- Демократски поредак, а тако и одговорност, у ЕУ више не постоји. Европска унија уистину клизи ка тоталитаризму који ће разбити европска друштва и довести до великох хаоса што је већ и очигледно
- Цијелу игру деструкције у Босни и Херцеговини сада воде Њемци и Берлин је саопштио да даје пуну подршку Шмиту. Све то је лош знак. Не само за БиХ, па тако и Српску, него и за саму Њемачку. Она више нема довољно моћи да се „иживљава“ над мањима и у таквим околностима склона је великом насиљу, као што нас историја подсјећа, али и сопственом слому
- Америка није више толико заинтересована за Западни Балкан и БиХ али Њемци сада у обрачуну са актуелном америчком администрацијом настоје да преузму иницијативу и да, у ствари, увуку Америку у босанско-херцеговачки лонац. Исто као и 1992. године
- Оно што суштински разликује Милорада Додика од других „европских жртава“ је то што је он већ изабран и не бори се да освоји власт. Он има већинску подршку народа Републике Српске. Та снага народне воље је једина гаранција
Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
КАКО се политичка и економска криза у Европској унији (ЕУ) продубљује и интензивира, политичка елита све више показује симптоме тоталитаризма.
Главни инструмент те амбиције постају судови који служе за елиминисање политичких противника и прије свега оних који би могли на изборима да угрозе владајућу политичку и пословну елиту. У немогућности да се суоче са реалношћу и сопственим политичким поразима – политика се препушта судовима и онима које нико никада није бирао.
То доводи до рушења политичког система представничке демократије и потпуно обесмишљава вољу народа на основу које се бирају народни представници и којој они одговарају.
Демократски поредак, а тако и одговорност, у ЕУ више не постоји. Европска унија уистину клизи ка тоталитаризму који ће разбити европска друштва и довести до великох хаоса што је већ и очигледно.
Најсвежији примјер је у основи политичка одлука суда у Паризу да најпопуларнијој француској политичарки Марин Лепен забрани политички рад за наредних пет година.
„Суд је намјерно покушао да ме блокира да се кандидујем и будем изабрана на предсједничким изборима 2027. године“, рекла Лепен и додала да су судије примијениле праксу „за коју смо мислили да је резервисана за ауторитарне режиме“.
Она је осуђена на четворогодишњу казну затвора, од чега двије године условно а двије у кућном притвору са наногицом, као и да мора да плати 100.000 евра а све због наводне проневјере јавних средстава од стране посланика њене странке. Пресудом јој је такође забрањено учешће на изборима, што аутоматски подразумијева забрану кандидовања за председника Француске 2027. године, чак и у случају жалбе. Наиме жалбени поступак може да траје до краја 2026. године што је само неколико мјесеци прије предсједничких избора.
У париском суду је још раније покренут управни, а не кривични, поступак против Лепенове и групе њених сарадника из партије Националног окупљања под сумњом да су ненамјенски трошили новац у Европском парламену. А сад је активиран.
Осуђени су иако је реч о управном поступку и „административном неспоразуму са Европским парламентом“.
Није доказано лично богаћење нити корупција.
Лепенова је изјавила да „ни на који начин“ не намјерава да се повуче из политике и каже да није „спремна да се тако лако повинује порицању демократије“.
По тренутним анкетама, Марин Лепен ужива највећу подршку француских бирача. И готово је сигурно да би побиједила на наредним предсједничким изборима.
Њена партија, Национално окупљање је постала посебно популарна послије изрицања пресуде па ће бити занимљиви неизбјежни ванредни парламентарни избори у другој половини ове године.
Слично је било и са њеним покојним оцем који је оснивач те партије.
Али, ипак није све готово. Нема сумње да је диктат суду у Паризу дошао из самог врха не само Француске него и Европске уније. Увјежбава се модел и за друге. Али, могло би се, међутим, десити да та пресуда ипак буде највећа егзистенцијална грешка у цијелој ЕУ историји. Лепен ће добити још више оних који је подржавају него раније. Не неки начин то је Трамп моменат.
Британски новинар који је провео много година радећи у ЕУ, Мартин Џеј, оцјењује да је случај против Марин Лепен „фарса и лицемјерје ЕУ“. Он из личног искуства истиче да је ЕУ најкорумпиранија институција у цијелој Европи. Тамо би свако од посланика у Европском парламенту па до Европске комисије требало да иде на суд због корпуције.
Корупција је начин функционисања ЕУ. Коначно, и предсједница Европске комисије Урусла фон дер Лајен је оптужена за корупцију. Покренута су два случаја, један је белгијски суд обуставио без суђења а други је још у току.
Судови су тако постали и инструмент политичке уцјене.
У Француској је то изгледа редовна пракса. Требало би подсјетити на случај бившег премијера и министра спољних послова Доминика Девилпена.
Он је постао глобално популарна личност због одлучног противљења америчко-британској инвазији на Ирак и сталног залагања за право суверенитета држава. Уочи предсједничких избора 2007. године је такође елиминисан под лажним оптужбама за дупле банковне рачуне и корупцију. Утврђено је потом да су те оптуже биле лажне, ти рачуни су лажни, нису постојали, и ослобођен је оптужби али је пропустио предсједничке изборе.
На изборима је побиједио његов министар унутрашњих послова Никола Саркози који је био дио те преваре.
Пресуда Лепеновој је изгледа охрабрила политичку елиту и у Њемачкој гдје су оживљени планови да суд забрани тренутно најпопуларнију партију Алтернативу за Њемачку (АфД). Та партија је према најновијим истраживањима са 24,5 одсто подршке популарнија од побједника недавних избора Храшћанско-демократске уније ( ЦДУ) коју подржава 24 одсто гласача. А популарност АфД свакога дана расте.
Њемачка наиме може да слиједи примјер Француске али под изговором борбе против мржње.
У медијима се АфД означава као ултра-десна партија а партијски лидери кажу да они само одсликавају погледе и виђења њемачких грађана о миграцији, цијенама енергије као и спољној политици. АфД заговара окончање рата у Украјини, сарадњу са Русијом и поштовање њемачких а не нечијих туђих интереса.
Ништа мање није драстичан случај опозиционара Калина Георгескуа у Румунији. Побиједио је у првом кругу предсједничких избора прије свега због своје антиратне политике и помирења са Русијом а онда је суд по налогу Брисела поништио те изборе. Али, ни то није било довољно него му је суд забранио да се кандидује и на поновљеним изборима пошто би поново побиједио. Чак је у међувремену и хапшен.
Онда је опозиција истурила свог другог кандидата-кандидаткињу али је и њу суд забранио иако је посланица у Европском парламенту. Разлог забране је њено писмо руском предсједнику Владимиру Путину.
Опозиција сада има трећег канидата а суд се још није огласио.
Слично је и у Молдавији, новој омиљеној дестинацији европске бирократије и посебно Француске. Послије практично крађе предсједничких избора, тамо је ухапшена лидерка аутономне области Гагаузије Јевгенија Гуцул.
Њен проблем је што су житељи Гагаузије на референдуму октобра 2024. године са 95 одсто гласали против интеграције у ЕУ. У Гагаузији живе етнички Турци православне вјероисповјести и везани су за Руску православну цркву.
Изгледа да се сличан сценарио припрема и у Републици Ирској.
Уочи скорих предсједничких избора истраживања показују да је најпопуларнији боксерски шампион Конор Мекгрегор и он сам је најавио кандидатуру. Његови ставови су против естаблишмента а близак је и америчком предсједнику Доналду Трампу на чију инаугурацију је био и позван. Сада је, међутим, најављен судски процес против њега због наводно увредљивих изјава о мигрантима и ширења мржње.
Као и обично, на Западу све долази из Америке па је тако и политичка употреба судова дошла преко Океана. Све је почело још 2000. године када је суд, а не народ, одлучио ко је између Џорџа Буша Млађег и Ал Гора побједник предсједничких избора. Није искључено да ће неки суд у Америци одлучивати и о могућем будућем договору предсједника Трампа и Путина о Украјини.
Али, ипак, најбизарнији а и најапсурднији је случај суђења предсједнику Републике Српске Милораду Додику. И за њега траже казну затвора и забрану политичког дјеловања.
Звучи познато?
Њега, треба поново подсјетити, оптужује „високи представник“ Кристијан Шмит који нема легалан статус, суди му суд који такође није легалан а „крив“ је што је бранио интересе Републике Српске и народа који га је изабрао.
Такав случај правног и политичког насиља у свијету још није забиљежен.
Али, Шмит не одустаје и тврди да се формира „коалиција вољних“ за прогон Додика. Као најаву те наводне коалиције он види одлуку Њемачке и Аустрије да Додику забране улазак у те земље. Шмит је у једном недавном интервју тако озбиљну ствар свео на бесмисленост оцјеном да је то „прави проблем за Додика, јер је Беч волео да користи као место за разне сусрете“.
Изгледа, међутим, да за ту Шмитову „коалицију“ нема много заитересованих.
Цијелу игру деструкције у Босни и Херцеговини сада воде Њемци и Берлин је саопштио да даје пуну подршку Шмиту. Све то је лош знак. Не само за Босну и Херцеговину, па тако и Републику Српску, него и за саму Њемачку. Она више нема довољно моћи да се „иживљава“ над мањима и у таквим околностима склона је великом насиљу, као што нас историја подсјећа, али и сопственом слому.
Америка није више толико заинтересована за Западни Балкан и Босну и Херцеговину али Њемци сада у обрачуну са актуелном америчком администрацијом настоје да преузму иницијативу и да, у ствари, увуку Америку у босанско-херцеговачки лонац. Исто као и 1992. године.
Другим ријечима, Европска унија постаје највећи проблем.
Али, оно што суштински разликује Милорада Додика од других „европских жртава“ је то што је он већ изабран, он се не бори да освоји власт, и има већинску подршку народа Републике Српске. Та снага народне воље је једина гаранција.
Та воља народа Републике Српске и спремност да је брани су једини Додиков суд и одбрана.
Додај коментар