Кадар са освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици 7. октобра 2013.
- Удари на Свету Софију, цариградски манастир Хора и на СПЦ и њене светиње у Црној Гори део су пројекта за систематско сузбијање Православља у земљама са аутократским системима у којима владају западни центри моћи. Ђукановић је требало да буде први који ће то продемонстрирати, али су га спречиле масовне народне литије
- У овом контексту треба сагледавати иницијативу која је потекла из СПЦ – у форми позива који је 24. јула митрополит Амфилохије упутио патријарсима Вартоломеју и Кирилу: да дођу у Храм Христовог Васкрсења у Подгорици где су последњи пут заједно служили свету литургију и “да се на том месту загрле и пољубе”
- Дарко ТАНАСКОВИЋ: Многе велике ствари у историји су кренуле од појединачних иницијатива великих људи. Да би се сусрет десио у ближој будућности – рецимо да заједно присуствују свечаности у Храму Светога Саве, на чијем је освећењу био Цариградски патријарх (што је изгледало као да је прихваћено да је он први међу једнакима у служби), а пре раскола у Украјини је било најављено да ће обојица доћи у Београд – православни свет би морао јако брзо да схвати колико је угрожен и колико му је неопходно јединство. То би било чудо да се деси… Али, можда се заиста Свети дух пројави и просветли оне који би то могли да ураде
- Александар СТАМАТОВИЋ: Патријарси – московски и цариградски морају састати из више разлога. Веома је битно да дође до помирења. Услов за то је – одсуство гордости! А позив митрополита Амфилохија може да помогне. Како да не! Он је веома образован човек који је у вери и има велико искуство у балансу који човек треба да покаже
- Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ: Ердоган се размахао јер Запад жели да са Турском уђе у геостратешко преобликовање Балкана и Блиског Истока – под изговором да је главна претња миру у Европи обновљена моћ Русије. А главна претња миру у Европи је управо овакав приступ који су уз америчку подршку дефинисали Британци… Аја Софији и Хора су пример за Хашима Тачија да на самозваном Косову уклони укупно хришћанско наслеће
ГУБИТАК Аја Софије и манастира Хора у Турској нису просто скандалозни ни изоловани догађаји. Део су планираног пројекта за систематско сузбијање Православља у земљама са аутократским системима у којима владају западни центри моћи.
Мило Ђукановић је требало да буде први који ће продемонстрирати успешно отимање светиња, али су га спречиле масовне народне литије.
Приштина је простим надовезивањем требало да буде следећа – али је владика рашко-призренски Теодосије организовао литије упозорења, а митрополит Амфилохије – чувар Пећког трона – опоменуо да се у Црној Гори брани Косово и Метохија.
У Турској, где је образац у трећем покушају успео, не седе ни Амфилохије ни Теодосије, већ Васељенски патријарх Вартоломеј – зависан од Америке и Ердогановог неосултаната.
Он сам није у стању да заустави успешно покренути процес конфискације православних светиња.
Прво, зато што је цело Православље ослабљено унутрашњим сукобом за који је он лично одговоран, а друго – зато што је то ослабило и његову сопствену позицију у односу на Анкару.
Док православни свет чека да световне власти нађу ефикасан начин одбране верских објеката световним оруђима религијских слобода, правила добре медицине налажу да треба лечити узрок, а не последицу.
Стога се решење мора тражити тамо где је проблем и почео – у Фанару и његовом односу са Москвом.
У овом контексту треба сагледавати иницијативу која је потекла из Српске православне цркве – у форми позива који је 24. јула митрополит Амфилохије упутио двојици патријарха, Вартоломеју и Кирилу: да дођу у Храм Христовог Васкрсења у Подгорици где су последњи пут заједно служили свету литургију и “да се на том месту загрле и пољубе”.
Подсетио је да су маслине, које су приликом освећивања подгоричког саборног Храма, ове године први пут родиле и да њихов род послати обојици.
Амфилохијев позив је дошао после отимања Аја Софије, у међувремену се десила и Хора, а патријарси још нису јавно прихватили понуђену иницијативу.
Уважени саговорници који су за Све о Српској исказали своје мишљење овим поводом указују да то не значи да се иза јавног и званичног нивоа, интензивно не ради на оваквој или сличној могућности. Напротив!
Али, колико времена за помирење и консолидацију православља имамо?
Колика је штета која је већ због нејединства православног света пољуљала његове укупне позиције и како ће се промене настале у односу православља и ислама одразити на световна питања суживота, геополитике и безбедности на Балкану и Европи?
За Све о Српској о томе говоре: некадашњи амбасадор Србије у Ватикану и Турској и амбасадор при УНЕСКО др Дарко Танасковић, историчар Цркве др Александар Стаматовић и експерт УН за тероризам Џевад Галијашевић.
Танасковић: Православље је ослабљено и неоосманизмом и глобализмом
* Само у случају великог потреса у односу снага политичког Истока и Запада, то да многе ствари буду угрожене и доведене у питање у тим граничним случајевима – Вартоломеј би могао да направи заокрет. У супротном, врло тешко. Али, што каже Његош – удар нађе искру у камену
– Ердоган увек чека повољну спољнополитичку или унутарполитичку конјунктуру да направи храбрији корак у реализацији идеологије османизма. У предизборној кампањи је говорио да Аја Софију треба поново претворити у Алахову кућу, али то се догодило баш сад јер је проценио да је Православље довољно ослабљено не само неоосманизмом него и деловањем обездуховљеног материјалистичког и неолибералног глобализма. Није случајно да су политички чиниоци на Западу у више наврата истицали да је Православље највећа препрека глобализацији и демократизацији света.
Православље је ударено са свих страна. Чак и изнутра – дуготрајним сукобом најзначајнијих патријаршија који га додатно слаби! То се видело и у току екуменског дијалога са Римокатоличком црквом, где Православље не може да заузме јединствен став, док је римокатоличка страна централизована.
– Док сам био амбасадор у Ватикану видео сам колико је дипломатије и енергије уложено у разједињавање православног фронта (између Московског и Цариградског патријарха) уместо да она буде употребљена у дијалогу са Римокатоличком црквом.
– Турске власти су увек ограничавале деловање Васељенске патријаршије, признајући јој само статус цркве за православне Грке у Турској. Васељенски патријарх је увек под притиском и побољшавао је позицију само подршком са Запада, јер је Турска слушала сугестије и притиске оданде.
– Истовремено се трудио да прошири своје јурисдикције у православном свету. Последица је та да су се у Ватикану, како су ми говорили, лакше могли договорити појединачно са московским и васељенским патријархом него што се московска и васељенска патријаршија могу договорити о тој истој ствари.
* Митрополит Амфилохије зна да постоји овај дубок сукоб, али је ипак упутио позив за помирење. Откуда тај импулс и који је његов домет и значај?
– Митрополит има изванредан смисао за успостављање контаката и оно што бисмо могли назвати црквеном политиком. То сам видео у Ватикану. Неки се са тиме не слажу с обзиром на начин на који се он бори у Црној Гори, али тамо се тако мора борити против сила власти која је апсолутно антицрквена и антидуховна. Он је веома прозорљив у том смислу, има осећаја за тренутак и има велике идеје које могу бити валоризоване на изванредан начин!
– Понекад изненади све својим идејама и начином на који их саопшти. Био бих срећан ако би његова идеја била нешто више од симболичког позива који одјекује веома снажно, с обзиром на противречности у православном свету.
– Може имати смисла само нешто што се одлучује саборно, али многе велике ствари у историји су кренуле од појединачних иницијатива великих људи. Црква не делује на начин као наша грађанска политика и можда се заиста Свети дух пројави и просветли оне који би то могли да ураде.
– Да би се овај сусрет десио у ближој будућности – рецимо да заједно присуствују свечаности у Храму Светога Саве, на чијем је освећењу био тадашњи Цариградски патријарх (што је изгледало као да је прихваћено да је он први међу једнакима у служби), а пре раскола у Украјини је било најављено да ће обојица доћи у Београд – православни свет би морао јако брзо да схвати колико је угрожен и колико му је неопходно јединство. То би било чудо да се деси.
* Да ли је суштински проблем у томе што православни свет не схвата величину потребе јединственог наступа или је реч о томе да треба да се стекну услови да Фанар промени своје држање? И под којим условима може доћи до промене позиције Фанара?
– Највећи наспоразум је у томе што Васељенски патријарх сматра да има ексклузивно право да чинодејствује и без консултовања других цркава додељује аутокефалије. У православном свету је одавно превазиђено то средњовековно становиште и та питања се решавају само на свеправославном сабору. Међутим, и њега је тешко сазвати због – нејединства.
– Руска православна црква је доминантна и разумљиво је да не може да прихвати да нико, па ни Васељенски патријарх, одлучује о томе да ли ће неко ко припада канонском простору Руске православне цркве или неке друге православне цркве прогласити за аутокефалне јер се наводно не могу решити проблеми у тој цркви.
– Подсетимо се да је Васељенски патријарх у интервјуу поводом Македоније рекао да њихов случај није идентичан украјинском, али да ако би била велика потреба и не бисмо то могли другачије решити између македонске и Српске православне цркве, онда би он опет могао да интервенише на исти начин.
– Васељенског патријарха добро знам лично и био сам на крају ипак изненађен што је подлегао притиску Запада који се сукобио са Русијом и да је био и поведен жељом да у православном свету одигра већу улогу од оне коју реално може да игра. А срж проблема је што он мисли да треба да уређује православни свет.
* Да ли је спреман да промени став?
– Иза тог става стоји много тога што нема никакве везе ни са црквом ни са духовношћу. Он је везан и обавезан. Позиција му је ослабљена тиме што нема подршку Руске православне цркве, а са друге стране је талац Запада јер само Запад може да утиче на Ердогана и да му омогући нормално функционисање патријаршије. Руска световна држава је на случај Аја Софије реаговала тако што га је практично и свесно казнила рекавши да је то унутрашње питање Ердогана. Зашто? Зато што се умешао у политичку ствар и са Порошенком и Американцима утрчао у канонски простор који уопште није простор за такво деловање.
– Само у случају великог потреса у односу снага политичког Истока и Запада, то да многе ствари буду угрожене и доведене у питање у тим граничним случајевима – Вартоломеј би могао да направи заокрет. У супротном, врло тешко. Али, што каже Његош – удар нађе искру у камену.
Стаматовић: За наш народ је важно да је СПЦ јединствена, јака и непоколебљива
Патријарси се морају састати из више разлога.
Фашизам, који се пробудио у Украјини, довео је тамошњи руски народ до момента катастрофе, као да не постоји вера, а свима нама треба да се вратимо вери на прави начин који подразумева да сваки верник – било да је муслиман, католик или православац – воли друге људе и жели да превазиђе проблем. На свима нама је обавеза да будемо отворени и чисти пред величином коју зовемо Бог.
* Колико се у Босни осећа сеизмички утицај догађаја из Турске?
– Жао ми је што нико ништа не чита. Ислам је најмлађа монотеистичка религија и требало би да буде најмодернији. Међутим, нико ништа не чита и онда је са њима лако манипулисати. Али, и са нама православнима. Јако је битно да се схвати да се не сме бити средство туђих хтења и средство манипулације.
* Како ћемо препознати да је однос Цариградске и Московске патријаршије на узлазној линији и шта је потребно да се промени да би се одустало од личних интереса у корист свеправославног интереса?
– Ја сам изненађен јер сам схватио да је сујета јача од свега, па чак и у Цркви. За наш народ је јако битно да се зна да је наша Православна црква јединствена и да је јака и непоколебљива. Упркос томе што се налазимо између ислама и католичког света, а сви би они волели да ми потонемо. Али, ваљда се нећемо дати!
– У сваком случају, одлука о односима унутар Православља ће бити јавна. Да ли су преговори међу црквама тајни? Веома је битно да дође до помирења. Услов да до помирења дође је само одсуство гордости!
* Да ли до томе може да помогне позив митрополита Амфилохија?
– Како да не! Он је веома образован човек који је у вери и има велико искуство у балансу који човек треба да покаже.
Галијашевић: Мехмедагић је прошао и обавештајни курс у Турској и повезан је са идејама Исламске државе
- Права претња од ИСИЛ и најављених терористичких акција на Балкану у стварности долази преко Турске обавештајне исламистичке мреже у БиХ коју чине „невладине организације за хуманитарни рад“
Последице на нашем простору могу бити далекосежне јер су Аја Софији и Хора пример за Хашима Тачија да на самозваном Косову уклони укупно хришћанско наслеће.
На Ердогановом примеру видимо да се овакви потези не санкционишу од стране сила глобализације којима културно и верско наслеђе не само да нису на листи приоритета – на против!
Из угла Ислама – такви потези су добро дошли јер Куран и Сунет уче да је рушење богомоља или њихово претварање у џамије – природан процес!
Ердоган је ушао у нову фазу деградације односа хришћанства и Ислама. То није последица његових демократских капацитета већ геостратешке рачунице Запада да са Турском уђе у будуће геостратешко преобликовање Балкана и Блиског Истока – под изговором да је главна претња миру у Европи обновљена моћ Русије. А главна претња миру у Европи је управо овакав приступ који су уз америчку подршку дефинисали Британци.
У њему су свој интерес нашли и Берлин који тежи “продору на Исторк” и Анкара која хоће да прошири своје поље геостратешког утицаја на Запад.
Немачки концепт „продора на исток“ и Турска амбиција да продре на запад и врати се, свом силином у Европу, нашли су свој заједнички именитељ у овој стратегији.
Русија је својом званичном државном реакцијом сачувала утисак да је са Турском на политичком плану све у најбољем реду како би могла да заштити и развије успостављене економске, енергетске и војне односе. У томе и Ердоган види свој интерес јер је усред политичке кризе у економски ослабљеној Турској.
Пре доношења коначног закључка треба погледати деловање Турске на Балкану:
– отворени мигрантски удар на Србију и Босну
– директно укључивање Ердогана у унутрашњу политику изјавама о „муслиманској Босни“ и „Алијином еманету“који су неопходни врху СДА и Балкиру Изетбеговићу
– западне службе, које прате и политички врх и оружане и безбедносне снаге Турске, оптужују Анкару да наставља да наоружава и обезбеђује трениране џихадисте за Нусра Фронт и Исламску државу као и специјалне јединице
На последње треба обратити посебну пажњу јер права претња од ИСИЛ-а и најављених терористичких акција на Балкану у стварности долази преко Турске обавештајне исламистичке мреже у БиХ коју чине невладине организације за хуманитарни рад: ИХХ (Инсан Хак вел Хуријет или Инсани Јардим Вакфи) чији је главни покровитељ Ердоганова супруга Емине и ТИКА, које су преко Туркиш Зирает Банке створила мрежу за врбовање и финансирање вехабијских насеља, исламистичких група и организација.
Најважније су „Солидарност“ из Бихаћа, Срце Цазина, „Асоцијације за културу, образовање и спорт“ (АКОС) Зеница, „Пут знања“ Зеница, „ОАЗА“ из Тузле, Међународни форум „Солидарност“ ЕМАУС из Добој Истока, „Свитање“ из Сарајева, „Селсебил“ из Живиница, „Дирхем“ из Санског Моста, Удружење „Живот“-Бихаћ, Женска едукативна организација „Искре“- Бихаћ, Удружење „Ватан-домовина“- Босанска Крупа, Удружење „Актив“- Бужим, Х.О. „Садака“- Бужим, ОКЦ „Атис“ Сански мост…
Главни обавештајни и војни центар Турске државе у БиХ је Турски културни центар „Yунус Емре“ у Сарајеву.
Остаје питање како сачувати мир у околностима када ОБА не предузима ништа да заштити уставни поредак Босне и Херцеговине?
Одговор на питање зашто – треба тражити у деловању Османа Мемедагића Осмице који је на челу ОБА а прошао је обавештајни и безбедносни курс у Турској и готово три деценије је повезан са радикалним исламизмом и идејама Исламске државе.
Додај коментар