Павић: Ако у помоћ не зовеш пријатеље – не остаје ти ништа него да узмичеш

• Само од почетка ове године, Кина је стрпљивом и суптилном дипломатијом посредовала у обнови иранско-саудијских односа, а Русија у попуштању сиријско-турских напетости (за које је, да буде јасно, искључиво одговорна Турска) као и у враћању Сирије у оквире ширег арапског света. Другачије речено, ове две глобалне силе Сједињеним Државама смањују могућности играња омиљене империјалне игре завади-па-владај
• Званична Србија не тражи посредовање Русије или Кине, већ јој је изгледа лепо да јој арбитрирају они који су на страни свих њених непријатеља. Кад су се Американци отворено умешали у преговарачки процес о Косову и Метохији, који би, по Генералној скупштини УН требало да буде искључиво у надлежности ЕУ – широм су се била отворила врата Србији да тражи такође тражи помоћ пријатеља. Кад могу Американци да учествују, зашто онда не би могли и Руси? Па и Кинези, ако су вољни?
• Ако је став колумнисте РИА Новости Бавиринов да је Русија (пре)далеко одраз званичног руског мишљења, онда ће серија српских уступака Западу закономерно завршити предајом Косова и Метохије, а одмах затим и санкцијама Русији. А ако Русија ипак на крају избије на Дунав – шта је остало од Србије, остало. Наравно, треба имати у виду и речи амбасадора Боцан-Харченка да ће ”коначан статус Косова и Метохије бити дефинисан у другим геополитичким условима, по завршетку сукоба са Западом на територији Украјине у којем ће сигурно победити Русија”

Пише: Александар ПАВИЋ

ТОКОМ два мартовска дана у Москви, председници Русије и Кине су ударили још чвршће темеље не само својим стратешким односима и свом ”партнерству без ограничења”, већ и новом мултиполарном свету у настајању.

Док они који заступају западни свет гледају на све начине како да продуже рат у Украјини, колико год људских живота то коштало, као и да га прошире где год је могуће – дотле Русија и Кина раде на успостављању мира.

Само од почетка ове године, Кина је стрпљивом и суптилном дипломатијом посредовала у обнови иранско-саудијских односа, а Русија у попуштању сиријско-турских напетости (за које је, да буде јасно, искључиво одговорна Турска) као и у враћању Сирије у оквире ширег арапског света.

Другачије речено, ове две глобалне силе Сједињеним Државама смањују могућности играња омиљене империјалне игре завади-па-владај, односно изазови рат па се онда појави као ”миротворац” и арбитар живота и смрти.

Онај чувени ”сав нормалан свет” се сада убедљиво већим делом може наћи изван већ институционално ненормалног Запада. Исток и Глобални југ нуде не само мир и равноправну коегзистенцију засновану на међусобном уважавању и поштовању цивилизацијских различитости, већ и здрав(ији) новац, здравију породицу и, стога, здравије људске односе.

Но, званичну Србију то наизглед превише не занима. Она хрли у загрљај агресора, отимача своје земље, уништитеља породице и здраве личности уопште. Не тражи посредовање Русије или Кине, већ јој је изгледа лепо да јој арбитрирају они који су на страни свих њених непријатеља. Кад су се Американци отворено умешали у преговарачки процес о Косову и Метохији, који би, по Генералној скупштини УН требало да буде искључиво у надлежности ЕУ – широм су се отворила врата Србији да такође тражи помоћ пријатеља. Кад могу Американци да учествују, зашто онда не би могли и Руси? Па и Кинези, ако су вољни?

На недавном београдском скупу ”Српска се брани и у Србији”, председник Републике Српске Милорад Додик је рекао ”да смо сада више него икада спремни да свако питање бачено на сто одбијемо и не желимо о томе да разговарамо” ако оно садржи ствари које су за Српску и српски народ начелно неприхватљиве и додао: ”Не оклијевамо да кажемо јасно шта мислимо о сваком изазову пред којим се налазимо. Научили смо да када год прихватимо да разговарамо, други тумаче то онако како желе”.

Није ли то управо случај са протеклим бриселско-охридским ”преговорима” о Косову и Метохији? Није ли Србија ушла у преговоре о стварима које далеко прелазе црвене линије њених националних интереса, и то под покровитељством искључиво непријатеља? И немамо ли управо сада, после Охрида, ситуацију у којој други тумаче исход тих састанака управо ”онако како желе”?

Шта се тачно добија? Има их, разуме се, попут колумнисте руског државног медија РИА Новости Дмитрија Бавирина који аплаудирају управо таквом приступу, тој вештини ”жонглирања са две столице”. И, гледајући са Бавириновог становишта – да је ”Русија далеко” и да ваља преживети како се може – боље се и не може од игре давања неопходних уступака Западу комад по комад, па докле се стигне. Но, не заборавимо да је и велика Русија испробала тај приступ, од кога је, чини се невољно, одустала тек кад ју је Запад притерао уза зид и више није имала куда да узмиче. Јер, Запад је незајажљив у својим предаторским апетитима. Они никад не одустају – док не доживе крах.

Ако је Бавиринов став да је Русија (пре)далеко одраз званичног руског мишљења, онда ће серија српских уступака Западу закономерно завршити предајом Косова и Метохије, а одмах затим и санкцијама Русији. А ако Русија ипак на крају избије на Дунав – шта је остало од Србије, остало. Наравно, треба имати у виду и речи амбасадора Боцан-Харченка, који је у фебруару ове године рекао да ће ”коначан статус Косова и Метохије бити дефинисан у другим геополитичким условима, по завршетку сукоба са Западом на територији Украјине у којем ће сигурно победити Русија”.

Ипак, руски амбасадор је у истом обраћању изјавио и следеће: ”За разлику од Резолуције 1244 СБ УН, француско-немачки план није основ за дугорочно решење питања Косова и Метохије. И овај план, као и сви претходни, предвиђа једностране уступке од стране Београда, пре свега да Косово постане члан свих међународних институција и Уједињених нација. Француско-немачки план у суштини представља међународно признање независности Косова.”

Западни представници, не обазирући се превише на речи председника Србије који каже да је прихватио ”имплементацију до црвених линија”, тврде да је он у Охриду прихватио цео француско-немачки план, укључујући и део о непротивљењу учлањењу разбојничке скупине ”Косово” у било коју међународну организацију – дакле и УН.

Дакле, сигурно је да ће Запад према Србији наступати као према неком ко је преузео одређене обавезе. Такође је сигурно да ће Александар Вучић наставити са историјски јединственом тактиком једностраног испуњавања обавеза – истом оном која је довела до једностраног укидања институција државе Србије на северу Косова и Метохије и распуштања цивилне заштите, што је и омогућило данашње несметано дивљање Куртијевих униформисаних протува по некад слободном северу.

Али – ако у помоћ не зовеш пријатеље него само непријатеље – шта ти друго остаје него да наставиш да узмичеш, све док и твоје црвене линије не избледе?

Слобода се увек мора заслужити.

Република Српска показује да се може показати чврстина према непријатељском деловању Запада. Делегација Народне скуштине Српске је посетила руску Думу у фебруару. Милорад Додик је недавно одликовао Владимира Путина, а сада најављује и прекид дипломатских контаката са америчким и британским дипломатама.

Неки ће замерити на овом поређењу председника Српске и Србије – али чињенице говоре саме за себе. Као и гласови предака који су гинули за слободу и верност Косовском завету.

С тим нема шале, и нема компромиса.