- Док је Трамп суверениста и националиста који се грози обавезујућих савеза, Макрон је поникао у глобалистичком шињелу, и полази са становишта не француског националисте већ ЕУропског федералисте, који сматра да Европа треба да развије сопствене војне снаге, и да наступа не више само као јединствено тржиште, већ и као јединствени политички блок. Ипак су ова двојица неретко супротстављених политичара покренули идентична питања, па чак понудили и кључне, истоветне одговоре о будућој улози и сврси НАТО. А то је сигуран знак да су крупне промене у ваздуху и да се више не могу гурати под тепих
- Није немогуће да ће се појавити и неки нови покушаји саботаже компромиса постигнутог у БиХ у виду „Програма реформи“. Чак и унутар НАТО, када Програм коначно буде стигао у седиште алијансе у Бриселу. Јер, ако се већ три године може саботирати један амерички председник, онда свакако може и споразум постигнут унутар једног политичког протектората. Но, то ће свакако довести до нове, можда још дубље кризе у БиХ
- Ставови политичког Сарајева су до сада били робови прошлости, једнополарног момента диктата и хладноратовске реторике који неумитно пролазе, док су ставови Бања Луке били весник новог, мултиполарног времена међусобне сарадње и уважавања, које се, истина тешком муком, рађа. Уосталом, да није било чврстог става Бања Луке, никаквог компромиса не би ни било
Пише: Александар ПАВИЋ
”ГОВОРИМ да је НАТО застарео… Дакле треба да прилагодимо НАТО. Или ће се прилагодити тако што ће се бавити тероризмом или ћемо морати да направимо нову коалицију, нову групу земаља за супротстављање тероризму, јер је тероризам ван контроле.”
”Зар не би било лепо кад би се стварно слагали са Русијом? Зар то не би било добро?”
”Такође предузимамо снажне мере како бисмо заштитили нашу земљу од радикалног исламског тероризма.”
”Ко је непријатељ НАТО-а? Русија више није непријатељ. Она је и даље претња али и партнер у неким областима. Наш данашњи непријатељ (је) међународни тероризам, поготово исламски тероризам.”
Некоме ко се тек пробудио из вишегодишњег сна би вероватно деловало да је претходно наведене реченице изговорио исти човек, можда чак у истом дану, а свакако у релативно кратком временском распону. Али није.
Прва три навода потичу од Доналда Трампа: прва два су изговорена током америчке председничке кампање, у марту и јуну 2016, а трећи у говору пред оба дома америчког Конгреса, у фебруару 2017.
Четврти и последњи цитат, међутим, припада Емануелу Макрону, односно твиту који је објавио одмах по завршетку управо завршеног НАТО самита у Лондону, 4. децембра 2019. године.
Само неколико дана пре тога, Макрон је изнео практично исти став у Паризу пред медијима, у присуству НАТО генсека Столтенберга: „Да ли је данас наш непријатељ Русија? Или Кина? Да ли је циљ НАТО да их обележи као непријатеље? Ја не верујем у то. За све нас у НАТО данас је заједнички непријатељ – тероризам који изводи нападе у свакој од наших земаља“.
Ко би рекао да би две наизглед тако дијаметрално супротне политичке личности могле да изговоре практично идентичне ставове о једном од главних, ако не и главном питању глобалне безбедности данашњице?
До Макронових недавних иступа, Трамп је био усамљена фигура на Западу по овом питању. И не само то, него је, под притисцима клинтонистичко-сорошевско-неоконзервативне дубоке државе био приморан да бар јавно разводни своје ставове, како не би окренуо и остатак војно-индустријског комплекса против себе и, вероватно, завршио као Кенеди.
Међутим, Макрон, осим што је Француз, потиче из битно другачијег миљеа.
Док је Трамп суверениста и националиста који се грози обавезујућих савеза, Макрон је поникао у глобалистичком шињелу, и полази са становишта не француског националисте већ ЕУропског федералисте, који сматра да Европа треба да развије сопствене војне снаге, и да наступа не више само као јединствено тржиште, већ и као јединствени политички блок, са јасним политикама у области високе технологије, индустрије и климатских промена, о чему је говорио у свом сада већ чувеном интервјуу за британски часопис Економист од 7. новембра 2019.
Али, ето, ипак су ова двојица неретко супротстављених политичара у скоро четворогодишњем временском распону покренули идентична питања, па чак понудили и кључне, истоветне одговоре када је реч о будућој улози и сврси НАТО-а. Што је сигуран знак да су крупне промене у ваздуху, и да се растуће глобалне противречности више не могу сакривати испод тепиха пригодних, бирократских флоскула каквим је до скоро обиловала јавна политичка сцена, поготово на Западу.
Наравно, нису то једине несугласице унутар НАТО-а које су изашле на видело протеклих дана:
– Током управо завршеног НАТО самита у Лондону, мађарски министар спољних послова Петер Сијарто изјавио је да ће његова земља ”блокирати чланство Украјине у НАТО све док Украјина не обнови права мађарској мањини да се школује на матерњем језику”.
– На истом самиту је бугарски председник Румен Радев критиковао чињеницу да се унутар савеза ”државе деле на произвођаче и клијенте, или купце” и позвао на већу индустријску сарадњу и трансфер технологија.
– Сличну критику је, уочи самита, изнела и француска министарка одбране, Флоранс Парли: ”Не сме се дозволити да се Члан 5 Устава НАТО-а (о колективној одбрани) под притиском Вашингтона претвори у ’члан Ф-35‘ (ловци-бомбардери које производи ’Локид Мартин‘) који би обавезивао државе НАТО-а да купују америчко наоружање”, додавши, као шлаг на торту, и то да ”НАТО никад неће бити инструмент нашег суверенитета, њега треба да изграде сами Европљани”.
Наравно, све то пара уши балтичким државама и Пољској на првом месту, које се управо уздају у НАТО предвођен Сједињеним Државама као јединог поузданог гаранта њихове безбедности против ”руског баука” који им се непрестано привиђа, па чак и као битан инструмент екстремно русофобне политике на којој упорно покушавају да граде свој пост-совјетски идентитет.
Ни немачки атлантисти, од почетка алергични на Трампа – нису срећни због онога што изговара Макрон, што сведоче реакције Ангеле Меркел, која је недавно замерила француском председнику што ”стално мора да лепи шољице” које је он разбио, и министра спољних послова Хајко Маса, који је брже-боље парирао француском председнику изјавом да је НАТО и даље ”жив” и ”кључан за европску безбедност”.
Оваква подела се, пословично, осликава и на нашим просторима, првенствено – а где би друго – него у Босни и Херцеговини. Два народа која чине Федерацију БиХ су за НАТО интеграције по старом хладноратовском моделу, док су Срби у Републици Српској за неутралност, односно – сматрају да треба сарађивати са НАТО али никако ступати у војни блок који је супротстављен Русији, а све више и Кини. Бар је тако било до недавног споразума око (коначног) формирања Савета министара, који је постигнут усвајањем тзв. Програма реформи БиХ, компромиса који је, бар за сада, уважио међусобне разлике и омогућио свакој страни да ”сачува образ”.
Чак су амерички и руски представници нашли заједнички језик: Петар Иванцов је изјавио да су усвајањем Програма реформи питања АНП-а и МАП-а тренутно скинута са дневног реда, а МетјуПалмер да Програм не представља АНП, већ ”наставак сарадње” БиХ са НАТО.
Није немогуће да је првобитни заједнички језик нађен у разговорима у ”дубокој позадини” на релацији Москва-Вашингтон, односно Путин-Трамп (можда уз додатну улогу Париза, тј. Макрона), из чега је произашло и зелено светло које су земље Квинте дале овом споразуму.
Наравно – није немогуће да ће се појавити и неки нови покушаји саботаже компромиса, чак и унутар НАТО-а, када Програм коначно буде стигао у седиште алијансе у Бриселу. Јер, ако се већ три године може саботирати један амерички председник, онда свакако може и споразум постигнут унутар једног политичког протектората. Но, свако другачије тумачење од горе-наведених ће свакако довести до нове, можда још дубље кризе у БиХ.
У сваком случају, ставови политичког Сарајева су до сада били робови прошлости, једнополарног момента диктата и хладноратовске реторике који неумитно пролазе, док су ставови Бања Луке били весник новог, мултиполарног времена међусобне сарадње и уважавања, које се, истина тешком муком, рађа.
Уосталом, да није било чврстог става Бања Луке, никаквог компромиса не би ни било.Иронија историје је да је управо Република Српска, толико омражена у Сарајеву, дала шансу БиХ да поново постане бар у нечему авангардна, овог пута можда чак и у позитивном смислу.
Додај коментар