- БиХ 90-их није била „невина и наивна жртва“ агресије суседа, већ брутални, вероломни, сецесионистички полигон за прављење Исламске државе неких четврт века пре ИСИС-а
- Заједничка црта глобалне западне политике од (наводног) краја Хладног рата јесте систематско лансирање великих лажи као повода за војне, дипломатске, политичке и/или економске агресије, уз координирано секундирање западних дипломата и медија, чији је главни задатак да савршено озбиљних лица голу лаж представе као „непобитну чињеницу“, на основу које се конструише нечија „непобитна кривица“, на основу које се, опет, агресор представља као некакав анђео праведне освете, коме не треба никакав други мандат осим мандата неба, чији је он једини заступник
- Србију притискају да се прикључи антируским санкцијама које су наметнуте на основу лажних повода, а БиХ да постане кандидат за „демократски клуб“ ЕУ и НАТО као чист западни неоколонијални протекторат, све са страним судијама које седе у Уставном суду и западним амбасадорима који заврћу руке локалним политичарима како би пристали на мењање изборних закона непосредно уочи самих избора. А ко се буни – противник је демократије!
Пише: Александар ПАВИЋ
СКРИПАЉЕ нису отровали Руси, већ, све је очигледније, њихови британски домаћини.
Асад није користио хемијско оружје против терориста у Думи. Ако га је ико уопште користио – а за сад, осим новинарке СиЕнЕн која је, уз значајно мрмљање, нешто њушила испред камере, доказа за то нема – то су били сами терористи, тј. „умерени побуњеници“ према западномедијском новоговору.
Једино су транспарентне истраге, по јасно утврђеним међународним правилима, могле да утврде дефинитивну истину. Али, западним силама такве уопште нису потребне. Напротив – САД, Велика Британија и Француска су пожуриле са предузимањем једностраних потеза, управо да би предупредиле могућност да истраге дођу до закључака који им не би одговарали, односно који би им одузели изговоре за протеривање додатних десетина руских дипломата, за најновије „хуманитарно бомбардовање“ и, уопште, за додатно дизање локалних, регионалних и глобалних тензија.
Ништа ново. Све већ виђено – од разбијања Југославије, Васе Мискина, Маркала 1 и 2, и Рачка, па до Садамовог „оружја за масовно уништење“, Либије, „хемијског напада“ у Сирији 2013, кијевског Мајдана…
Уосталом, како би ишло са немачким нападом на Пољску после Глајвица, да је ефикасни Рајх дозволио некој тамо млохавој међународној комисији да испита доказе да је Пољска била довољно блесава да прва нападне 1000-годишње царство у настајању.
Заједничка црта глобалне западне политике од (наводног) краја Хладног рата јесте систематско лансирање великих лажи као повода за војне, дипломатске, политичке и/или економске агресије, уз координирано секундирање западних дипломата и медија, чији је главни задатак да савршено озбиљних лица голу лаж представе као „непобитну чињеницу“, на основу које се конструише нечија „непобитна кривица“, на основу које се, опет, агресор представља као некакав анђео праведне освете, коме не треба никакав други мандат осим мандата неба, чији је он једини заступник.
Зашто – зато.
Односно, како рече један неименовани члан администрације Џорџа Буша млађег неких годину дана после америчке инвазије на Ирак: „Ми смо сада империја и, када делујемо, стварамо сопствену реалност. И док ви изучавате ту реалност… ми ћемо поново деловати, и створити друге нове реалности, које такође можете да изучавате, и тако ће се ствари саме посложити…“
И тај метод покушаја наметања те све новије (виртуелне) „реалности“ се наставља, како у Сирији, тако и на нашим просторима. Тако је западна подршка отцепљењу тзв. Косова „јединствен случај“, односно нова наметнута „реалност“ која треба да надомести (ненаметнуту) реалност међународног права – која је, опет, важећа кад је реч о нпр. очувању територијалне целовитости БиХ по сваку цену.
И сад би ми требало да тај блицкриг наметнуте шизофреније прихватамо као најнормалнију ствар – као нпр. Скотово „уверење“ (засновано на укупно нула доказа) да су сиријске власти употребиле хемијско оружје у Гути. На основу којег би, ваљда, требало да, попут осталих империјалних вазала, подржимо последње, а евентуално и следеће бомбардовање Сирије.
У самој БиХ, покушавају непрекидно да нам наметну „реалност“ да је Република Српска највећи проблем, да је њен председник „анти-државно“ настројен само зато што се бори за поштовање изворног Дејтона, из ког је БиХ и настала пошто је насилно отцепила народ Републике Српске од своје матице. Да је група деце која је боравила у камповима у Русији бар једнако опасна као параџемати, вехабијске заједнице, повратници из Сирије и Бакирове све чешће претње наоружавањем и новим ратом. И да главни кривци за потпуну дисфункционалност БиХ нису њене (западне) архитекте и пси чувари, већ Руси, које нико није ни констатовао док се градило Дејтонско здање и пратеће дејтонске политичке класе током последњих пар деценија.
Србију притискају да се прикључи антируским санкцијама које су наметнуте на основу лажних повода, а БиХ да постане кандидат за „демократски клуб“ ЕУ и НАТО као чист западни неоколонијални протекторат, све са страним судијама које седе у Уставном суду и западним амбасадорима који заврћу руке локалним политичарима како би пристали на мењање изборних закона непосредно уочи самих избора. А ко се буни – противник је демократије!
Може ли се остати нормалан а правити се да је све ово у реду, да имамо посла са нормалним људима и државама, да је ово уобичајени начин вођења међународне политике и међународних односа?
Када се последњи пут оволико јавно и бестидно лагало на међународном плану у циљу оправдавања агресије, то је било од стране сила Осовине уочи Другог светског рата. Да ли је забијање главе у песак и глумљење нормалности тада икоме помогло – осим, евентуално, као тактика за куповину времена, у циљу спремања на најгоре?
Али, једно је једноставно примити к знању лажи господе (међу којима се можда нађе и понеко поштен) послате у иностранство да лажу за добробит своје земље, како је (полу)духовито посао дипломата описао енглески писац и дипломата Хенри Вотон још почетком 17. века, а сасвим друго прихватити и нормализовати обрасце који проистичу из те исте матрице лажи. Као нпр. интервјуисање Харадинаја. Или прихватање чак и могућности да се нелегална НАТО агресија крунише признавањем наметнуте „реалности“ у обланди некаквог „правно обавезујућег споразума“.
Или да је БиХ била „невина и наивна жртва“ агресије суседа, а не брутални, вероломни, сецесионистички полигон за прављење Исламске државе неких четврт века пре ИСИС-а.
Или да су западни (двоструки) стандарди „идеал коме тежимо ради нас самих и будућности наше деце“.
Називање ствари правим именом није само пука реторичка вежба, нити лаган начин да се „спасе душа“. У време свеопште лажи, говорити истину није само револуционарни акт, како је то бесмртно констатовао Орвел, већ – уз консеквентно деловање, макар и на нивоу симболике (нпр. непружање руке неким од оних који се посебно истичу у лагању за своју земљу) и адекватна средства одбране – и једини истински залог за (некакву) будућност.
Јер, једном кад вас однесе мутна Марица бесомучних лажи, повратка више нема.
Додај коментар