- Јесте апсурдно да је деескалација кризе у БиХ започела добровољним одступањем српског лидера, који је управо заговарао или повратак Дејтону или равноправан договор или разлаз. Али, ко у савременој политици инсистира на двовалентној логици и једносмјерној досљедности родио се у погрешно вријеме и на погрешном мејсту
- Треба да услиједи онај Додиков односно Трампов “равноправни дијалог у БиХ и консензус о БиХ”. Али, још није утврђено када ће почети и ко ће га водити са сваке од три националне стране. Бошњаци, који се још опорављају од шока и даље се баве тајном Додиковог волшебног васкрсења, у невјерици, за сваки случај, понављају да им је једино он неприхватљив као саговорник
- Бошњацима ће бити најтеже да се усагласе ко ће њих саме да представља: владајућа тројка у паду рејтинга или Бакир испред доминантне СДА у успону, али знају кога би хтјели са друге стране стола: Комшића и Лазовића. Дакле: мораће опет неко да им телефонира да то треба да буду Човић, Додик и Бакир, једина три лидера
- Према искуству са оваквим преговорима уочи и током рата, расправа ће бити бесконачно дуга и непродуктивна. Судећи по политичком темпераменту америчког предсједника, склоног прагматично једноставним рјешењима, ако та јалова гњаважа толико потраје да се приближи крају његовог мандата – он ће у договору са Путином, испред носа ЕУ, кумовати подјели БиХ
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ДА ЛИ сте примијетили да се службени ни Београд ни Загреб никада не изјашњавају о сецесији Српске и Херцег-Босне и прикључењу матицама? Срби и Хрвати у БиХ то повремено спомињу, негативни ехо се не чује, али позитивног такође нема, него се само подразумијева. Зашто?
На овом мјесту прошле суботе писали смо о алтернативама: “Одоше и Шмит и Додик у пакету”, или “Шмит остаје, а Миле оде”, или “Шмит оде, а Миле остаје”. Једино нисмо о оној која је бар привремено актуелна: “остају обојица”.
Наравно, обојицу смо третирали као метафоре за двије политике у БиХ. Шмита као оличење нелегалног и нелегитимног, незаконитог и антисутавног дјеловања представника колекивног Запада. Додика као легалног и легитимног предсједника Републике који је, њима упркос, запаљивом реториком одлучно бранио интересе “мањег ентитета”.
Обрт је у томе што Шмита послије сједнице СБ УН, на коју га предсједавјући Василије Небензја није ни позвао, америчка амбасадорка није ни питала зашто га нема, он мора да истиче да нема међународни легитимитет. “Ја сам Нијемац, мене може да смијени само Њемачка”.
Више се не позива ни на СБ УН ни на ПИК, него на Рајхстаг не би ли сачувао столицу в.п. Додик, међутим, иако више није предсједник, као шеф владајуће странке је задржао главну полугу моћи, и већ се у том својству бацио у предизборну кампању за Синишу Карана. А за његов прелазни статус до краја мјесеца, протокол је пронашао формулацију “изабрани предсједник РС”.
На сједници СБ УН амабасадорка САД се одрекла интервенционизма и инжењеринга градње нација и држава и ставом да стране на терену треба у равноправном дијалогу да постигну конзензус о функционалној држави придружила се постојаној позицији Русије.
Јесте апсурдно да је деескалација кризе у БиХ започела добровољним одступањем српског лидера, који је управо заговарао или повратак Дејтону или равноправан договор или разлаз.
Али, ко у савременој политици инсистира на двовалентној логици и једносмјерној досљедности родио се у погрешно вријеме и на погрешном мејсту. Суперсиле могу себи да дозволе асиметричну политику – да малима бране оно исто што без оправдавања саме чине, поготово када се ради о виталним потрепштинама: гасу, нафти, оружју, муницији.
Уосталом макијавелизам је темељ модерне политике. Уза све то, укидање америчких санкција руководству Српске, са Додиком на челу, био је спектакуларан потез којим је Трамп дао сигнал водећим Европљанима да макар и невољко слиједе нови курс, а Додик још једном показао да има не само диплому политиколога него и интуицију политичара.
Није ово било вјешто вађење из шкрипца, него рано типовање на Трампа још прије деценију када готово још нико није, а ни Меланији се тада није селило из гламурозне Велике јабуке у сиву престоницу администрације.
Додик је загледан у Србију, Русију и даље на Исток све до Кине, односно у будућност. Али та будућност је колико извјесна толико и временски на дугу штапу. Просторно пак Срби који себе виде у БРИКСУ, ШОС-у, ОДКБ-у, нису у Евроазији, као што ни муслимани (Бошњаци, Шиптари и Санџаклије), који себе виде на Босфору, нису у малој Азији. Налазе се у Европи, балканском дворишту ЕУ, а ваља жив дочекти мултиполарни свијет.
Да не би било забуне ко су српски пријатељи, “изабрани предсједник РС” каже: “Русија је наш стратешки, а САД кредибилни партнер”. “Вучић је мој брат”, Лавров биће ујак.
Али, шта је наставак кредибилитета?
Онај Додиков односно Трампов “равноправни дијалог у БиХ и консензус о БиХ”. Још није утврђено када ће почети и ко ће га водити са сваке од три националне стране. Бошњаци, који се још опорављају од шока и даље се баве тајном Додиковог волшебног васкрсења и доводе пред камере експерте из иностранства и окружења да их тјеше како је Додик дефинитивно готов, али ипак у невјерици, за сваки случај, понављају да им је једино он неприхватљив као саговорник.
Најтеже ће се сагласити ко ће њих саме да представља: владајућа тројка у паду рејтинга или Бакир испред доминантне СДА у успону, али знају кога би хтјели са друге стране стола: Комшића и Лазовића.
Мораће опет неко да им телефонира: Човић, Додик и Бакир, једина три лидера.
Разговори, наравно, неће моћи да крену од нуле, а ни од Кулина бана, или османске окупације и конверзије, од братства и јединства, од уочи или краја рата. Најлогичније би било од Дејтона, пошто су га тространо потписали, па да се критички преиспитају све наметнуте измјене и договоре неке друге.
Да ли ће Трамп прихватити да рехабилитује највећи мировни успјех Клинтонове администрације тако што ће рећи “оно што су демократе оставиле као “недовршен посао у Босни”, ево ми републиканци смо реализовали”? Или ће одлучити да затре контроверзно насљеђе демократа у БиХ, са истим образложењем као и поводом Украјине: “Да сам ја био умјесто Клинтона не бих слао Цимермана да Алију натоциља да повуче потпис са Кутиљеровог плана, па рата у БиХ не би ни било?
Можда најсажетија и најнеутралнија дефиниција узрока грађанског рата у БиХ гласи: Три народа су имала непомирљиво различите визије о будућности заједничке земље. Да ли ће након четврт вијека добронамјеног и манипулативног спољног интервенционизма и унутрашњих иницијатива доћи до системске хармонизације тих визија?
Теоретски није немогуће, али према искуству са оваквим преговорима уочи и током рата, расправа ће бити бесконачно дуга и непродуктивна.
Судећи по политичком темпераменту америчког предсједника, склоног прагматично једноставним рјешењима, ако та јалова гњаважа толико потраје да се приближи крају његовог мандата – он ће у договору са Путином, испред носа ЕУ, кумовати подјели БиХ.
Малагурски је ономад, у складу се процјеном Тимоти Леса из времена Бајденовог мандата, изнио управо такву прогнозу: “Српска је током Трампове четири године пропустила да напусти БиХ, али таква прилика ће се поновити”.
Је ли сада та нова прилика?
Трамп је направио заокрет у политици САД према Српској и у СБ УН је координирао са Путином у односу на Шмита и његове европске протежере, чак боље него у Украјини. Умјерио је мегаломанске претензије Бошњака на цијелу муслиманско/грађанску БиХ; Поразио им је наду да се од Запада могу окренути Блиском истоку и рачунати на солидарност арапских нафташких краљевина које су се држале по страни током израелске инвазије на Газу; Масовно депортује имигранте из исламских земаља; Послије свесрдне и слабо камуфлиране подршке Нетањахуу, склопио је мир са Хамасом …
Најзад, у САД се развија нека врста хришћанског фундаментализма, коју промовише Трампов потпредсједник и насљедник Џеј Ди Венс, који је ономад саопштио да се нада да ће његова супруга Хиндускиња прихватити хришћанску вјеру, а да ће дјецу свакако васпитати као хришћане.
Алија вази да би “за муслимане било најбоље да створе властиту државу”, а према незваничним анкетама – око 80 одсто Бошњака би и данас радо прихватило такву државу, односно не много мањи проценат него Срби Српску. А Хрвати су се већ 2000. године листом изјаснили на забрањеном референдуму.
Међутим, амерички професор Данијел Сервер и екс предсједник Хрватске Стјепан Месић, омиљени ликови сарајевских грађански еманципованих националиста, дијеле занимљив одговор на уводно питање.
Сервер: “Милорад Додик тежи независној Републици Српској, али то се неће догодити. Независност Српске значила би потпуно исламизовану БиХ, какву ни Србија ни Хрватска не желе за сусједе”.
Месић: “Распадом БиХ у срцу Европе настала би муслиманска држава која би могла да се одржи једино уз помоћ фундаменталистичког режима. У случају осамостаљења Српске, и Хрвати би напустили БиХ. На преосталој територији са бошњачким становништвом у непријатељском окружењу, наредних деценија би настали нови терористички центри у тој новој Палестини. То нико не жели у Европи”.
Елем, испада да су Срби и Хрвати у БиХ таоци ЕУ, еуропске Хрватске и проевропске Србије.
Не ради се о Сервер-Месићевој личној исламофобији. Сви европски аутори мировних планова за БиХ имали су брифинг “муслимани не смију остати сами”.
А шта ако се окураже да кажу да и они хоће?
Додај коментар