Коментари

Љепојевић: Можда су се Американци и њихови српски клијенти прерачунали – у српски земљама постоји српски народ

ЧЛАНСТВО КОСОВА* У ЕУ НИЈЕ ВАЖНО ЗА АМЕРИКУ – ЧЛАНСТВО КОСОВА* У НАТО ЈЕ ЊЕН ОСНОВНИ ЦИЉ
  • Србија подржава територијални интегритет Украјине али не подржава свој интегритет, не подржава територијални интегритет Србије. Јер, подршком такозваном француско-њемачком плану за Косово Србија признаје ту државу и одриче се свог територијалног интегритета. Историјски аспсурд!
  • Пројекат обмане раде такозване фокус групе које су део једне израелске компаније која већ дуго ради за власти Србије и њихове процјене су да је у догледно вријеме могуће обманути јавност. Пројекат је да се кампања практично издаје базира на два стуба: да Србија не признаје Косово као државу и да такозвани француско-њемачки споразум није признање и да Београд неће дозволити чланство Косова у Уједињеним нацијама
  • Према ономе што се зна, прихватање такозваног француско-њемачког плана значи фактичко признање државе Косова иако се директно то не спомиње. Али се спомињу признавање државних симбола, отварање дипломатских мисија у Београду и Приштини, посебна заступљеност Косова у међународним односима и све оно што једну државу чини државом
  • Све то симболизује потпуно сламање Србије и историјско понижење српског народа гдје год да је. То значи да је Србија коначно сломљена, послије више од тридесет година ратова, санкција, бомбардовања и мучења. Није била поражена, али сада је Србију бацио на кољена европски пут
  • Према америчком пакету хибридног рата против српског националног корпуса, потом би на на ред дошло сламање Републике Српске. Колико може да се разазна, и то је битан дио притисака на политичку Србију и уцјена званичног Београда. У преводу, и то би требало да одради Београд
  • За сламање Републике Српске Америка није ништа мање заинтересована од отимања Косова и Метохије и са истом упорношћу и бахатошћу ће уцјењивати званични Београд. И опет ће европски пут бити главни инструмент. То би, међутим, могло мало теже да иде. Српска је природно и нераскидиво везана за Србију, али није сама, има неколико важних пријатеља укључујући и Русију и Кину. Ако се РС одупре и не попусти у хибридном рату – за Американце најважније да направе расцјеп између Београда и Бања Луке

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

ВИШЕМЈЕСЕЧНИ притисци Америке и њених европских вазала на политички врх Србије, како сада изгледа, почињу да дају за Запад жељене резултате.

Званични Београд, како се тврди, прихвата такозвани француско-њемачки план о Косову који, јасно је, значи фактичко признање државе Косово, Србија упорно у Генералној скупштини Уједињених нација гласа за антируске резолуције и у јавној комуникацији је све присутнија прозападна реторика против Русије.

Све то буди сумњу да је политичка Србија ипак на путу слома.

А велики дио јавности Србије је и даље против свега тога што тражи Америка и то и по западним истраживањима јавног мњења. Али, притиснут, по неким информацијама, и личним уцјенама – врх Србије постепено пристаје на све што од њега траже западни изасланици.

Дан уочи годишњице руске Специјалне војне операције у Украјини, у Београду и Србији су осванули билборди са постерима застава Украјине и Србије, једне поред друге, и поруком „365 дана солидарности“.

Чије солидарности?

Истовремено, политички врх поручује да је „пријатељ Украјине али није непријатељ Русије“.

Тога дана је и у Канцеларији за везу Приштине у Београду, у којој ради само један човјек, одржан пријем поводом проглашења „независности Косова“. Та канцеларија је смјештена у просторијама Европске уније у Београду што сугерише да је Брисел организатор тог у основи провокативног скупа.

У то вријеме је у Генералној скупштини УН на иницијативу западних савезника, читај – Америке, одржано гласање о необавезујућој резолуцији којом се осуђује Русија због рата у Украјини, тражи повлачење руске војске и подржава територијални интегритет Украјине.

Србија је гласала за ту антируску резолуцију.

Другим речима, Србија подржава територијални интегритет Украјине али не подржава свој интегритет, не подржава територијални интегритет Србије. Јер, подршком такозваном француско-њемачком плану за Косово Србија признаје ту државу и одриче се свог територијалног интегритета.

Историјски аспсурд.

Према добро упућенима у тајновити живот политичке Србије, све што траже Американци је већ прихваћено и сада је само преостало да се да довољно времена да се обмане јавност Србије.

Тај пројекат обмане раде такозване фокус групе које су део једне израелске компаније која већ дуго ради за власти Србије и њихове процјене су да је у догледно вријеме могуће обманути јавност.

Пројекат је да се кампања практично издаје базира на два стуба: да Србија не признаје Косово као државу и да такозвани француско-њемачки споразум није признање и да Београд неће дозволити чланство Косова у Уједињеним нацијама.

То су невјероватне обмане али би их, процјењују те фокус групе, јавност у Србији могла да „прогута“.

Иако званично није објављен, оно до чега су Западу блиски медији дознали о такозваном француско-њемачком приједлогу је мање више све тачно, свих десет тачака а само једанаеста није позната.

Бриселска бирократија је саопштава да ће тај документ објавити тек кад га прихвате Београд и Приштина а политички врх Србије и даље га држи тајним. Чак га ни посланици Скупштине Србије нису видјели иако су наводно о њему дискутовали.

Зашто је то тајна за народ Србије а ради се о њиховој судбини?

Према ономе што се зна, прихватање такозваног француско-њемачког плана значи фактичко признање државе Косова иако се директно то не спомиње. Али се спомињу признавање државних симбола, отварање дипломатских мисија у Београду и Приштини, посебна заступљеност Косова у међународним односима и све оно што једну државу чини државом.

Тврдња да Србија тим споразумом не признаје државу Косово личи на обману.

Други стуб кампање обмане је тврдња да Србија неће дозволити да Косово буде примљено у Уједињене нације.

Србија, и кад би хтјела, не може да утиче на чланство Косова у Уједињеним нацијама. Одлуку о чланству неке земље у УН искључиво доноси Савјет безбједности, а Србија, као што се зна није чланица тог тијела. Уз то, једини међународно правно важећи документ о Косову је Резолуција 1244 Савјета безбједности.

Савјет безбједности УН

То је ријетка трајно важећа резолуција Савјета безбједности која дефинише Косово као саставни дио Србије. Пошто је трајна, њен садржај може да промијени само нека нова резолуција Савјета безбједности.

То је у основи немогућа мисија и то добро знају Американци.

Али, то и није амерички циљ.

Амерички циљ је да Србија потпише документ који ће бити представљен као признање Косова, уосталом – Србија на жалост има богато искуство са накнадним тумачењима договора. Утолико прије што не постоји јасан међународни ауторитет који би гарантовао тај документ. И онда ће Косово бити угурано у многе међународне институције, али прије свега у НАТО.

Чланство Косова у НАТО је основни амерички циљ.

Чланство у УН и није важно за Америку. Уосталом, нису све земље и чланице УН.

Главни оперативни инструмент преваре је Европска унија или како се то сада зове европски пут.

Прихватање такозваног француско-њемачког приједлога споразума, који значи фактичко признање државе Косово, чиме се Србија одриче дијела своје државне територије, истовремено симболизује потпуно сламање Србије и историјско понижење српског народа гдје год да је.

То значи да је Србија коначно сломљена, послије више од тридесет година ратова, санкција, бомбардовања и мучења. Није била поражена, али сада је Србију бацио на кољена европски пут.

Али, то није крај. То је само прва фаза, а онда слиједи увођење санкција Русији.

Политичка Србија никада није рекла да никада неће уводити санкције а сада се протура теза да ће вјероватно увести неке санкције а неке неће. То, међутим, тако не функционише и то је типична америчка инфантилна политика обмане.

Елиминисањем прије свега Русије из дијалога о кључном државном проблему Србије какав је Косово, стајањем на страну Украјине и потом увођењем санкција, Србија се, практично, ставља на страну непријатеља Русије. Званични Београд тврди да је „пријатељ Украјине а да није непријатељ Русије“.

Фото: Спутњик / Лола Ђорђевић

То звучи атрактивно, али међународни односи не функционишу баш тако.

Ако Србија изда свог јединог политичког заштитника на међународном нивоу и поклони су својим непријатељима, што је Колективни запад толико пута доказао да јесте, онда који би статус Србије у свијету могао да буде?

Али, да ли је ико свјестан да Србија на тај начин постаје дио западног рата против Русије у Украјини?

Да ли су Срби заиста спремни и да ли желе да буду на списку непоријатеља Русије?

То се, међутим, потискује из јавне комуникације иако истраживања јавног мњења показују да велика већина не жели такав статус.

И онда, према америчком пакету хибридног рата против српског националног корпуса, долази на ред сламање Републике Српске.

Колико може да се разазна, и то је битан дио притисака на политичку Србију и уцјена званичног Београда. У преводу, и то би требало да одради Београд.

За сламање Републике Српске Америка није ништа мање заинтересована од отимања Косова и Метохије и са истом упорношћу и бахатошћу ће уцјењивати званични Београд.

И опет ће европски пут бити главни инструмент.

То би, међутим, могло мало теже да иде.

Наравно, Република Српска је природно и нераскидиво везана за Србију, али није ни сама, има неколико важних пријатеља укључујући и Русију и Кину. Али, Русија је и циљ Америке пошто се хибридни рат и води како би се српски национални корпус одвојио од Русије.

Ако се Република Српска одупре и не попусти у хибридном рату – за Американце је, колико може да се види, најважније да направе расцјеп између Београда и Бања Луке.

Милорад Додик и Александар Вучић

Према америчким плановима, послије сламања Србије и њеног постављања на курс сукоба са Републиком Српском долази на ред чланство у НАТО савезу.

Ако је вјеровати америчком амбасадору у Београду Кристоферу Хилу, то би требало да буде резултат рата у Украјини и америчка побједа руског традиционалног савезника, Србије.

У том хибридном рату има и још много других, чак далеко важнијих детаља. Најважнији је долазак сада већ злогласног америчког инвестиционог фонда Блекрок.

Већ је отворена његова канцеларија у Београду. Тај фонд, који јесте највећи на свијету, долази у Србију, као што је то урадио у Украјини, да под изговором реформи и реструктуирања преузме виталне гране индустрије, као што је електропривреда и електродистрибуција, и пољопривреду.

Обично се каже да гдје Блекрок дође да трава више не расте, а уз подршку Међународног монетарног фонда, са којим Србија има уговор, пљачкашке и деструктивне могућности тог приватног фонда су практично неограничене.

У тим случајевима земље-жртве немају више много избора, постају колоније. Блекрок за окупацију Србије.

Српски народ је преживио и опстао кроз вијекова туђинске власти захваљујући постојању Српске православне цркве и у овим тешким временима већинска нада се полаже баш у Цркву. Али, на жалост, Српска црква за сада углавном ћути. Штавише, издата је инструкција да нико не смије да јавно говори.

У свему се ипак намеће питање: да ли је све то могуће? Очигледно је да аутори тог пројекта вјерују да је могуће и уздају се у мрежу домаћих клијената и као да им вријеме даје за право.

Већинско расположење српског народа је против тога, али слиједећи европски пут актуелни лидери су брзо научили да их мишљење народа и не занима. Најважније је шта кажу фокус групе за обману.

Србија, у ствари, лута.

Али, могла би то ипак да буде погрешна процјена и Американаца и њихових српских клијената.

У Србији и српским земљама још увијек постоји народ.

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар