Малић: Проглашавањем Дана побједе над Хитлером непожељним, ЕУ стаје на страну Трећег Рајха

• Јесу ли можда те “вриједности” непризнавање промјене граница или употребе војне силе? Ако јесу шта , онда би са Резолуцијом 1244, Дејтонским споразумом, или случајем СФРЈ у принципу? И нема сад “друго је то”, јер – није
• Парадоксално је да се ЕУ званично толико боји нацизма да га поистовјећује са национализмом, и у то име форсира неограничену имиграцију из трећег свијета и забрањује суверенистичке партије и политичаре – док истовремено подржава најцрњи нацизам према Србима и Русима, на примјер, и рециклира Гебелсове пароле
• Вучић и Додик иду и треба да иду у Москву. А разне Каје нека сикћу и скиче, у својој пуној небитности за свијет који се тренутно рађа – захваљујући, између осталог, и потомцима оних који су 9. маја 1945. овјерили чињеницу да су заслужни за лавовски дио сламања Трећег Рајха. И сада се тога с правом сјећају
• Али, да не буде све негативно, ето, хвала Каји и бриселским бирократама што су нам коначно разбистрили све дилеме око њихових “вриједности” и тог неког “ЕУропског пута”. Нека њима таквог ропства и нека су им лаки ланци

Пише: Небојша МАЛИЋ

КО ОДЕ у Москву на Дан побједе, биће кажњен јер је та парада супротна “европским вриједностима”, рече шефица ЕУ дипломатије Каја Калас – и остаде жива.

Које су то “вриједности”, Каја не каже.

Да случајни њемачки туристи апсолутно владају тобоже сувереним независним државама, можда?

Да им самовољно мијењају устав и законе, а свако неслагање с тим проглашавају за кривично дјело?

Будући да Kaja ријеч критике није изрекла тим поводом, биће да је тако.

Или можда када се губитници избора за Европски парламент састану и договоре нови састав Европске комисије, па бившу премијерку земље која има мање становника од Словеније поставе да руководи спољном политиком цијеле ЕУ?

Додуше, у Бриселу већ одавно нема ни “д” од демократије, јер тамо ведри и облачи Урсула фон дер Лајен, која је својевремено у Њемачкој упропастила Бундесвер, па су је склонили гдје може најмање да смета. Кад оно међутим.

Јесу ли можда те “вриједности” непризнавање промјене граница или употребе војне силе?

Ако јесу, онда шта би са Резолуцијом 1244, Дејтонским споразумом, или случајем СФРЈ у принципу? И нема сад “друго је то”, јер није.

Упитајте било кога од бриселских ЕУрократа шта су то те њихове вајне вриједности, и неће моћи ништа конкретно да кажу. Не очекујте чак ни ону латинску пословицу “што је дозвољено Јупитеру није волу”, јер нису ни довољно образовани да је се сјете, ни довољно поштени да то признају.

Али, управо се тако понашају, као да су они Јупитер а сви остали волови.

Како је својевремено изјавио Кајин претходник Жозеп Борел, они мисле да су рајска “башта” а да је све изван њихових граница паклена “џунгла”.

Звук те доктрине на оригиналном њемачком, са све херенфолком и унтерменшен, вјероватно и њима мало пара уши.

Парадоксално је да се ЕУ званично толико боји нацизма да га поистовјећује са национализмом, и у то име форсира неограничену имиграцију из трећег свијета и забрањује суверенистичке партије и политичаре – док истовремено подржава најцрњи нацизам према Србима и Русима, на примјер, и рециклира Гебелсове пароле.

Да сад не говоримо да се у некадашњим балтичким републикама СССР буквално славе нацисти а забрањује сваки спомен Црвене армије и Дана побједе. У Летонији отворено марширају Вафен-СС ветерани, а њихове “подвиге” велича и НАТО у својим пропагандним филмовима о “шумској браћи”.

Можда се некима чини хиперболично што Москва данас тврди да се у Украјини обрачунава са повампиреним фашизмом и нацизмом. Али, када украјинска војска кити своје јединице симболима СС и отворено велича идеологију Степана Бандере – њиховог пандана Анти Павелићу – онда то више није метафора, већ опис реалног стања. А када Брисел проглашава Дан побједе над Хитлером непожељним, закључак да стаје на исту страну са Трећим Рајхом се намеће сам по себи.

Притом Запад већ дуго година врши тиху ревизију историје, у којој су наводно Стаљин и Хитлер “заједно” напали Пољску (није тачно) и тако отпочели 2. свјетски рат, па тако Совјети нису могли да буду ослободиоци источне Европе већ само “окупатори”, а онда је деведесетих дошао НАТО и донио слободу, шта ли.

Та злонамјерна небулоза можда може да прође код неких околних национализама аустрогуарског поријекла, али код Срба тешко, јер смо од деведесетих “виши пријатељи” са тим и таквим Западом.

И зато и Александар Вучић и Милорад Додик иду у Москву. И треба да иду. А разне Каје нека сикћу и скиче, у својој пуној небитности за свијет који се тренутно рађа – захваљујући, између осталог, и потомцима оних који су 9. маја 1945. овјерили чињеницу да су заслужни за лавовски дио сламања Трећег Рајха.

И сада се тога с правом сјећају.

Али, да не буде све негативно, ето, хвала Каји и бриселским бирократама што су нам коначно разбистрили све дилеме око тих њихових “вриједности” и тог неког “ЕУропског пута”.

Нека њима таквог ропства и нека су им удобни ланци.