- Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН“. А није то никаква „игра глувих телефона“ него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват“
- Све што је Колективни запад радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није му више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут. Основни инструмент је постао Савјет за имплементацију мира (ПИК)
- Стручњаци за уставно и међународно право предлажу да Србија, као уговорна страна Дејтонског споразума поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином“
- Ту би требало да буду три тужбена захтјева, а први је да се утврди да су „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом
Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
ЛАЖИ и фалсификовање званичних докумената о Босни и Херцеговини и прије свега Републици Српској стара су пракса такозваног Колективног запада, а како вријеме пролази то више нема граница и не бирају се средства.
Најновији примјер су манипулације са писмом српског члана Предсједништва Босне и Херцеговине Жељке Цвијановић генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу.
Те манипулације су свједочанство о паници и очају па се судбина Босне и Херцеговине и Републике Српске своди на готово дјетињасте игре неталентованих бирократа. То јесу дјетињасте игре, али би могле да имају озбиљне посљедице.
На изборима изабрани, дакле легитимни, представник Републике Српске и српског народа у Предсједништву Босне и Херцеговине – Жељка Цвијановић – обратила се, да подсјетимо, поштујући правила, преко Министарства спољних послова, писмом Антонију Гутерешу са молбом да саопшти да ли је Савјет безбједности потврдио именовање Кристијана Шмита за Високог представника у БиХ.
Наравно, зна се да га није именовао, али пошто се Шмит и даље тако представља и понаша неопходна је још једна званична потврда његовог статуса. И да се тако коначно разријеши дилема око Шмита. И онда је Министарство члану колективног шефа државе одбило да то писмо пошаље. Цвијановићева је ипак бочним путем успјела да пошаље писмо Гутерешу и онда су настале манипулације са његовим одговором.
Писмо одговор Гутереша је обишло све медије у Федерцији БиХ прије него што је стигло у кабинет Цвијановићеве којој је упућено. Манипулисало се са три верзије писма. Овдје се, у ствари, очигледно прибјегло фалсификовању писма високог функционера глобалне организације.
Федерални медији такође тврде да је Гутереш одговорио да „УН нису потписник Дејтонског споразума нити су УН члан ПИК-а, који је релевантан за именовање високог међународног представника у БиХ“.
Али, упркос свим маниупулацијама, вјештином кодираног дипломатској језика генерални секретар УН је ипак у свом одговору индиректно потврдио да Шмит нема потврду Савјета безбједности. Гутереш, наиме, упућује Цвијановићеву да погледа базу података Савјета безбједности а у тој бази не постоји ни један релевантан, важећи документ о именовању Кристијана Шмита. Али, постоје документи кад су у питању његови претходници.
Другим ријечима, први човјек Свјетске организације је потврдио да Шмит није именован и самим тим нема легитимитет.
Политика на нивоу БиХ је одавно препуна насиља и ово је само један примјер који се, међутим, граничи са криминалом. Мало је вјероватно да је Министарство спољних послова то урадило на своју руку, неко је важнији у томе учествовао.
Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН“.
Није то никаква „игра глувих телефона“ него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват“. Заједнички јер Министарство, то је јасно, није могло само.
Манипулације самопроглашених колонијалних управника Босне и Херцеговине нису ништа ново, али сада су све агресивније и много се више користе локални службеници. Има, међутим, и једно занимљиво далеко колонијално искуство.
Када су британске колоније у Африци, једна по једна, стицале независност њихове прве одлуке су биле да се протјерају сви Индуси које је Британија из Индије доводила као колонијалне службенике. Колонијални службеници су „већи католици од Папе“.
Вриједило би подсјетити да је све што је Колективни запад, како се сада представља, радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут.
Основни инструмент је Савјет за имплементацију мира (ПИК). Основан је на Конференцији у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године, и чини га 55 земаља и међународних организација.
Нејасно је под којим ауторитетом је ПИК основан јер тада Дејтонски споразум формално није био потписан, то се десило тек неколико дана касније у Паризу. То је само била форма да му се да на значају јер је истовремено основан и Управни одбор ПИК-а. Његове чланице су Француска, Италија, Јапан, Канада, Њемачка, Русија, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције (OIC) коју представља Турска.
Тај Управни одбор предлаже Високог представника коме даје и политичке смјернице али га потврђује Савјет безбједности УН. У преводу, тај Управни одбор води политику а Високи представник је само спроводи.
Одлуке се по правилу доносе консензусом али временом западне чланице су напустиле тај основни принцип па је Русија, због тога, напустила Управни одбор 28. јуна 2021. године. Другим ријечима, одлуке Управног одбора су сада додатно нелегалне па тиме и необавезујуће.
И, све је толико пута виђено.
Босна и Херцеговина у основи, у овим бурним временима, и није толико важна али западна бирократска машинерија своју снагу и агресивност црпи из актуелне антируске и ускоро антикинеске кампање јер основни циљ је одвојити српски национални корпус од Русије. На Западу се већ јавно говори да би одвајање Срба од Русије био „шамар за Путина“. У том смислу јасно је да је циљ елиминисање Републике Српске.
И шта би могао Запад да уради?
На Западу нема нових идеја и послужиће се већ виђеним механизмима политичких личних уцјена, неком врстом санкција и економском блокадом. И то већ и чини.
Већина банака у Републици Српској су у страном власништву и њима је готово наређено да не послују у било којем облику са Владом у Бања Луци. Банке су постале основни инструмент обрачуна са Српском. Могуће је и искључење из платног система Свифт мада је тешко видјети како би се то урадило јер је БиХ у јединственом финансијском систему.
Али, Република Српска није више сама, има и пријатеље мада у самој Босни и Херцеговини и најближем окружењу у овој фази има проблем савезништва. Иако се борбом за своја права Република Српска бори и за одузета права Хрвата они ипак слиједе интересе Хрватске, чији су и по рођењу држављани, а Хрватска је чланица и Европске уније и НАТО савеза, оних који су против Републике Српске. А Србија и даље Кристијана Шмита третира као високог представника.
Иако је јасно да у савременом свијету нема више ни правде ни система међународног права – оно, међународно право, ипак још постоји. Да би се како-тако прекинуло правно насиље у Босни и Херцеговини стручњаци за уставно и међународно право као једну од могућности предлажу и да Србија, као „уговорна страна Дејтонског споразума има право да поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином“.
Ту би требало да буду три тужбена захтјева:
Да се утврде „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом, при чему на основу члана 103 Повеље УН права и обавезе прописани том Повељом имају супремацију над било којим другим правним изворима међународног права. Да се наложи Високом представнику да „одмах престане са било којом активношћу којом се повређује право БиХ на сувереност, што подразумијева забрану да доноси било какве акте којима би наметао уставне одредбе, односно законе у БиХ или којима би своју вољу наметао у БиХ на било који други начин према било коме“. И да се „забрањује свим државама чланицама ПИК-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, о којима на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи Босне и Херцеговине“.
У тужби, према мишљењу стручњака, треба од Међународног суда правде затражити и „да до окончања поступка изда привремену мјеру којом се забрањује Високом представнику и ПИК-у да намећу било какве акте у БиХ, уставне, законске или било које друге правне акте.“
Наравно, позната су искуства са Међународним судом правде али ипак би требало нешто покушати и раздрмати колонијалну праву.
Утолико прије што је западна колонијална управа ипак на стакленим ногама. Како је рекао дежурни представник Запада за српске земље, Мирослав Лајчак, треба да се заврши посао до краја ове године јер наредне то више неће бити на политичком радару па тако ни важно. Али, фалсификатима и лажима се ипак не може промијенити стварност мада се на Колективном запад и даље вјерује да се може.
Тако се кроз медије у српским земљама који су углавном под западним утицајем покушавају унијети паника и осјећај беспомоћности не само међу обичне људе него и у политичку елиту. Вјерује се, наиме, да већина становништва, притиснута муком свакодневног живота и хаосом дневних медијских манипулација заборавља и потискује шта се стварно дешава.
Могла би то на крају ипак да буде погрешна процјена јер се изгледа не рачуна на одлучност прије свега Републике Српске и њену спремност да се одбрани.
Додај коментар