Љепојевић: Крајње је вријеме да Срби и српске земље напусте митове о пријатељима

• Француска је у другој половини 19. вијека била креатор, и пресудна, да се Босна и Херцеговина додијели Аустрији у замјену за аустријске територије на сјеверу Италије. А Француска је била и прва земља Европе и Запада која је признала самопроглашену такозвану независност Косова
• У Београду је одржан Форум о сарадњи Украјине и Привредне коморе Србије. Уз подршку њемачке фондације „Конрад Аденауер“, а стварни покровитељ био је амерички амбасадор Кристофер Хил. Министар грађевинарства у Влади Србије Горан Весић, изјавио је да је Србија спремна да учествује у обнови Украјине и да ће Србија и Украјина у будућности заједнички развијати своје земље и сарађивати у „заједничком дому, а то је ЕУ“. Још је поновио да Влада Србије осуђује агресију Русије на Украјину
• Дошло је и вријеме тектонских промјена у свијету и илузије више не помажу. Неопходно је храбро суочавање са реалношћу и доношење стратешких одлука. Додуше, у српском народу тих илузија одавно нема, прошло је њихово вријеме, али их већи дио политичких елита упорно одржава
• У српском националном корпусу једино се Република Српска ослободила тих илузија и кренула у рушење митова о „пријатељствима“ и изградњу веза са онима који су се показали и као пријатељи и као заштитници српских националних и државних интереса. Такозвани „пријатељи“, у преводу – Запад, не одустају, али је Српска показала одлучност да рашчисти са илузијама и спремност да брани своје интересе

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

СВАКИ народ гаји илузије о себи, а Срби већ дуго, неподношљиво дуго, гаје илузије о другима.

Те илузије се претварају у митове о пријатељству иако се махом гаје према онима који упорно показују да не само да нису пријатељи него и непријатељи. Али, те се илузије упорно његују. А према стварним пријатељима српска елита је веома критична и сумњичава.

Примјера је, на жалост, много а неки су и веома трагични, као бомбардовање НАТО авиона Републике Српске 1995. и Србије 1999. године. И шта би још требало да се догоди па да те илузије нестану?

Међу најновијим примјерима је помјерање споменика на српском православном гробљу у Приштини. По налогу „Амбасаде Француске“ у Приштини, а поводом годишњице примирја у Првом свјетском рату, измјештен је споменик српским борцима страдалима у ратовима од 1912. до 1918. године. Умјесто њега је постављена црна мермерна плоча на којој на француском, српском и албанском пише „Француским војницима палим на Косову“.

Током Балканских и Првог рата на Косову и Метохији нису ратовали француски војници. Додуше, на Косову је током служења у КФОР-у погинуло 18 француских војника. Амбасада није саопштила како су погинули, али требало би подсјетити да су Срби престали да се боре 12. јуна 1999. године, када су стигле међународне снаге, како је било и договорено.

На приштинском српском православном гробљу има један дио који је спомен парк и ту је поред спомен плоче српским борцима и обиљежје на којем пише „Вечита захвалност француским ратницима палим 1918.“ То је писало на српском и француском језику а сада је додат и албански.

Бијела спомен-плоча, на којој је поред крста исписано „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912– 18“, измјештена је са бочне стране парка, над којим се сада вије застава Француске.

Тај споменик је један од ријетких на српском гробљу који Албанци нису дирали док су многе друге преминулим Србима оштетили. Није сметао Албанцима али јесте француском амбасадору.

Огласиле су се и амбасаде Француске и Њемачке саопштењем да је спомен српским борцима „само померен“ и да су разочаране што је тај гест погрешно протумачен. Амбасадори тврде да је о свему била обавјештена приштинска општина али из општине је саопштено да нису обавјештени нити имају било шта са помјерањем споменика.

Српско гробље је под бригом Српске цркве али Рашко-призренска епархија није ништа знала о помјерању споменика.

Француска је прва земља Европе и Запада која је признала самопроглашену такозвану независност Косова.

Не би требало да се заборави ни понижење Србије на обиљежавању стогодишњице краја Првог рата када је тадашњем лидеру косметских Албанаца Хашиму Тачију додијељено почасно мјесто а предсједнику Србије, савезнику из тог рата, негдје с краја, поред војног оркестра.

Тачи је сада у притвору у Хагу због оптужби за ратне злочине.

Некако у исто време када је помјерен споменик на приштинском гробљу, у Паризу је одржан један „мировни“ међународни скуп а српски медији су извјестили да је „потврђено пријатељство Француске“.

Треба такође подсјетити да је Француска у другој половини 19. вијека била креатор, и пресудна, да се Босна и Херцеговина додијели Аустрији у замјену за аустријске територије на сјеверу Италије.

И заиста је необјашњиво послије свега што се минулих деценија догађало да се и даље његује мит о „пријатељству Француске“.

Па је онда „њемачки амбасадор у Приштини“ Јерн Роде посјетио манастир Високи Дечани али је рекао да је то „косовски манастир“. А тамо је са братством манастира разговарао о проблемима са којима се суочава Српска православна црква на Космету.

Али, врхунац „њемачког пријатељства“ је Кристијан Шмит, који се лажно представља као „високи представник“.

Служба Босне и Херцеговине за послове са странцима је објавила да је Шмит ушао у БиХ као дипломата Њемачке, а не као представник Уједињених нација. Подаци те Службе показују да је Шмит регистрован као њемачки дипломата иако формално није дио Њемачке амбасаде.

Још један доказ да он није високи представник него само њемачки, а главни циљ те његове илегалне мисије су Република Српска и Срби.

Правници питају: да ли ће Њемачка одговарати за то што је њен грађанин нелегално измјенио Кривични закон и ударио на уставни поредак БиХ? Јер грађанин Њемачке није могао да измјени Кривични закон по којем је оптужен и предсједник Републике Српске. „Њемачко пријатељство“.

И док се све то издогађало огласио се и предсједник Украјине Владимир Зеленски који је рекао да би Русија могла да подстакне сукобе на Балкану. Његову очигледно оркестрирану изјаву одмах је подржао представник за штампу Европске уније Петер Стано који је пренио да Брисел дијели забринутост украјинског предсједника.

И онда је опет некако у исто вријеме у Београду одржан Форум о сарадњи Трговинско-индустријске коморе Украјине и Привредне коморе Србије. Потписан је и меморандум о тој сарадњи. Форум су организовали Привредна комора Србије и Амбасада Украјине у Србији а уз подршку њемачке фондације „Конрад Аденауер“, опет Њемци, али се огласио и стварни покровитељ, амерички амбасадор Кристофер Хил. Он је рекао да се овим показало да „Србија и Украјина имају заједничке интересе које је могуће развијати у будућности“.

Хиловим ријечима се придружио министар грађевинарства у Влади Србије Горан Весић, изјавом да је Србија спремна да учествује у обнови Украјине.

Оцијенио је да Украјину и украјински народ чекају бољи дани и подсјетио и да је иницијатива о учешћу српских грађевинских компанија у обнови Украјине покренута недавно у сарадњи са САД.

Додао је да вјерује да ће Србија и Украјина у будућности заједнички развијати своје земље и сарађивати у „заједничком дому, а то је ЕУ“. Поновио је да Влада Србије осуђује агресију Русије на Украјину и да потпуно подржава територијални интегритет Украјине и њену цјеловитост.

Кога представља министар Весић и у чије име говори?

Украјина је у рату са једном од двије велике силе, Русијом која одлучно брани интересе српског народа.

Онда је дошао и генерални секретар урушеног НАТО пакта Јенс Столтенберг.

Кога он представља? Поражени НАТО или кога, а дочекан је као да је шеф неке моћне државе. Био је у цијелом региону а из Београда је отишао са обећањем да ће Србија обновити заједничке вјежбе са НАТО снагама. И да ће Србија имати најбољу комуникацију са НАТО пактом.

Све „пријатељ до пријатеља“.

И заиста, крајње је вријеме да се Срби и српске земље ослободе илузија и напусте митове о пријатељима. Ти митови су, показало се небројено пута, погубни. А дошло је и вријеме тектонских промјена у свијету и илузије више не помажу. Неопходно је храбро суочавање са реалношћу и доношење стратешких одлука.

На све ово би требало стално подсјећати јер медији, уз очигледну подршку политичких елита, то брзо забораве, тачније потискују, и митови се одржавају.

Додуше, у српском народу тих илузија одавно нема, прошло је њихово вријеме, али их већи дио политичких елита упорно одржава.

Чињеница је, међутим, да се у српском националном корпусу једино Република Српска ослободила тих дугогодишњих илузија и кренула у рушење митова о „пријатељствима“ и изградњу веза са онима који су се показали и као пријатељи и као заштитници српских националних и државних интереса.

Такозвани „пријатељи“, у преводу Запад, не одустају, али је Република Српска показала одлучност да рашчисти са илузијама и спремност да брани своје интересе.