Малић: Иза прогона Додика стоје они који су покушавали да осуде и уклоне Трампа

• Улога високог представника (кога? чега?) као чиновника задуженог за спровођење мировног споразума недуго послије потписивања Дејтона претворила се у диктатора, чијим наводним овлаштењима би позавидио било који колонијални вицекраљ некадашње Британске империје
• Нова власт у Вашингтону нема нити један разлог да подржава личне пројекте својих идеолошких непријатеља – међу којима је и “реформа” БиХ у некаквом “духу” Дејтона познатом само страним намјесницима
• У Америци постоји и оно што се зове lawfare, борба судским путем, што би могло да се преведе, рецимо, као “праворатовање”. Суштина овог облика ратовања је да се закони и правила неког друштва промјене или заобиђу, не путем расправе и договора у скупштини – како устав налаже – већ путем редефиниције кроз тужбе и пресуде. Тако су амерички либерали легализовали абортус (1972) и истополне “бракове” (2015), рецимо. Ова појава узела је толико маха да неки Американци тамошњи поредак већ називају “критархија”, односно владавина судија
• Процес против Милорада Додика је само посљедња у низу “праворатних” акција у БиХ. Сјетимо се одлуке Уставног суда из 2004, у којој су имена са префиксом “српски” оцијењена неуставним. Само двије године касније, покренута је акција “Сејдић-Финци” да се оспори кључна одредба дејтонског устава о избору Предсједништва – а исто то се већ пар година покушава и са предметом „Ковачевић“

Пише: Небојша МАЛИЋ

ИЗМЕЂУ Сједињених Држава и Републике Српске постоји низ необичних сличности.

И једна и друга проглашене су мирно, али су морале да ратују да би то потврдиле. Чињеница је и да су Уставе обје земље писали Американци. А ево, предсједнике и једне и друге политички прогоне судови, називајући то највишом манифестацијом демократије.

Савршено је јасно да је процес који се у Сарајеву води против Милорада Додика политички мотивисан. Предсједник РС се терети за испуњавање својих уставних дужности, које је самозвани “високи представник” прогласио незаконитим пост фестум.

А у сарајевској чаршији отворено се прича да иза тог суђења стоји (сада већ бивши) амерички амбасадор, Мајкл Марфи.

Ништа од овога не би требало да буде изненађење. Улога високог представника (кога? чега?) као чиновника задуженог за спровођење мировног споразума недуго послије потписивања Дејтона претворила се у диктатора, чијим наводним овлаштењима би позавидио било који колонијални вицекраљ некадашње Британске империје.

Педи Ешдаун се у ту улогу чак и претјерано уживио.

Али, није случајни њемачки туриста срж овог конкретног проблема. Штавише, Шмитово прибјегавање суђењу у ствари поткопава дугогодишњи аргумент ОХР-а о постојању некаквих “бонских овлаштења”, која наводно изасланику тзв. “Међународне заједнице” дају неограничену власт у БиХ.

Ако та овлаштења постоје, зашто их Шмит није искористио? Чему фарса са тужилаштвом, судом и процесом?

Одговор се сам намеће: Зато што иза овога стоји Марфи, односно да не ласкамо тој индивидуи, гарнитура Демократске странке у Стејт Департменту и Вашингтону уопште. Они исти људи који су током протеклих пар година покушавали да стрпају у затвор и дисквалификују Доналда Трампа, на крају неуспјешно.

“Рат је наставак политике другим средствима”, цитат је који се приписује пруском официру Карлу фон Клаузевицу. Није баш најбоље преведен с њемачког оригинала, али није битно. Тешко је порећи да је у пост-дејтонској БиХ, ових протеклих 30 година, политика била наставак рата другим средствима. А једно од тих средстава је оно што се у Америци зове lawfare, борба судским путем, што би могло да се преведе, рецимо, као “праворатовање”.

Суштина овог облика ратовања је да се закони и правила неког друштва промјене или заобиђу, не путем расправе и договора у скупштини – како устав налаже – већ путем редефиниције кроз тужбе и пресуде. Тако су амерички либерали легализовали абортус (1972) и истополне “бракове” (2015), рецимо.

Ова појава узела је толико маха да неки Американци тамошњи поредак већ називају “критархија”, односно владавина судија.

Процес против Милорада Додика је само посљедња у низу “праворатних” акција у БиХ.

Сјетимо се одлуке Уставног суда из 2004, у којој су имена са префиксом “српски” оцијењена неуставним. Само двије године касније, покренута је акција “Сејдић-Финци” да се оспори кључна одредба дејтонског устава о избору Предсједништва – а исто то се већ пар година покушава и са предметом „Ковачевић“.

Идеја је иста као и 1992: да се интервенцијом са стране дође до циља неостваривог сопственим снагама. Тада су се призивале бомбе, сад пресуде, али са становишта Клаузевица, разлике нема.

Демократе нису успјеле да својим “праворатовањем” спријече Трампа да побиједи на изборима. Али су нанијеле огромну материјалну штету његовој породичној фирми и најтерале га да потроши милионе долара на адвокате а не на кампању.

Не предају се ни сада, већ покушавају да блокирају Трампове реформе тако што ће преко својих савезних судија да зауставе спровођење неких његових уредби на основу “људских права” или просто зато што се “то тако не ради”.

Резонују да кад и ако виши судови дају за право Бијелој кући, барем ће натјерати противника да троши људе, паре, и вријеме на одбрану.

Управо због тога, одбрана је најгори могући одговор на “праворатовање”. Побједа у одбрани не значи ништа већ одржавање постојећег стања, по великој цијени, док је побједа у нападу досад омогућила Сарајеву да Српској оспори имена градова, грб, заставу, празнике, имовину, итд.

И ту више не пристаје она паралела између Српске и САД са почетка текста. Јер, Трамп је успио да истјера правду пред судом којим не управљају његови непријатељи, што је за Додика далеко тежи задатак.

Оно што је у свему овоме добро је да је Трампова побједа промјенила чињенице на терену у САД, а самим тим и политичку рачуницу у остатку свијета. Политика коју је Стејт Департмент водио од деведесетих, без обзира ко је био предсједник, сада је под лупом Марка Рубија и Илона Маска.

УСАИД је већ осјетио њихов бијес. Нова власт у Вашингтону нема нити један разлог да подржава личне пројекте својих идеолошких непријатеља – међу којима је и “реформа” БиХ у некаквом “духу” Дејтона познатом само страним намјесницима.

Трамп је већ поручио Владимиру Зеленском да је глумачки медиокритет а не бјелосвјетски херој, како му је до јуче тепала западна пропаганда.

Кад тако разговарају са Украјинцима, како ли ће тек са њиховим претечама у долини Миљацке?

Марфијевштина је изгубила на изборима. Нови Вашингтон је алергичан на “праворатовање” и оне који се њиме користе. Све што је успијевало за протеклих 30 година, ускоро више неће.

Крајње је вријеме, 30 година послије Дејтона, да се прекине и рат другим средствима.