Малић: Добро је што Трамп и Срби имају – заједничке непријатеље

• Не ради се ту само о Џоу Бајдену или Хилари Клинтон, већ о цијелом политичком и спољнополитичком естаблишменту САД, ученицима Збигњева Бжежинског од Мадлен Олбрајт па надаље. Свима онима који су изградили каријере и зарадили паре на лажима о српској кривици
• Србима нико не мора да “продаје” Трампа. Од свих европских земаља, он је баш у Србији најпопуларнији – чак нема толико присталица ни у Мађарској, гдје је лични пријатељ са премијером Орбаном, ни у Словенији чији је таст
• Ричард Холбрук у мемоарима отворено признаје како је Дејтон имао за сврху успостављање америчке хегемоније у Европи, а да су ту Бошњаци и Хрвати – “џукеле са ђубришта”, како их је назвао Холбруков колега Фрејжер – били само средство
• Теза да треба да се примиримо и наставимо да чучимо у некаквом запећку у који смо ономад сатјерани, у нади да ће нас свађе великих заобићи, нема никаквог смисла већ од фебруара 2022, када је Русија упутила оружани изазов цјелокупној парадигми колективног Запада. Ако Трамп сада стварно крене у рат против домаћих империјалиста, боље историјске околности не би се могле ни нацртати

Пише: Небојша МАЛИЋ

ДОНАЛД Трамп је сад већ званично и 47. предсједник САД. Још колико средином прошле године се чинило да ће његов први мандат бити и једини, а да ће потоња “фортификација” избора 2020. и безмало диктатура Демократа која је услиједила бити почета вишедеценијске владавине нечега што су они звали “Наша Демократија.”

И онда се у мање од мјесец дана од Видовдана све некако преокренуло.

Трамп је за длаку избјегао метак у Пенсилванији, побиједио је већину монтираних процеса на Врховном суду и дочекао да медији, који су годинама крили да је Џо Бајден сенилан и неспособан, одједном то признају како би за кандидата Демократа довели Камалу Харис.

Пробој демократског “плавог зида” – Пенсилваније, Висконсина и Мичигена, држава које су 2020. под сумњивим околностима отишле Бајдену – само је овјерио његов тријумф у новембру.

Србима нико не мора да “продаје” Трампа. Од свих европских земаља, он је баш у Србији најпопуларнији – чак нема толико присталица ни у Мађарској, гдје је лични пријатељ са премијером Орбаном, ни у Словенији чији је таст. И то из простог разлога што имамо заједничке непријатеље.

Не ради се ту само о Џоу Бајдену или Хилари Клинтон, већ о цијелом политичком и спољнополитичком естаблишменту САД, ученицима Збигњева Бжежинског од Мадлен Олбрајт па надаље. Свима онима који су изградили каријере и зарадили паре на лажима о српској кривици. Недавно је Предсједник Додик споменуо да је из уста једног Американца чуо да је ријеч о бар 450 људи, а од тада је тај број кудикамо порастао.

Управо ти људи су деведесетих, преко леђа Срба – али донекле и свих народа Југославије, па и оних којима су наводно помагали – направили тзв. Глобалистичку Америчку Империју.

Ако прочитате мемоаре Ричарда Холбрука, он отворено признаје како је Дејтон имао за сврху успостављање америчке хегемоније у Европи, а да су ту Бошњаци и Хрвати – “џукеле са ђубришта”, како их је назвао Холбруков колега Фрејжер – били само средство.

У свом уводу у једну књигу о НАТО агресији 1999, Строб Талбот – Клинтонов главни човјек за Русију у Стејт Департменту, исто тако каже да је Југославија бомбардована да се пошаље порука како нема одступања од неолибералне “транзиције”, а Албанци на Косову су послужили као повод.

Циљ Америке у тим годинама је био да спријечи политичку и војну независност уједињене Европе и да обезбиједи онај Фукујамин “крај историје,” у којем ће све државе и народи на свијету да буду поданици америчког хегемона и знали своје мјесто у ономе што су послије назвали “међународни поредак заснован на правилима”. Срби су се бунили, с пуним правом, јер је у том поретку нама била намијењена слична улога као и 1940-их. Тек, важно је имати на уму да у америчкој интервенцији на југословенским просторима није било неке велике љубави према њиховим штићеницима, већ само интереса. Са државног становишта, ти су интереси већ одавно задовољени. Остао је само лични шићар естаблишмента.

Како рече један мој колега својевремено, превише капитала је уложено у “банку колективне српске кривице” да би јој допустили да пропадне. Отуд и чињеница да се ништа у америчкој политици није мијењало ни када су на власти били Републиканци попут Џорџа Буша млађег (2001-2009), јер је и он био империјалиста. Тек је нешто мало почело да се мијења током Трамповог првог мандата, али се попут много чега завршило без резултата.

Дјелимично је то било и због наше пасивности, али у највећој мјери зато што је Трампу на сваком кораку “отпор” пружала америчка дубока држава. Она иста дубока држава која је Трампу судила по истом обрасцу као и Милораду Додику случајни њемачки туриста у Сарајеву, да би без икакве сумње покушала и да га убије 13. јула у Пенсилванији.

Неки кажу да се послије тога Трамп нагодио с њима и промијенио своју политику. Мени се тако не чини. Штавише, имам утисак да је управо супротно, и да се послије тога америчка дубока држава распала попут некада совјетске номенклатуре, јер су медији преко којих су научили да владају потпуно изгубили утицај.

Шта је од те двије хипотезе истина, сазнаћемо врло брзо, када и ако Трамп крене у обрачун са дубоком државом како је најавио током кампање.

У случају тог обрачуна, ствара се прилика да се америчка политика на овим просторима промијени из коријена. Трампов МАГА покрет би за то могао да буде и те како мотивисан: с једне стране, укидају застарјеле и превазиђене тековине Империје која сметају обнови америчке републике, а са друге кажњавају своје унутрашње непријатеље ускраћивањем извора прихода и утицаја. Ништа лично, само бизнис – односно политика. Баш као и деведесетих. Овако упаковану понуду Мар-а-Лаго би тешко могао да одбије, нити би морао ишта додатно да тражи.

Теза да треба да се примиримо и наставимо да чучимо у некаквом запећку у који смо ономад сатјерани, у нади да ће нас свађе великих заобићи, нема никаквог смисла већ од фебруара 2022, када је Русија упутила оружани изазов цјелокупној парадигми колективног Запада. Ако Трамп сада стварно крене у рат против домаћих империјалиста, боље историјске околности не би се могле ни нацртати.

Зли језици су деведесетих говорили да су Срби преспавали пад Берлинског зида. Иако се не слажем с тиме, сматрам да је пад америчког “плавог зида” једнако битан за даљи ток историје, што њихове што наше.