсједништва БиХ немају опречне ставове, тако да у недостатку консензуса, заједнички министар спољних послова и нема посла, сем ако не уради нешто кришом. Ево, рецимо, нико не зна ко је позвао министра непризнатог Косова Пацолија у БиХ, нити ко је свјетској руској књижевној звијезди Прилепину забранио да дође у Српску.

О изградњи Пељешачког моста се, напротив, све зна, али ни то не помаже.

Још 1971, у вријеме „маспока, познати књижевник и хрватски националиста Петар Шегедин је тада још увијек социјалистичку федералну Републику Хрватску, због територијалног прекида од 23 километра око Неума, самосажаљиво назвао „нови Пакистан“.

Послије дужег премишљања Тито је „хрватско прољеће“ енергично зауставио. Али, „највећи син југословенских народа“ истом приликом се први пут изјаснио као „син хрватског народа“ и тиме наговијестио да ће, накнадно, Уставом из 1974. маспоковцима испунити готово све жеље.

„Готово све“, јер је „меки трбух“ Хрватске који су насељавали Срби и који је безмало цијепао „лијепу нашу“ на двије половине, оставио свом генералу Туђману да ријеши „Олујом“.

Спајање приморских дијелова Хрватске, међу које се укљештила БиХ, врховник Фрањо оставио је насљедницима.

Припреме су почеле још у току рата. За фртаљ мирнодопске цијене покуповане су српске куће по Неуму. Тако је ојачана предност у непокретностима и власницима у односу на бошњачке викендаше ако се укаже прилика за референдум о припајању Хрватској. А одмах послије рата отворена је прича и о повезивању дубровачке опћине, која сеже све до Стона на Пељешцу, са главнином територије Хрватске.

Лицитирано је о изградњи екстериторијалног надвожњака који би петнаестак километара ишао изнад, односно подвожњака који би ишао испод неумске обале. Завршило се на изградњи моста.

У Сарајеву је одмах формирана експертска комисија на челу са академиком Бушатлијом, која је припремила исцрпну анализу какве ће све океанографске, астрономске и метафизичке штете Пељешачки мост нанијети Босни. Но, ако ћемо озбиљно, тај мост би једино могао да угрози улазак прекоокеанских бродова у Неумски залив, али због његове недовољне дубине и ширине, ту ионако не могу да уплове ни бродови средње величине.

Зато је социјалистичка БиХ, и у вријеме највећег самопоуздања партиципирала у градњи луке у Плочама у Хрватској, а није градила своју.

А шта ће од моста добити Херцег-Босна? – Само штету. Без моста, кратко и уско херцег-босанско приморје за Загреб има капитални стратешки значај незаобилазне споне са Дубровником. Са мостом, херцегбосанска ривијера око Неума постаје слијепо цријево, илити сарајевско купалиште које мостарски, чапљински, столачки и други Хрвати по традицији заобилазе и љетују на „маре ностро“.

Но, шта год БиХ, ФБиХ, Бошњаци и Херцег-Босанци, мислили о Пељашачком мосту, Хрватска ће тај пројекат реализовати.

Повезује своју територију, траса кроз међународне воде објективно не угрожава интересе БиХ. Већ је добила намјенски кредит Европске банке, чланица је ЕУ. И што је најважније, Бошњаци наивно вјерују да ће, буду ли послушни, и БиХ бити примљена у ЕУ, па ће већ послије избора лећи на руду Загреба.

Професор Мухамед-Туњо своје сународнике већ соколи на попуштање подсјећањем на „традиционалну бошњачку великодушност“:

„Босна је поморска сила. Пељешац је поклонила Млецима, Херцег Нови Црној Гори …“

Чињеница је, међутим, да је Али-паша Ризванбеговић продао претходно отету српску земљу, укључив и цркву у Стону, задужбину Немањића и један од најстаријих српско-православних храмова. Али, рећи да је Босна данас поморска сила, било би исто као и да је Србија поморска велесила. Заиста, да прије неколико стотина миленијума није нестало Панонско море, Калемегданску тврђаву би сада запљускивали морски таласи, па не би закупљивала докове у Солуну.

Но, ако већ и Херцег-Босанци више губе него што добијају изградњом моста, зашто онда Човић навија за мост? Е, у томе и јесте квака: не ради то из локалног интереса, него из националних емоција према матици. Као што Бошњаци у Сарајеву и Пазару заједно са Султаном Тајипом вичу „Босна је Турска!“, тако и Хрвати са Колиндом шапћу: „Херцег-Босна је Хрватска“.

Најзад, да је реализована конфедерација Федерације са Хрватском, што је потписано Вашингтонским споразумом, овог проблема не би ни било! Неумска ривијера би без икаквих надвожњака, подвожњака и мостова била дио једне конфедералне државе Хрвата и Бошњака, а Српској остављена могућност да се „придружи“.

Ех, да се Вашингтон није предомислио..