- Актуелна самопроглашена колонијална управа са сједиштем у Сарајеву понаша се као да је власник и БиХ и Републике Српске. Али, до сада у историји, нико није побиједио народ, без обзира на жртве. А реалност је да колонијална управа није власник Српске
- У Европској унији, која је сада главни „ратник“, и даље се вјерује да ће успјети јер још увијек доминира увјерење да Срби на крају попусте. Требало би очекивати још веће притиске и нову агресију
- Другим ријечима, послије Украјине за Европу је на реду Западни Балкан. То је, у ствари, наставак европског рата против Русије која је савезник Републике Српске и српског националног корпуса
- Намјера им је да сузе простор онима који нису у Европској унији па се тако убрзано ради на пријему нових чланица, Црне Горе и Албаније иако оне баш и не испуњавају услове. Тиме би се створили додатни инструменти за притисак и изолацију великог дијела српског националног корпуса
- Колонијална шизофренија ће бити настављена а побиједиће онај који има народну подршку и довољно стрпљења и упорности. Република Српска је одавно постала међународно питање и дио геополитике. Али, ту се дешавају тектонске промјене у којима је колонијална управа у Босни и Херцеговини на страни губитника
Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
ИСКУСТВО људских друштава је показало да су једини природни и стварни власници друштвених заједница, како год биле организоване, људи који у њима живе. У политичко-правном дефинисању то значи да суверенитет друштвене заједнице припада њеном народу и само њему.
Народ онда на изборима делегира тај свој суверенитет на његове изабране представнике и тако је изграђена друштвена структура која је историјско достигнуће. Давно су прошла времена када је један човјек, обично краљ или цар као Божији представник на Земљи, био власник цијелих друштвених заједница.
Тако се намеће питање „Ко је власник Републике Српске“?
Постоји само један одговор – власник Републике Српске је њен народ, људи који у њој живе и који су се за њу својом крвљу и храброшћу борили. И ту нема простора за друге.
Тачно је да је Република Српска аутономни ентитет Босне и Херцеговине али она има висок степен унутрашње независности. Другим ријечима, њеним житељима припада унутрашњи суверенитет и они имају право да сами одлучују о унутрашњој организацији а у складу са њеним законима и правима.
И у чему је онда њен гријех? Па баш у томе што има унутрашњу независност и што њени грађани желе да уређују свој живот према својим потребама и могућностима а не да им неко други, ма колико био моћан, одређује судбину.
Актуелна самопроглашена колонијална управа са сједиштем у Сарајеву очигледно долази из неког другог свијета и понаша се као да је власник и Босне и Херцеговине и Републике Српске. Али, до сада у историји, нико није побиједио народ, без обзира на жртве. А реалност је да колонијална управа није власник Републике Српске.
Запад, коме припада та колонијална управа, не уважава реалност и не живи у реалности не само у Босни и Херцеговини. И западни свијет, Европљани прије свега, и не жели да прихвати реалност, нема снаге да се суочи са реалношћу, и опредијелио се за сукобе, на свим нивоима и на сваком мјесту. И то ће бити настављено, нема наговјештаја било каквих промјена. Ту више нема не само разума и каквих-таквих принципа и то се већ граничи са поремећеношћу.
До неке нове глобалне катаклизме.
Увијек наравно постоји нада да ће се нешто промијенити и да ће разумијевање надвладати. Неће се, на жалост, још ништа промијенити него ће хибридни рат бити настављен и вјероватно интензивиран.
Јер, шта може да се очекује када канцелар Њемачке, водеће европске земље, Фридрих Мерц, суочен са поразом у Украјини, каже: „Путин је ратни злочинац. Он је можда најозбиљнији ратни злочинац којег смо видјели у нашем времену. Ми морамо бити јасни како да се носимо са ратним злочинцима: нема простора за толеранцију.“
И то говори човјек који потиче из породице нацистичких официра. Његов дјед по оцу је у Другом свјетском рату заробљен на Источном фронту и провео је три године у заробљеништву у Совјетском Савезу. Од таквих људи може се свашта очекивати.
А Кристијан Шмит је и представник тог човјека, припада његовој политичкој елити.
Њемачка и Шмит имају подршку већине западних земаља а највише Велике Британије.
У посљедње вријеме колонијална управа је препуштена Њемачкој, земљи, уз Белгију, са најсуровијим колонијалнима искуством.
Њемачка је, мада кратког вијека, била најсвирепији колонизатор у Африци са најтежим злочинима. У Намибији су поубијана читава племена и то је био први њемачки геноцид.
Има ту још један проблем. Њемци не могу да разумију да постоје национални коријени који дефинишу потребе и националне интересе. Јер, Њемци нису нација, они су њемачки народи и то је за Њемачку озбиљан проблем који се потискује причом о Европи, они су Европљани. Тај елеменат се не би смио заборавити у тумачењу њемачке политике.
Ова садашња фаза хибридног рата против Републике Српске коју су обиљежиле ријетко виђене манипулације са илегалним судом и нелегалном одлуком Централне изборне комисије о смјени предсједника Републике Српске Милорада Додика је, у ствари, дуго припремана. И само се чекао повољан тренутак који је створен извјесним повлачењем Америке са Западног Балкана што је дало простор Европљанима.
У Европској унији, која је сада главни „ратник“,и даље се вјерује да ће успјети јер још увијек доминира увјерење да Срби на крају попусте.
Требало би очекивати још веће притиске и нову агресију. Процјењује се, наиме, да ће се послије коначног пораза у Украјини европске земље окренути ка Западном Балкану јер вјерују да баш ту могу да поврате изгубљени ауторитет и значај. Другим ријечима, послије Украјине за Европу је на реду Западни Балкан.
То је, у ствари, наставак европског рата против Русије која је савезник Републике Српске и српског националног корпуса.
Намјера је и да се сузи простор онима који нису у Европској унији па се тако убрзано ради на пријему нових чланица, Црне Горе и Албаније иако оне баш и не испуњавају услове. Тиме би се створили додатни инструменти за притисак и изолацију великог дијела српског националног корпуса.
Интензивнији и по свему судећи агресивнији повратак на Западни Балкан овога пута би могао да буде и знатно компликованији јер би дошао под сјенком такође хибридног рата Европске уније против политичког и економског концепта актуелног америчког предсједника Доналда Трампа.
Тај рат предводи дио америчке Дубоке државе који је преузео контролу над пословном и политичком елитом Европске уније.
Без обзира на легитимитет и већинску подршку америчких гласача ипак је нејасно какав ће бити исход тог необичног али доста агресивног рата. Утисак је да моћ предсједника Трампа постепено слаби и да он нема много могућности изузев увођења додатних царина. И Трампу се сужава простор мада амерички предсједник може да интервенише.
Запад нема нових идеја и његови основни политички инструменти, поред уцјена и условљавања на практично непостојећем европском путу, су подгријавање мржње и ширење мреже корупције, посебно унутар државних институција.
И у том рушитељском повратку прва ће на удару бити Република Српска.
Олакшавајућа околност је што је западна технологија већ прочитана и Република Српска може да предвиди све оно што западне земље планирају и да се на вријеме припреми.
Већ је у току, у ствари, разгранавање система корупције и то прије свега међу пословним свијетом и онима који раде у државним институцијама. Запад не умије другачије и само ће се на ту мрежу ослањати. У току је генерисање мржње, генерално.
Оно шта Запад игнорише је расположење народа које га не интересује ни у његовим земљама. Е то расположење и већинску вољу народа није нико побиједио. То је основна одбрамбена снага Републике Српске.
Колонијална управа преко својих сарадника у политичким и медијским круговима пласира причу о стварању дупле, дуалне власти у Републици Српској – једне локалне али колонијалне и друге створене већинском вољом народа. То је ипак само плашење јер гдје ће да сједи тај на примјер „предсједник изабран“ од колонијалне управе. Тешко да ће му бити мјеста у Републици Српској. Не постоје двије реалности, постоји само једна.
Република Српска има своје легалне органе власти. Власт је једна и није дуална.
Колонијална шизофренија ће бити настављена а побиједиће онај који има народну подршку и довољно стрпљења и упорности.
Република Српска је одавно постала међународно питање и дио геополитике. Али, ту се дешавају тектонске промјене у којима је колонијална управа у Босни и Херцеговини на страни губитника.
Вриједило би се ипак подсјетити искуства великог српског државника Илије Гарашанина који је говорио „Независност се не добија са туђом милошћу него разумом и својим жртвама“.
Додај коментар