- Да се бошњачки политичари не шале када пријете Србима, говоре и подаци о обнови њихове војне индустрије и наоружања. У „Фабрици оружја Игман” – која је у потпуности под контролом Бошњака – прије неколико година набављене су нове машине и значајно повећан капацитет производње, што се посебно односи на метке калибра 7,62 мм. Тренутно „Игман” запошљава преко 1.400 радника који раде у двије смјене
- Тренутни дневни капацитет овог предузећа је око 700.000 комада муниције различитих калибара од девет мм до 12,7 мм. Идеју о отварању погона за производњу муниције калибра 20, 25 и 30 мм. У тој фабрици производе се и аутоматске пушке Калашњиков. А прошлог мјесеца је турски војно-транспортни авион А400М Атлас (РЕГ: 18-0094) три пута за 30 дана превозио војну опрему у Сарајево
- Да би читалац разумио степен наоружаности Бошњака, навешћу чињеницу да само „Фабрика оружја Игман” за 100 дана произведе оно за шта је, током рата 1990-их, цијелој војној индустрији БиХ требало двије године
- Пут који тренутно води руководство Српске мора се наставити. Јер, пристајање на мирно укидање Републике Српске дословно значи нестанак Срба. Стога је потребна још снажнија одбрана свих надлежности које по Дејтону припадају Српској. Истовремено, безбједносни систем Српске мора бити ојачан. То се, прије свега, односи на значајно повећање броја припадника полиције и жандармерије РС. Такође, мора се обновити и војна индустрија Српске, коју је након рата насилно укинуо НАТО, под изговором да више неће бити сукоба
Aутор: Славиша Батко МИЛАЧИЋ, ексклузивно за Нови Стандард
ДОК је пажња свјетске и регионалне јавности усмјерена на ратове у Украјини и Палестини, наш регион показује знаке нестабилности који могу да ескалирају.
Док се аналитичари у Србији доминатно баве Косовом и тамошњом могућом ескалацијом, ситуација у Босни и Херцеговини постаје све запаљивија. Заправо, баш у тој земљи су могући сукоби већег интензитета.
Ова земља – која опстаје захваљујући међународној администрацији оличеној у високом представнику и ПИК-у (Савјету за имплементацију мира) – показује знаке све значајније кризе. Наиме, до сада су Бошњаци годинама – уз подршку дијела међународне заједнице, посебно САД – кршили Дејтонски мировни споразум и одузимали надлежности Републици Српској.
Иако би Босна и Херцеговина требало да функционише на основу Дејтонског мировног споразума, у реалности је то све мање случај. Наиме, у Дејтонском мировном споразуму Република Српска је само формално била дио Босне и Херцеговине, а де факто независна држава.
То је једини разлог због кога су Срби пристали на Дејтонски споразум. То је био минимум који је српски народ заслужио током распада Југославије за коју су Срби положили скоро 1.300.000 жртава.
Наравно, питање стварања Југославије није тема овог текста, али се мора напоменути та катастрофална одлука регента Александра Карађорђевића и Николе Пашића која је сатрла српство и Србију.
Међутим, када говоримо о пристанку Срба да остану дио Босне и Херцеговине упркос широкој аутономији, готово независности, овде се мора указати на важну чињеницу. Тек после НАТО бомбардовања над Војском Републике Српске, које је трајало дуже од две недеље, након чега је омогућена бошњачко-хрватска офанзива на Републику Српску, Срби су били приморани да одустану од првобитног циља уједињења са Србијом.
Упркос свим тензијама и притисцима које је вршио Високи представник у Босни и Херцеговини – који је де факто наметнути колонијални администратор САД – Дејтонски мировни споразум је омогућио мир и одређени економски напредак.
Ипак, над Републиком Српском и Босном и Херцеговином поново се надвијају тамни облаци. Разлог је агресивна политика бошњачког вођства, односно њиховог политичког и вјерског естаблишмента. Наиме, Бошњаци, иако их је НАТО спасио од потпуног пораза у рату, не одустају од својих ратних циљева. А то су укидање Републике Српске и унитарна Босна и Херцеговина, гдје би они имали апсолутну власт, а Срби били грађани другог реда.
Ситуација је толико ескалирала да бошњачки политичари Србима чак и отворено пријете етничким чишћењем. И поред тога што су у прошлом вијеку Бошњаци, заједно са Хрватима, извршили геноцид над Србима – они поново пријете српском народу.
Недавно објављени предлог предсједника Републике Српске да се врати Дејтонски мировни споразум, односно да се инсистира на поштовању истог, изазвао је агресију код Бошњака.
Иако би овај акт господина Додика требао бити разлог за трајно смиривање ситуације у Босни и Херцеговини, захваљујући агресивним бошњачким политичким плановима све указује на ескалацију. Саопштење за јавност Босанско-бошњачког националног вијећа било је готово позив на сукоб. Они су изјавили следеће:
„Отцјепљење није могуће и значиће државни удар, а то подразумијева враћање Устава Републике Босне и Херцеговине. Ако се неко од екстремиста ипак усуди да отвори ову Пандорину кутију, нека зна да грађани, патриоте, неће стајати по страни и чекати да се догоди нови геноцид”, наводи се у саопштењу које је постало једна од врућих тема у Босни и Херцеговини и региону.
Важно је напоменути да иза Босанско-бошњачког националног вијећа, односно у његовим управљачким структурама, сједе ратни кадрови и бивши високи функционери бошњачке политичке сцене: од бившег предсједника Исламске заједнице у БиХ Мустафе Церића, и оснивача и првог предсједника Странке за Босну Хариса Силајџића, до оптужених за ратни злочин у Добровољачкој улици Ејупа Ганића, Бакира Алиспахића, Сефера Халиловића, Мирнеса Ајановића…
У низу претњи које Србима упућују бошњачки политичари, издваја се она министра одбране Босне и Херцеговине Зукана Хелеза. Он је у телевизијском наступу најавио да ће бошњачке власти, у свјетлу Резолуције о Сребреници, затражити укидање Републике Српске, подјелом на два кантона и брисањем њеног имена заувијек. Као одговор на његове пријетње, Хелез је предложио да се Срби сами „евакуишу” из Босне и Херцеговине.
„Хелезове пријетње Србима и Републици Српској показују какву су судбину бошњачки политичари намијенили нама Србима, али Срби о томе неће ћутати”, одговорио је на то предсједник Републике Српске Милорад Додик.
У исто вријеме силобатност Бошњака почиње да забрињава. Прво су направили медијску хајку због присуства српских кадета у Приједору, па онда забранили хеликоптерима МУП-а Србије да гасе пожаре у Републици Српској и на крају забранили да шест припадника полиције Србије буде током љетње туристичке сезоне стационирано у Републици Српској.
Ово је рађено уз хистерију и говор о неопходности одбране Босне и Херцеговине, то јест еуфемизмом за отворене пријетње ратом. Нажалост Влада Србије је показала слабост и одлучила да не шаље полицију у Републику Српску. Нема сумње да ће ово Бошњацима бити мотив да још јаче почну вршити притисак и реметити односе између Србије и Републике Српске.
А да се бошњачки политичари не шале када пријете Србима, говоре и подаци о обнови њихове војне индустрије и наоружања. У „Фабрици оружја Игман” – која је у потпуности под контролом Бошњака – прије неколико година набављене су нове машине и значајно повећан капацитет производње, што се посебно односи на метке калибра 7,62 мм. Тренутно „Игман” запошљава преко 1.400 радника који раде у двије смјене.
Планираном рестаурацијом старих машина и увођењем треће смјене, планирано је повећање садашњих капацитета и броја запослених у овом предузећу. Тренутни дневни капацитет овог предузећа је око 700.000 комада муниције различитих калибара од девет мм до 12,7 мм. Идеју о отварању погона за производњу муниције калибра 20, 25 и 30 мм изнио је и генерални директор „Војне фабрике Игман” Ђахид Муратбеговић.
У фабрици „Игман” производе се и аутоматске пушке Калашњиков. Поред свега наведеног, прошлог мјесеца је турски војно-транспортни авион А400М Атлас (РЕГ: 18-0094) три пута за 30 дана превозио војну опрему у Сарајево.
Зашто?
Одговор се намеће сам од себе! Да би читалац разумио степен наоружаности Бошњака, навешћу чињеницу да само „Фабрика оружја Игман” за 100 дана произведе оно за шта је, током рата 1990-их, цијелој војној индустрији Босне и Херцеговине требало двије године.
Истовремено, НАТО је у посљедње двије године извршио више од 50 извиђачких мисија из авиона над небом Босне и Херцеговине и то доминантно над небом Републике Српске. Истовремено, НАТО није осудио отворене пријетње ратом и етничким чишћењем Срба. Нису се чак удостојили ни да дају протоколарно саопштење којим би осудили бошњачки говор мржње.
Разлог зашто НАТО и америчка амбасада у Сарајеву ћуте о позивима на рат и наоружавању Бошњака је чињеница да је Република Српска једина преостала препрека уласку Босне и Херцеговине у тај војни савез. Јер, Република Српска, по Дејтону, има право вета и ниједна важна одлука се не може донијети без сагласности руководства Републике Српске. А руководство и народ Републике Српске су оштро против уласка у НАТО и за блиске везе са Русијом.
Све наведено шаље јасну поруку Србима и политичким представницима Срба у Републици Српској. Или пристати на кршење Дејтонског мировног споразума и нестанак Републике Српске, или ће доћи до нових сукоба и новог етничког чишћења Срба. Међутим, упркос тешким временима, избор за лидере Срба у Босни и Херцеговини је једноставан.
Пут који тренутно води руководство Републике Српске мора се наставити. Јер, пристајање на мирно укидање Републике Српске дословно значи нестанак Срба – а то најбоље показује примјер Косова, гдје Срби у мирним условима доживљавају етничко чишћење. Стога је потребна још снажнија одбрана свих надлежности које по Дејтону припадају Републици Српској. Истовремено, безбједносни систем Српске мора бити ојачан. То се, прије свега, односи на значајно повећање броја припадника полиције и жандармерије РС.
Такође, мора се обновити и војна индустрија Републике Српске, коју је након рата насилно укинуо НАТО, под изговором да више неће бити сукоба.
Када видимо да се врши војна реиндустријализација у Федерацији Босне и Херцеговине, Република Српска мора да одговори на то. Обнова војне индустрије у РС дјелимично је и започета, али недовољно. На том питању се мора додатно порадити.
Такође важно је истаћи да је Војска Србије задњих година купила огромне количине савременог наоружања а да су нове наруџбине у току.
(Славиша Батко Милачић је историчар и аналитичар из Црне Горе)
Додај коментар