- Први пут у 49 година од оснивања Трилатералне комисије, новинарима је дозвољено да присуствују свим сесијама њене Азијско-пацифичке групе (ТК је подељена у три глобалне групе – Северноамеричку, Европску и Азијско-пацифичку). Та част је припала тројици новинара јапанске публикације Никеи Азија, која је у власништву истог јапанског холдинга који је од 2015. власник вероватно најпознатијих економских новина на свету, Фајненшал тајмса
- По речима Масахисе Икеде, следећег директора Азијско-пацифичке групе, њени чланови сматрају да је ”америчка политика према Азији, а поготово Кини, ускогруда и непопустљива“. А један бивши јапански званичник је упозорио: ”Морамо да укључимо Кину. Ако будемо приморавали земље да бирају страну, нације југоисточне Азије ће изабрати Кину. Кључ је не приморавати их да бирају”
- Трвења унутар Трилатералне комисије нам потврђују оно што већ дуго година знамо… Да су САД главна претња данашњем светском миру, и да САД уносе хаос и нестабилност у цео систем међународних односа својим манијачким притисцима на различите државе и политичаре да се или определе за њих – или сносе последице
Пише: Александар ПАВИЋ
ПОМАЛО испод радара јавности су протекла нека занимљива дешавања на Далеком истоку крајем прошлог месеца. Наиме, 19. новембра се у Токију, први пут после три године (због ковид п(л)андемије) састала Трилатерална комисија.
То само по себи можда и не би била вест – посебно јер је последњих година Светски економски форум постао много видљивији центар глобалистичког окупљања и утицаја – да се није десио један преседан.
Наиме, први пут у 49 година од оснивања комисије, новинарима је дозвољено да присуствују свим сесијама њене Азијско-пацифичке групе (Трилатерална комисија је иначе подељена у три глобалне групе – Северноамеричку, Европску и Азијско-пацифичку). Та част је припала тројици новинара јапанске публикације Никеи Азија, која је у власништву истог јапанског холдинга који је од 2015. власник вероватно најпознатијих економских новина на свету, Фајненшал тајмса.
Откуд одједном потреба за толиком ”гласношћу” од стране елита које највише воле да управљају догађајима из сенке? Једноставно…
Потребна им је јавност да би што гласније и шире обзнанили оно што их мучи, не би ли тако извршили јавни притисак да би се ствари бар мало помериле у њихову корист.
Наравно, Трилатерала не би била то што јесте да нису стављена бар нека ограничења на овај напад транспарентности. Наиме, поменути новинари су могли да извештавају под условом да не наводе имена учесника дебата на сесијама. А били су присутни прилично битни људи.
Како пише у објављеном извештају Никеи Азија, чланство Азијско-пацифичке групе укључује ”једног младог јапанског политичара за кога се сматра да ће бити будући премијер, више званичника јапанског министарства финансија задужених за управљање јеном – групно познатих под именом ”Валутна мафија” – као и рођака јапанске царске породице.
Иначе, како се наводи, пре ступања на јавну дужност (када су дужни да се привремено одрекну чланства), чланови Трилатералне комисије су били и садашњи шеф америчке дипломатије Ентони Блинкен, саветник за националну безбедност Беле куће Џејк Саливен, председница владе Данске Мете Фредериксен, и индијски министар спољних послова Субрахмањам Џаишанкар.
А, као што се зна, комисију су 1973. формално основали Дејвид Рокфелер, Збигњев Бжежински и Џими Картер.
Но, враћајући се самом догађају – која је то конкретно мука натерала Трилатералу да у помоћ призове иначе презрену јавност?
По признању публикације чијим је новинарима омогућено ексклузивно присуство: ”циљ није нужно био њена демистификација у очима критичара” већ ”обзнана раскола који је можда у току између Азије и осталих крила организације”.
По речима Масахисе Икеде, следећег директора Азијско-пацифичке групе, њени чланови сматрају да је ”америчка политика према Азији, а поготово Кини, ускогруда и непопустљива,” и да је циљ ”да људи у САД упознају различите азијске погледе” на ствар.
Најновији пример те америчке ускогрудости и непопустљивости је понудио сам амерички амбасадор у Токију, бивши Обамин шеф кабинета и бивши градоначелник Чикага Рам Емануел. У говору посвећеном омиљеној америчкој игри супротстављања ”демократије” и ”аутократије”, Емануел је топло препоручио учесницима да не верују Кини већ да јој се супротставе. Чак је и за азијске глобалисте, вишедеценијске верне америчке савезнике-вазале – то било превише.
„Шта то прича амбасадор?” запитао се један бивши јапански званичник. ”Морамо да укључимо Кину. Ако будемо приморавали земље да бирају страну, нације југоисточне Азије ће изабрати Кину. Кључ је не приморавати их да бирају.”
Камо среће да су европске ”елите” биле овако прагматичне и одбиле да играју америчку игру ”нулте суме” – или си са нама или си против нас. Не би, на првом месту, биле увучене у фанатични рат вашингтонских неоконса против Русије, који би могао цео континент да увуче у ратни сукоб. Не би сада биле у ситуацији да морају да купују вишеструко скупљи амерички течни гас уместо руског. Не би Макрон морао да трчи у Вашингтон и тражи од Бајдена да не усваја законе који фаворизују америчке фирме над европским и подстичу пресељење ових других у САД. И, наравно, не би сада морале да размишљају како да се ипак не одрекну бескрајно перспективног кинеског тржишта и капитала а да се не замере великом прекоокеанском брату.
Наравно, било је превише очекивати тако нешто од њих. На првом месту зато што их је Вашингтон већином створио и њима управља. Али и зато што су сматрали да се многи њихови глобалистички циљеви – одбацивање ”фосилних” и прелазак на алтернативна горива, ”озелењавање” читаве привреде и друштва, увођење тоталне цензуре и контроле информација, милитаризација и олигархизација некад демократских друштава, и слично – могу остварити под окриљем рата у Украјини и профилисања ”јединог кривца” за све последице њихових катастрофалних политика – Москве и Владимира Путина лично.
У сваком случају, ово ”искакање” дела Трилатералне комисије је показатељ све већих пукотина унутар западног естаблишмента. Нису сви баш расположени да за љубав атавистичких антируских амбиција вашингтонских неоконзервативаца ризикују нуклеарни рат.
А нити да се одрекну нових-старих мотора светске привреде – Кине и Индије.
И на нашим просторима смо свакодневно изложени агресивним америчким притисцима да се ”определимо”. Тако нам Кристофер Хил све чешће и безобразније соли памет да не постоји никакав српски, већ искључиво ”прави пут” – наравно онај проамерички, а да је пут ка Истоку ”затворен на дуже време”.
А Милорад Додик се већ јавно пита може ли проћи макар један дан без уплитања америчког амбасадора у унутрашње ствари БиХ.
Наравно, не ради се ни о каквој америчкој ”бризи” за добробит БиХ и њених грађана, већ искључиво о манији декадентног америчког естаблишмента да по сваку цену задржи глобални примат. Односно, у случају БиХ, да пошто-пото увуче ту земљу у НАТО пакт, односно да је натера да се глобално определи.
Трвења унутар Трилатералне комисије нам потврђују оно што већ дуго година знамо… Да су САД главна претња данашњем светском миру, и да САД уносе хаос и нестабилност у цео систем међународних односа својим манијачким притисцима на различите државе и политичаре да се или определе за њих – или сносе последице.
Али, већина држава и народа би, као и већина нормалних људи – да се определи за сарадњу са свима који су за то заинтересовани, уз узајамну корист и уважавање интереса друге стране.
А те речи су у данашњем Вашингтону јерес. И зато смо ту где тренутно јесмо.
Додај коментар