Неће бирачи у РС оставити Путина без Додиковог рођенданског поклона

• Аустроугарски министар и намјесник за анектирану, па окупирану БиХ, Бењамин Калај, поставио је више повезаних стратешких циљева: одвојити у то вријеме већинске Србе у БиХ од матице; удаљити тада махом просрпске муслимане од Срба и привући их католицима; наметнути интегрално бошњаштво и унитарну БиХ; спријечити руски утицај преко Срба на Балкан. Калајев подухват јесте доживио неуспјех, али је калајевштина преживјела као трајнији стратешки пројекат католичког запада према Србима између Уне и Дрине и касније је рециклиран
• Неокалајевске мотиве препознајемо и у најновијим иступима бошњачких идеолога (православци у БиХ су србизирани Бошњаци, богумилско поријекло, босански језик и сл.), а не посустаје ни западна подршка
• Република Српска, на челу са Милорадом Додиком, одлучно се опире тој антисрпској, антиправославној, антисловенској и антируској политици. Зато Путин рече да ће му Додикова изборна побједа бити најљепши рођендански поклон“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ОДАВНО су у бошњачкој политици препознати панисламски елементи на основу Изетбеговићеве Исламске декларације, која је усвојена као програмски документ владајуће СДА.

У посљедњој деценији она је дијелом постала и неоосманска на основу историјских веза босанских муслимана са османском империјом и одушевљене бошњачке рецепције Ердогановог патернализма над Бошњацима и Босном. Али, откуда наклоност католичко-протестантског Запада према таквој политици? Поготово откуд данас упркос исламском тероризму и мигрантском цунамију, који су произвели симптоме исламофобије у многим земљама ЕУ?

Објашњење је неокалајевштина,која у БиХ мирољубиво коегзистира и кооперира са панисламизмом и неоосманизмом.

Појам калајевштина, па и неокалајевштина, изведен је из презимена аустроугарског министра и намјесника за анектирану, па окупирану БиХ. Бењамин Калај је био амбасадор у Београду, зналац нашег језика и аутор једне од најбољих историја српског народа, написане са поштовањем и симпатијама према српском народу. А онда је на новом послу у Сарајеву, као ревносни службеник империје, све знање и умијеће ставио у функцију планова Беча да трајно запосједне Босну, крене даље на Србију и пресијече утицај Русије.

Калај је поставио више повезаних стратешких циљева: одвојити у то вријеме већинске Србе у БиХ од матице; удаљити тада махом просрпске муслимане од Срба и привући их католицима; наметнути интегрално бошњаштво и унитарну БиХ; спријечити руски утицај преко Срба на Балкан.

Калајев подухват јесте доживио неуспјех, али је калајевштина преживјела као трајнији стратешки пројекат католичког запада према Србима између Уне и Дрине и касније је рециклиран.

Занимљиво је да се као прва реприза јавља у комунистичком периоду, односно у терминалној фази Друге Југославије када католичке републике Хрватска (отворено) и Словенија (дискретном сепаратистичком политиком) раде на распаду државе.

Кардељ, који је у ужем кругу и раније говориода је „Југославија за Словенце прелазно рјешење до националне државе“, прави Устав из 1974, чиме је легализован распад земље.

Бакарић је 1971. из прикрајка пасивно подржавао „Хрватско прољеће“ илити „маспок“ и захтјев Хрватске за столицу у УН, а онда наставио меку причу да је „(српски унитаризам опаснији од (хрватског) сепаратизма и о потреби „федерирања федерације“. Зато Дејан Јовић друго полувријеме СФРЈ основано назива „Кардељева Југославија“.

У Босни је двојац Микулић–Поздерац, уз асистенцију Хасана Грабчановића и Хрвоја Иштука, током 17 година власти истрајно радио на стварању наднационалне босанске историје, босанске књижевности и изолацији српских стваралаца од „београдског својатања“.

Бошњачки политиколог Шаћир Филандра, уз све симпатије за Микулићеву борбу за БиХ са државним атрибутима, констатује да је друг Бранко „дискретно радио на завађању Муслимана са Србима“. Дакле све као по Калајевом рецепту.

Отпор тој неокалајевштини нису пружили српски политичари у БиХ, а ни у Србији, него су, напротив, били или покровитељи или дистанцирани посматрачи.

Док су Марко и Латинка упућивали босанске Србе да своје проблеме рјешавају у Сарајеву, а не у Београду, Стамболић и Чолаковић су се чудили „бошњаклуку“ својих сабораца и сународника у Босни.

Српски интелектуалци, попут Лубарде, Ноге, Шешеља, Новице Петковића, који су рјешење потражили у Сарајеву, један за другим су протјерани у Београд, баш као и Јован Душанић и Миодраг Зец из Бањалуке.

Друга реприза калајевштине догодила се уочи и почетком рата у БиХ.

Једна од првих иницијатива вишестраначке градске управе Сарајева на челу са Мухамедом Крешевљаковићем из СДА и Дубравком Балвановић из ХДЗ, била је да се Музеј Младе Босне преименује у Музеј Фрање Фердинанда и да се испред Музеја уклоне Принципове стопе. Речено–учињено, а било је прологомена за ревизију историје Великог рата којој смо свједочили поводом 100-годишњице.

Папа Војтила и аустријски министар спољних послова и католички сјемеништарац Алојз Мок били су главни лобисти за признање католичких република – Словеније и Хрватске – и најгрлатији у сатанизацији Срба и апелима да се бомбардују.

Збуњујуће ангажовање САД, које су, насупрот већ њемачкој ЕЗ/ ЕУ, у почетку подржавале опстанак Југославије, Смиља Аврамов објашњава дилом Ватикан-Вашингтон који је склопио Реган са Војтилом. Клинтон је ту сарадњу учврстио „обавезом САД да своју политику координирају са Ватиканом“.

Та, католичко-протестантска „света алијанса“ оркестрирала је у БиХ удруживањем Хрвата и Муслимана против Срба, међународним признањем референдума, Цимермановим наговором Изетбеговића да одустане Лисабонског споразума, инсистирањем на јединственој мулти-култи БиХ, уз доминацију шаховнице и полумјесеца.

Неокалајевске мотиве препознајемо и у најновијим иступима бошњачких идеолога (православци у БиХ су србизирани Бошњаци, богумилско поријекло, босански језик и сл.), а не посустаје ни западна подршка.

РС, на челу са Милорадом Додиком, одлучно се опире тој у суштини антисрпској, антиправославној, антисловенској и антируској политици. А Србима некако више годи „малигни утицај Русије“ него „благотворни утицај Запада“. Зато Путин рече да ће му Додикова изборна побједа бити најљепши рођендански поклон“.

Бирачи у Српској неће му ускратити то задовољство.