Љепојевић: Нервоза колонијалне управе у БиХ слути – њен крај

• Колонијалном крају обично претходе очајнички потези колонијалних власти који само убрзавају процес ослобађања колонија. Један од таквих очајничких потеза је и недавно подизање оптужнице Тужилаштва Босне и Херцеговине против изабраног предсједника Републике Српске Милорада Додика и вршиоца дужности директора Службеног гласника Републике Српске Милоша Лукића
• Као да се колонијална управа мало уплашила али не одустаје. Прибјегла је старом методу куповања времена. Суд БиХ је, како је саопштено, вратио оптужницу Тужилаштву на „дораду“. Шта то значи? Ако оптужница није ваљана – она се одбаци а у овом случају као да Суд зна шта треба да буде у оптужници па је враћена да се то примјени а иначе је – прихвата. То су јефтини трикови. Суштина је у куповини времена како би колонијална управа добила простор за уцијењивање и корумпирање још довољан број оних који су спремни да издају свој народ и државу
• Kако изгледа, Америка и њени сатрапи у колонијалној власти немају намјеру да одустану. Они не умију другачије. Јер, не смије се дозволити примјер отпора колонијалној власти. С друге стране, Република Српска не може да устукне и одлучна је у свом опредијељењу да се избори за своја права и слободу. И свима је јасно да ће свако попуштање бити виђено као знак слабости
• У ствари, створена је ситуација у којој има само два рјешења: или крај Републике Српске или ће колонијална власт отићи из Босне и Херцеговине. Не постоји треће рјешење ма како звучало невјероватно. Нервоза и бахатост колонијалних бирократа сугеришу ову другу могућност. То је реалност. Ово и јесте антиколонијална борба

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

ЗАПАДНА дипломатска и војна мисија у Босни и Херцеговини, која је временом постала необична и самопроглашена колонијална управа, све више показује знаке нервозе и екстремне бахатости.

Дуга историја колонијалних власти нас учи да су такве нервоза и бахатост поуздан наговјештај њиховог скорог краја.

Колонијалном крају обично претходе очајнички потези колонијалних власти који само убрзавају процес ослобађања колонија. Један од таквих очајничких потеза је и недавно подизање оптужнице Тужилаштва Босне и Херцеговине против изабраног предсједника Републике Српске Милорада Додика и вршиоца дужности директора Службеног гласника Републике Српске Милоша Лукића.

А зато се вриједи подсјетити, јер се у дневној поплави разних вијести изгуби стварни разлог, за шта се терети предсједник Републике Српске.

Тужилаштво БиХ оптужује предсједника Додика и Милоша Лукића за кривино дјело „неизвршавања одлука високог представника у БиХ“. Предсједник Додик је оптужен јер је потписао Законе о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ као и необјављивању одлука високог представника у Службеном гласнику. Без тог објављивања те одлуке за Републику Српску не постоје.

Кристијан Шмит, који је нелегални високи представник, онда је суспендовао те законе које је донијела Народна скупштина. Послије такве Шмитове одлуке предсједник Додик је потписао те законе а директор Службеног гласника донио одлуку да се ти закони објаве.

Истовремено, Кристијан Шмит је наметнуо и измјене Кривичног закона БиХ којима је неспровођење одлука високог представника кривично дјело, што је по свему судећи послужило за подизање оптужница.

Апсурдна ситуација.

Нелегални високи представник, нелегални јер га није потврдио Савјет безбједности Уједињених нација, доноси законске промјене које кривично оптужују све оне који се не слажу са њим. Другим ријечима, „кадија те тужи кадија ти суди“. И то није довољно па јавно тврди да је Генерални секретар Уједињених нација потврдио да је он именован. Али, то није тачно и лажи не могу да буду политика нити да одбране колонијалну власт.

А на захтјев члана Предсједништва Босне и Херцеговине Жељке Цвијановић да се покаже документ по којем је Херр Шмит именован – Генерални секретар УН је Цвијановићеву упутио на базу падатака Савјета безбједности. А у тој бази података нема имена Кристијана Шмита.

У преводу, индиректно признање Генералног секретара да Шмит није именован.

Предсједник Републике Српске је поново позвао Шмита да докаже да је легални високи представник.

Али, суштина је много дубља.

Овдје је ријеч о томе да један западни бирократа, којег нико није бирао, доводи у питање вољу изабраних представника народа, у ствари, тог самог народа Републике Српске. И онда, пошто би и за Шмитове стандарде било превише, не оптужује Народну скупштину Републике Српске него предсједника Додика и човјека који то није објавио у Склужбеном гласнику.

У преводу, предсједник Додик је, према Шмиту, крив што поштује вољу Скупштине и изабраних представника народа.

То је стара методологија Запада да своју политику персонализује и онда нападом на конкретне личности руши цијели народ и његово право, што је стварни циљ овог новог хибридног рата колонијалне управе. Али, то је већ прочитана књига па се Република Српска ипак не може обманути.

Како је то формулисано у једном од саопштења кабинета предсједника Додика, циљ је „поништење српског народа у Српској, који је изабрао своје представнике у Народну скупштину и предсједника Републике Српске. Ова оптужница је више од политичке оптужнице, она је класичан акт угњетавања српског народа коме се жели одузети право на властите представнике, институције и властити Устав, који су сви у Српској дужни да поштују.“

Све је јасно и оптужнице су пробудиле велико незадовољство у цијелом српском етничком корпусу.

Као да се колонијална управа мало уплашила али не одустаје. Прибјегла је старом методу куповања времена. Суд БиХ је, како је саопштено, вратио оптужницу Тужилаштву на „дораду“.

Шта то значи?

Ако оптужница није ваљана – она се одбаци а у овом случају као да Суд зна шта треба да буде у оптужници па је враћена да се то примјени а иначе је – прихвата.

То су јефтини трикови. Суштина је у куповини времена како би колонијална управа добила простор за уцијењивање и корумпирање довољног броја оних који су спремни да издају свој народ и државу.

У тој функцији су и санкције против водећих личности и најновије оптужнице – да се заплаше и уцијене они који су у властима Републике Српске. На Западу верују да им је та методологија до сада доносила резултате па ће и сада.

Истовремено, настоји се институционализовати да се власт пренесе на корумпиране судове и судије и људе које нико није бирао нити за њих икада гласао. О одлукама Народне скупштине и изабраних представника народа не одлучује народ него судови. То је амерички модел.

По сриједи је очајничка борба за задржавање колонијалне власти и колонијалног статуса Босне и Херцеговине. А Срби су једини подигли глас и кренули у антиколонијалну борбу.

Треба подсјетити да је прије ових оптужница Америка, која диктира колонијалну управу, увела бесмислене санкције лидерима српског народа у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Онда је активиран већ виђени арсенал колонијалних сатрапа, од политичких партија у Републици Српској па чак до такозваног Института за истраживање геноцида Канаде који тражи да се предсједнику Скупштине Републике Српске забрани политички рад.

Тај институт је у ствари невладина организација коју је основала група избјеглица из БиХ.

Група судија из Суда БиХ је написала писмо јавности у ком тврде да „иза плана правосудног прогона и процеса против предсједника Републике Српске стоји амерички амбасадор у БиХ Мајкл Марфи“. И то је, колико се може видјети, и српској јавности потпуно јасно.

Више људи вјерује да је Елвис Присли жив него што вјерује у самосталност Тужилаштва БиХ.

Током година, колонијалне власти у Сарајеву су заиста могле стећи увјерење да могу да раде шта год желе и у Републици Српској. Али, Срби можда и јесу „бленте“ али нису будале.

Већину онога шта раде колонијалне власти у БиХ нема никакве директне везе са дефинисаном политиком њихових влада, западне владе у ствари не знају шта више да раде са том својом колонијом. Али, у овом времену колонијалне бирократе виде своју шансу у генерално прокламованој борби против утицаја и присуства Русије па је тако пријатељство са Русијом главно извориште политике против Срба.

Са оптужницом против изабраног предсједника Републике Српске и понижењем Народне скупштине ствари су овога пута ипак отишле сувише далеко. Јер негирање одлука изабраних представника народа је негирање и увреда тог истог народа. Једино народу припада суверенитет а онда народ на изборима делегира то своје право на његове изабране представнике.

Није ваљда да се вјерује да је могуће поробити један народ?!

Али, како изгледа Америка и њени сатрапи у колонијалној власти немају намјеру да одустану. Они не умију другачије. Јер, не смије се дозволити примјер отпора колонијалној власти.

С друге стране, Република Српска не може да устукне и одлучна је у свом опредијељењу да се избори за своја права и слободу. И свима је јасно да ће свако попуштање бити виђено као знак слабости. И на Западу никако да се разумије одлучност Републике Српске иако барем бивше колонијалне силе добро знају да у сукобу са слободарским тежњама колонијалне власти увијек изгубе.

У ствари, створена је ситуација у којој има само два рјешења: или крај Републике Српске или ће колонијална власт отићи из Босне и Херцеговине. Не постоји треће рјешење ма како звучало невјероватно.

Нервоза и бахатост колонијалних бирократа сугеришу ову другу могућност. То је реалност.

Ово и јесте антиколонијална борба.