- Међу онима који су заговарали подјелу били су угледни професори Џон Миршајмер, Хеим Кауфман, Стивен Ван Евера, Роберт Папе, Мајкл Оханон, Сузан Вудворд, Роберт Хајден, Иво Далдер и други
- И само наслови пет текстова Џона Миршајмера (неке је насписао са коауторима) довољно говоре: 1. „Смањите Босну да бисте је спасили” (март 1993.), 2. „Одговор – План подјеле БиХ” (јуни исте године), 3. „Када мир значи рат“ (послије Дејтона, децембар 1995.) 4. „Мрске комшије” (септембар 1996.) и 5. „Једини излаз из Босне” (октобар 1997.)
- Црвена нит у тим текстовима своди се на то да би Муслиманска држава требало да буде довољно велика да би могла да се брани од потенцијалних нападача и да обезбиједи економске потребе својих држављана. Та држава би требало да буде позиционирана око Сарајева и да покрива велики дио источне половине пријератне БиХ са границом на већем дијелу тока ријеке Дрине, док би остатак припао Србији односно Хрватској уз размјену становништва
- Из данашње перспективе, по протеку више од 22 године, Миршајмерова теза о подјели се чини и даље контроверзна, али није изгубила на својој логици. Уз то, ако се узме у обзир дисуфункционалност саме БиХ, статус протектората, све дубље и видљивије подјеле, јачање неповјерења, одсуство заједничке визије, непостојање консензуса, итд, Миршајмерова теза о подјели БиХ ствара утисак да би дала боље резултате да је којим случајем имплементирана.
- Како год било, његова визија рјешавања сукоба у БиХ била је дефинитивно реалистичнија него заблуда да ће се на силу и преко ноћи изградити „босанско јединство” па шта год то значило
Пише: Александар ВРАЊЕШ
МАЛО је познато да су деведестих година у САД постојали заговорници идеје да БиХ треба подјелити између три конститутивна народа и да је то једина формула за успјех.
Своје тезе су градили на претпоставци да се међуетнички конфликти могу окончати само уколико се зараћене стране физички раздвоје у моноетничке области. Другим ријечима, ти аутори су заговарали територијалну подјелу БиХ између три конститутивна народа, образлажући да је боље да се мирним путем уз међународну супервизију сукобљени народи раздвоје у три области које би биле етнички хомогене, него да помјерање буде посљедица рата, прогона, терора, итд.
Уз то, наглашавали су да је охрабривање повратка избјеглих и расељених лица у своје домове који су завршили на непријатељској територији, потпуна бесмислица и да би таква пракса евентуално могла поново да обнови сукобе. Зато су сматрали да рјешења која имају за циљ враћање мултиетничких грађанских политика као што су подјела власти, изградња државе или реконструкција идентитета, уз избјегавње могућег трансфера становништва, нефункционална зато што не чине ништа на умањивању интензитета безбједносне дилеме, јер су етнички страхови и мржња ојачана ратом изузетно отпорни на промјене.
Међу тим ауторима, који су заговарали ове тезе нашли су се угледни професори као нпр. Џон Миршајмер, Хеим Кауфман, Стивен Ван Евера, Роберт Папе, Мајкл Оханон, Сузан Вудворд, Роберт Хајден, Иво Далдер и др.
Сигурно једно од најпознатијих имена у овој групи био је професор политичких наука на Универзитету у Чикагу и један од водећих америчких теоретичара међународних односа Џон Миршајмер.
Он је био прилично активан у промовисању тезе о подјели у медијима САД-у деведесетих година. Да не буде забуне, Џон Миршајмер свакако није спадао у појединце који су подржавали српску страну у рату, него напротив и сам је био подложан антисрпској пропаганди. Тако да Миршајмер у својим текстовима гледа на сукобе у бившој Југославији кроз призму како сачувати животе и постићи трајно рјешење, како обезбиједити будућност народу који је имао највише жртава, а никако као навијач, посебно не за српску страну.
У пет текстова у „Њујорк тајмсу” и магазину „Нова Република”, Миршајмер је промовисао тезу о подјели БиХ која би и данас била контроверзна. Како су ови текстови још увијек прилично непознати домаћој јавности, у наредним реченицама биће презентоване основне тезе свих пет.
У првом тексту за „Њујорк тајмс” под називом „Смањите Босну да бисте је спасили” из марта 1993. године, Миршајмер пише да је Венс-Овенов план унапријед осуђен на пропаст и да је за мир у БиХ потребан много амбициознији план којег би подржали САД и Уједињене нације. То образлаже приједлогом о стварању три етнички хомогене области на територији БиХ, при чему би Муслимани (како аутор назива Бошњаке у својим текстовима) добили трећину територије БиХ и своју државност, док би се остатак српске и хрватске територије прикључио Србији, односно Хрватској.
Овим би се ријешили конфликти на Балкану, јер би се овим планом Косово отцјепило и прикључило Албанији, али Република Српска Крајина Србији.
То би према Миршајмеровом погледу из марта 1993. године било свеобухватно рјешење које би обезбиједило дугорочан мир на Балкану. Занимљиво је да на крају текста аутор предлаже Сједињеним Америчким Државама и њиховим савезницима да прихвате принцип „Велике Србије” – да помогну да се она успостави промјеном граница и трансфером народа, уз укидање економских санкција и помоћ у обнови српске економије.
У јуну исте године Миршајмер објављује опширан текст у магазину „Нова Република” под називом „Одговор – План подјеле БиХ” у коауторству са колегом са Универзитета у Чикагу професором Робертом Папеом у којем детаљно образлаже приједлог који је објавио три мјесеца раније, уводећи овај пут и појам „Велика Хрватска”.
Према њима, када би се српска и хрватска територија БиХ прикључиле Србији, односно Хрватској, остала би независна држава босанских муслимана, док би се она мањинска популација која би остала изван нових граница придружила својим сународницима уз надзор и подршку Уједињeних нација.
Миршајмер и Папе у овом тексту даље образлажу да би Муслиманска држава требала бити довољно велика да би могла да се брани од потенцијалних нападача и да обезбиједи економске потребе својих држављана.
Према ауторима, ова држава би требала да буде позиционирана око Сарајева и да покрива велики дио источне половине пријератне БиХ са границом на већем дијелу тока ријеке Дрине, док би остатак припао Србији односно Хрватској уз размјену становништва.
Наравно, аутори су свјесни да ни један од три народа не би олако прихватио ову идеју, јер би сви морали да се одрекну дијелова територије које или контролишу или планирају да преузму под контролу.
Рјешење које Миршајмер и Папе у овом тексту предлажу је снажна војна интервенција (првенствено усмјерена на српске снаге) која би довела до стања када би сви прихватили нову подјелу БиХ.
Оног момента када се потпише мир, требало би направити помјерање народа у своје етнички хомогене државе уз надзор и помоћ међународне заједнице.
Када је ријеч о замишљеној Муслиманској држави, аутори предлажу да НАТО треба да буде осигурање да муслиманска популација не буде угрожена од својих бројнијих комшија.
На крају Миршајмер и Папе закључују да њихов план подјеле није савршен, јер подразумијева помјерање стотине хиљада цивила, али је зато реалистичан и остварив, у односу на тада актуелни Венс-Овенов план.
Наредни Миршајмеров текст објављен је децембра 1995. године у коауторству са Стивеном Ван Евером са Масачусетског института за технологију и чланом утицајног тинк-тенка ’Савјет за иностране односе’ из Њујорка.
У тексту под насловом „Када мир значи рат“ за магазин Нова Република, настао непосредно након конференције у бази Рајт-Петерсон код Дејтона, аутори наглашавају да САД никада није требало да парафирају Дејтонски споразум.
Према Миршајмеру и Ван Евери, САД је требало да инсистирају на трипартитној подјели Босне и Херцеговине, уз очекивања да ће се хрватски и српски ентитет на крају придружити својим матицама. Аутори примјећују да је Дејтонски споразум успоставио бипартитну подјелу територије истичући да у БиХ постоје три конкурентске стране, тако да „план који занемарује ту стварност пати од истих заблуда које су спријечавале Запад да у посљедње три године осигурају мир у БиХ”.
Занимљиво је да тог децембра 1995. године Миршајмер и Ван Евера закључују да је главни проблем постигнутог мировног споразума то што је Федерација БиХ неодржива.
То су САД морале предвидјети и понудити споразум о подјели ФБиХ на хрватски и муслиманским ентитет. Умјесто тога, њихов неизбјежни развод остаје пријетња која би се једног дана могла завршити и ратом. На крају аутори резимирају да је постизање мира у БиХ текло споро и тешко јер су САД избјегавале подјелу БиХ, што би била једина одржива шема за мир.
Према Миршајмеру и Ван Евери, ова грешка је одраз америчке тенденције да се потцјењује снага национализма и рефлектује америчко догматско увјерење да друге мултиетничке заједнице могу саме себе да хармонизују и да етничке групе у другим дијеловима свијета могу да науче да живе заједно баш као што су својевремено то постигли амерички имигранти.
На крају аутори закључују да би САД морале да знају да неке државе просто нису одрживе и да би због тога требало да се распадну.
Годину дана касније, септембра 1996. године, Џон Миршајмер и Стивен Ван Евера поново објављују заједнички текст, овај пут за „Њујорк тајмс” под насловом „Мрске комшије”.
Текст почињу са реченицом да су „скоро одржани избори у БиХ потврдили да је дејтонска визија мултиетничке БиХ осуђена на пропаст и да је подјела у будућости неизбјежна”.
Настављају да је Клинтонова администрација на погрешном курсу, трудећи се да БиХ остане нетакнута, што је погрешно и предлажу да САД одбаце Дејтонски оквир и организују мирну подјелу БиХ. Тако да је према овим ауторима подјела неизбјежна, а да будућност БиХ виде само кроз три сценарија:
(1) САД се држе Дејтонског споразума и повлаче своје војнике из БиХ према плану. Оног момента када амерички војници напусте БиХ, велика је вјероватноћа да ће се рат поново распламсати. Одлуку о подјели Босне донијеће крваво оружје, границе ће се измјенити, а цивили поново помјерати уз терор, убијање и силовање. Могло би се десити да се Срби и Хрвати уједине против Муслимана, који ће се опет сусрести са масакрима и могли би да остану без државе;
(2) Други сценарио је да САД остану при Дејтонском споразуму али да одложе повлачење трупа да би спријечиле катастрофу из првог сценарија, али то би била несрећа за за њих саме: САД не могу себи да приуште да буду бејби-ситерка за гњевне националисте широм свијета и то америчка јавност никада неће дозволити;
(3) У трећем сценарију САД напуштају Дејтонски споразум и организују мирну тросмјерну подјелу БиХ, креирајући виталну и одрживу Муслиманску државу. Према овом сценарију, постојеће границе (ентитета и кантона) морале би се редефинисати како би Муслимани добили више територије и како би сви живјели у једној држави са лако брањивим границама. САД морају да опреме и обуче војску босанских Муслимана да би могли да бране нову државу, али и да омогуће трансфер цивила који су остали изван нових граница.
На крају Миршајмер и Ван Евера закључују да је подјела БиХ прије Дејтона била изводљивија, али да није немогућа ни у новим околностима. То захтјева план који би настао у Вашингтону и који би примјењивао метод „штапа и шаргарепе”.
На крају текста аутори истичу да ће се БиХ подијелити на овај или онај начин, а једино остаје питање која цијена ће се морати платити. Та цијена зависи од тога да ли ће САД коначно престати да маштају о „босанском јединству” и почети да предводе процес подјеле БиХ.
Посљедњи текст који је Миршајмер написао на ову тему у „Њујорк тајмсу” октобра 1997. године имао је наслов „Једини излаз из Босне”.
У том тексту аутор наглашава да се Клинтонова администрација „уплела у кучине” у Босни, јер Конгрес жели да се америчке трупе повуку из БиХ до јуна 1998. године, али Клинтонов тим нема излазну стратегију. Американци не могу да држе трупе довијека у БиХ, а чим оду, по Миршајмеру, рат ће поново кренути, што би направило огромну штету како БиХ тако и америчкој политици у Европи.
Аутор се враћа на већ познату тезу да се то све може избјећи само мирном подјелом БиХ. Само у тој ситуацији САД могу да повуку трупе из БиХ, а да при томе не изазову нови рат.
Овај пут Миршајмер користи аргументе засноване на новој постдејтонској ситуацији у којој Срби и Хрвати јасно стављају до знања да не желе мултиетничку БиХ, јер за њу се нису ни борили. Они желе подјелу. Зато је несупјех Дејтонског споразума био предвидив.
Коначно, Миршајмер подсјећа да историја није забиљежила ситуацију гдје су се етничке групе договориле да подијеле власт унутар демократског окружења након што су изашле из крвавог међусобног рата.
На крају, интересантно је да ове тезе нису никада стављене на сто приликом преговора са зараћеним странама. Нити је икад оваква подјела БиХ била агенда страних „мировњака” који су све приједлоге заснивали на западној визији изградње мултиетничке државе и којој је етнички заснована подјела била идеолошки далека.
Из данашње перспективе, након протека 22 и више година, Миршајмерова теза о подјели се чини и даље контроверзна, али није изгубила на својој логици. Уз то, ако се узме у обзир дисуфункционалност саме БиХ, статус протектората, све дубље и видљивије подјеле, јачање неповјерења, одсуство заједничке визије, непостојање консензуса, итд, Миршајмерова теза о подјели БиХ ствара утисак да би остварила боље резултате да је којим случајем имплементирана.
Како год било, његова визија рјешавања сукоба у БиХ била је дефинитивно реалистичнија него заблуда да ће се на силу и преко ноћи изградити „босанско јединство” па шта год то значило.
Додај коментар