Љепојевић: За српске земље је важно то што се отвара и чак уводи могућност промјене граница

• Дио аналитичког свијета вјерује да је глобална ситуација ипак ближа Првом свјетском, Великом рату него Јалти. Европски и азијски историчари упозоравају да се свијет налази у фази великог прекомпоновања и то дубље него што се то десило послије Великог рата
• У Вашингтону се говори како ће „приморати“ Москву и Кијев д преговарају. То, међутим, не функционише на тај начин. Европа наравно више није релевантна снага али Русија није у локалном сукобу него у рату са цијелим такозваним Колективним западом, у којем је и Америка, оличеним у НАТО пакту и при том је по свему судећи побједник у том рату. И сада, ако би се правилно читале поруке из Вашингтона, губитници имају амбицију да постављају услове мира. Апсурд
• Будућа велика конференција о новој безбједносној архитектури, у основи новом свјетском поретку, неће бити тако скоро, још нису сазрели сви услови. Али, већ сада је извјесно да ће она, као и прије стотину година Велики рат, донијети промјене државних граница. Другим ријечима, и промјена граница ће бити дио изласка из кризе
• Наравно да на тој будућој међународној конференцији мале земље неће моћи да имају било какав директан утицај, вјероватно да многе неће бити ни присутне скупу, али зато морају да имају пријатеље или барем оне које их разумију међу великима који су креатори нових односа у свијету. Српске земље већ имају добро успостављене односе са Русијом, посебно Република Српска, и Кином, двема великим силама које ће бити носиоци те будуће конференције
• Српске, требало на вријеме да почну са припремама. А најважније је да истрају у својим визијама државотворности и историјске мисије

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

МЕЂУНАРОДНИ односи постају све компликованији али је ипак очигледно да су већ видљиви обриси новог међународног поретка. Његову окосницу ће чинити прије свега три велике силе, Америка, Русија и Кина, које ће предводити нове облике глобалних интеграција.

Мада је још увијек неизвјесно какав ће утицај на глобална кретања имати администрација новог-старог америчког предсједника Доналда Трампа, несумњиво је да је нови становник Бијеле куће већ на самом почетку унио нову динамику у међународне односе.

У тражењу каквог таквог одговора на питања будућег уређења свијета, а на основу токова савремене глобалне кризе и ратова, већина хроничара прибјегава сличностима из ранијих глобалних ломова. Најчешће се траже сличности са временом Првог свјетског или Великог рата који је довео до највећих промјена у савременом добу.

Многи, међутим, посебно амерички аналитичари, вјерују да би требало обратити пажњу и на савезничку конференцију у Јалти, Крим, прије тачно 80 година. Тада је, вјерују, створен нови међународни поредак и нека врста подијеле свијета међу силама побједницама у Другом свјетском рату. Садашњу „Јалту“ о „послијератном свјетском поретку“ би, како се тврди, испреговарали предсједници Доналд Трамп, Владимир Путин и Си Ђинпинг.

Али, у том приступу о „послијератном свјетском поретку“ основу чини актуелни рат у Украјини, па је ипак поређење са Јалтом историјски непримјерено. У Јалти су фебруара 1944. године разговарале силе побједнице у Другом свјетском рату а у Украјини је ситуација потпуно другачија.

У Украјини је само једна сила очигледан побједник а то је Русија, а они други из Јалте су сада на страни губитника а губитници не могу да буду равноправни са побједником.

По свему судећи, такав приступ је дио планова Доналда Трампа да се одржи нека врста међународне конференције којом би се окончао рат у Украјини. Нејасно је под којим или чијим ауторитетом би такав скуп био одржан и шта би требало да буде његов резултат. Утолико прије што се у круговима тих аналитичара признаје да је мало вјероватно да би се Америка, Кина и Русија у постојећим околностима могле о било чему договорити па би онда таква конференција могла да води као њиховом међусобном рату а не договору.

Другим ријечима, још је исувише рано говорити о таквој конференцији. У том свијетлу, и тај дио аналитичког свијета вјерује да је глобална ситуација ипак ближа Првом свјетском, Великом рату него Јалти.

Европски и азијски историчари упозоравају да се свијет налази у фази великог прекомпоновања и то дубље него што се то десило послије Великог рата.

У овом времену уочљиво је да је за Америку превасходни циљ да, прије свега у сопственој, јавности прикрије пораз у Украјини. Нова америчка администрација намјерава да то изведе тако што ће кривицу пораза пребацити на Европу, тачније Европску унију (ЕУ), а представити се као миротворац у покушају мировних преговора са Русијом. И то тако што би се Америка представила као „врховни поглавар“ свијета који мири тамо неке зараћене локалне снаге.

У Вашингтону се говори како ће „приморати“ да Москва и Кијев преговарају. То, међутим, не функционише на тај начин. Европа наравно више није релевантна снага али Русија није у локалном сукобу него у рату са цијелим такозваним Колективним западом, у којем је и Америка, оличеним у НАТО пакту и при том је по свему судећи побједник у том рату. И сада, ако би се правилно читале поруке из Вашингтона, губитници имају амбицију да постављају услове мира. Апсурд.

Али, сигурно је да ће једног дана послије рата у Украјини и ратова на Блиском истоку бити одржана велика међународна конференција која ће сопственим ауторитетом обезбједити нову безбједносну архитектуру. И то знатно шире, глобално а не само око Украјине која је повод али она сама у основи нема пресудан утицај на свјетски поредак.

Украјина, наравно, није центар Планете али је од ње Запад направно проблем од којег „зависи судбина свијета“ како непрестано говоре западни и НАТО лидери. Тај нови наратив је такође у функцији прикривања западног пораза.

Та будућа велика конференција о новој безбједносној архитектури, у основи новом свјетском поретку, неће бити тако скоро, још нису сазрели сви услови. Али, већ сада је извјесно да ће она, као и прије стотину година Велики рат, донијети промјене државних граница. Другим ријечима, и промјена граница ће бити дио изласка из кризе. То наравно неће одмах бити прихваћено али ће постати реалност.

И, као и увијек, за српске земље је кључно питање: шта би то могло да значи за њихову судбину. За српске земље је прије свега важно то што се отвара и чак уводи могућност промјене граница.

Наравно да на тој будућој међународној конференцији мале земље неће моћи да имају било какав директан утицај, вјероватно да многе неће бити ни присутне скупу, али зато морају да имају пријатеље или барем оне које их разумију међу великима који су креатори нових односа у свијету. И да их они колико толико заштите. О томе би већ сада српске земље требало, или морале би, да поведу рачуна и стратешки се одреде.

Српске земље већ имају добро успостављене односе са Русијом, посебно Република Српска, и Кином, двема великим силама које ће бити носиоци те будуће конференције. Послије избора Доналда Трампа за предсједника медијски је створена извјесна еуфорија у надањима српских земаља да би према њима могло доћи да наклоности нове америчке администрације што би довело да слабљења притисака који долазе из ЕУ.

У првом мандату предсједника Трампа у његовом Савјету за националну безбједност је, подсјећа се, било идеја о промјени граница и подијели територија па можда и не би било изненађење ако се у овом његовом другом мандату оживе те идеје на Западном Балкану. Мада, реалност је да дио свијета гдје су и српске земље неће бити приоритет Трампове администрације.

Али, упркос промијењеној реторици и надањима, не би требало очекивати битније промјене политике Америке и Запада према српским земљама, прије свега када је ријеч о Републици Српској и проблему Косова и Метохије. То једноставно у овом садашњем временуу није реално. Али, у процесу стварања новог свјетског поретка то је готово извјесно.

Та очекивана, када год буде а биће, међународна конференција о новој безбједносној архитектури ће у основи значити подјелу зона утицаја, или једноставније речено подјелу територија, између доминантних великих сила.

Дозвољава се и могућност територијалног проширења неких земаља прије свега великих сила. Подјела у ствари изнад свега одговара Западу.

Запад једноставно, као култура, не може без непријатеља, не може без неке друге стране против које се бори. Судбина малих земаља ће у реалности зависити од односа међу тим великим силама.

Ако је судити према првим намјерама нове америчке администрације, Вашингтон је већ почео да ствара свој „забран“, своју „територију“. За сада је то западни дио свијета, учвршћивање америчке доминације гдје је она већ постојала, није освајање нових територија. Хроничари кажу „реколонизација колонија“. Томе треба додати и, преко Израела и исламских екстремиста, амбицију контроле Блиског истока који се посљедњих година отргао америчкој доминацији. То би, међутим, могло да буде само уз промјену постојећих граница. Истовремено, уочљиво је увјерење у Вашингтону да у својим плановима рачунају да могу да преваре и Русију и Кину. Додуше, често су их и успјевали преварити. Али, ипак није све тако једноставно.

Не би се смјело сметнути са ума историјско искуство да је подручје Балкана, посебно оно гдје су српске земље, одувијек било граница свјетова. Тако ће, по свему судећи, бити и у овом времену. То је граница свјетова на којој се смјењују утицаји великих али у реалности никада не припада ни једнима ни другима.

Нико, разумије се, не може да каже када би могла да буде та историјска међународна конференција, вјероватно ће проћи доста времена али за њу би све земље, а нарочито српске, требало на вријеме да почну са припремама. И то у духу визије својих интереса и историјских обавеза. И зато је за српске земље најважније истрајати у својим визијама државотворности и историјске мисије. У овим временима заиста је тешко бити паметан али требало би да се зна да западне земље не мијењају свој понижавајући став према српском народу и у историјским тренуцима га користе само за једнократну употребу. Као што је и показала, не само ратна, савремена историја.