Коментари

Павић: Да ли Саветодавно мишљење МСП о ”Косову” може да буде путоказ за Српску?

ТРИБИНА „ИЗВОРНИ ДЕЈТОН ИЛИ МИРНИ РАЗЛАЗ У БиХ“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ“ И „ФАКТИ“

Трибина „Изворни Дејтон или мирни разлаз у БиХ”

  • Прошло је више од четврт века од потписивања Дејтонског споразума и данас се све више намеће закључак– и због објективних околности, и због промена у глобалним односима снага – да, ако се чека политичко Сарајево, неће се чекати још 25 година, чекаће се још 250 година да се нешто промени у БиХ
  • Република Српска је заробљена у једном провизоријуму са агресорима који су започели рат. Међутим, они који су подржали ту агресију и после је озваничили – направили су једну ствар која може отворити пут за Републику Српску. Те исте западне силе, које су такође покренуле и агресију на СРЈ 1999. године су девет година касније признале једнострано проглашену независност такозваног Косова
  • Две године касније је Међународни суд правде у свом Саветодавном мишљењу по том питању објавио да једнострано проглашена декларација о независности, коју су донели они које себе називају ”демократски изабраним представницима народа” на такозваном Косову – није у супротности са међународним правом. Још је нагласио да не постоји одредба у међународном праву која негира право на проглашење независности – било коме и било кад
  • Српска би сутра могла да изда проглас о осамостаљењу – а и не мора да буде о осамостаљењу, може да буде декларација о враћању на изворни Дејтон. Једностраном… То је опција која је отворена Републици Српској. Није једина, али је потпуно легитимна, потпуно легална, и већ потврђена у међународној пракси
  • Ако је Србија могла да призна дивљу скупштину (у Приштини) од 17. фебруара 2008. године у неком капацитету, онда свакако може да подржи евентуалну једнострано проглашену декларацију Републике Српске о враћању на изворни Дејтон, са знањем да то није у нескладу са међународним правом

ОДМАХ ћу одговорити на питање из наслова – да. Саветодавно мишљење МСП о тзв. Косову може да буде путоказ за Републику Српску.

Република Српска није од јуче кренула са иницијативама за нови договор. У ствари, она све време само тражи да се поштује стари договор – Дејтонски мировни споразум. А стари договор се не поштује, практично од почетка.

Ја сам био ту од самог почетка, на функцији политичког саветника Председника Републике Српске, годину дана после Дејтонског споразума. И већ тад се говорило о ”духу Дејтона”, а не његовом слову. Већ тад су се појавиле те преваре и игре речима. Већ тад су почеле да се намећу ствари које не пишу у Дејтонском мировном споразуму.

Једва се осушило мастило на потписима испод споразума, а већ су кренуле игре око његовог мењања.

Стога можемо да легитимно поставимо питање: да ли и један уговор са Западом вреди?

Руси су већ дошли до закључка да не вреди, и имају израз за то: Запад је постао недоговороспособан.

И, у нашем искуству, то је управо случај, и не види се само по питању Босне и Херцеговине.

Наравно, сви знамо историјат узурпација Високих представника, изван њихових Дејтонских овлашћења, што је кулминирало за време мандата Педија Ешдауна. И знамо да је, од повратка на власт садашњег српског члана Председништва БиХ, г. Милорада Додика 2006. године, тај процес полако али сигурно заустављен.

Да није, данас не би било Републике Српске. Међутим, главни проблем није решен.

Многе надлежности које припадају ентитетима су укинуте, а нико у БиХ изван српског народа, осим Хрвата, и то само када је њима у интересу, није заинтересован да се оне врате.

Прошло је више од четврт века од потписивања Дејтонског споразума и данас се све више намеће закључак– и због објективних околности, и због промена у глобалним односима снага – да, ако се чека политичко Сарајево, неће се чекати још 25 година, чекаће се још 250 година да се нешто промени у БиХ.

Зато што политичко Сарајево није заинтересовано за било шта што није у складу са његовом политичком визијом – истом која их води од самог почетка рата – да успоставе доминацијуу БиХ, да ентитете који су им наметнути Дејтонским споразумом или уклоне или у потпуности обесмисле. А за тај посао су им неопходни странци.

Они од тог правца не одустају, нити показују знаке да ће одустати.

Сада се поставља питање: колико то дуго Република Српска треба да чека? Да ли треба да прођу животи генерација у заробљеништву унутар граница једне ”немогуће државе” – тај термин професора Кецмановића треба непрестано цитирати – или заједно са ”геноцидоманима” – према кованици професора Танасковића – односно људима који непрестано тврде да сте ви ”геноцидни”, да сте злочинци? Сви.

Какав је то суживот, и ко има право да очекује да ће српски народ на то да кротко пристане и још буде захвалан?

Стога је време више него зрело за разговоре.

Проблем је у томе, да поновим, што политичко Сарајево није показало никакву спремност да буде партнер за такве разговоре, које воде сами народи који чине БиХ. Не постоји назнака да ће они пристати на било шта што би било у нескладу са њиховим амбицијама о којима сам већ причао.

Шта је онда алтернатива?

Да се само прича о враћању на изворни Дејтон без помака ка том циљу, или да се процени да треба и када треба предузети неке конкретне кораке?

Конкретни кораци су направљени последњих неколико година у зближавању Републике Србије и Републике Српске. Почиње да се испуњава капацитет тих специјалних односа – мада још није ни приближно испуњен у мери у којој би могао да буде, али се испуњава више него пре, и то је сигурно корак у добром правцу. Али, ту је Сарајево да то кочи где год може, као на пример пројекат Бук-Бијела.

Све оно што одговара Републици Српској аутоматски смета политичком Сарајеву!

Дакле, Република Српска је доведена у ситуацију где или мора да се помири са тим да је вечити заробљеник туђих амбиција, или да нешто предузме по том питању.

У недавно објављеном извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године – о којем се иначе врло мало прича у јавности Србије – наведена је врло битна ствар.

Ко је започео рат, ко је агресор, ко је починио злочин против мира?

Одговор је јасан – Алија Изетбеговић и политичко Сарајево. Ово је врло битно. Они ће то, наравно, негирати, као и њихови спонзори, али то је објективна чињеница која се не може побити. Може се само прећутати.

Република Српска је заробљена у једном провизоријуму са агресорима који су започели рат. Међутим, они који су подржали ту агресију и после је озваничили – направили су једну ствар која може отворити пут за Републику Српску. Те исте западне силе, које су такође покренуле и агресију на СРЈ 1999. године су девет година касније признале једнострано проглашену независност такозваног Косова.

Две године касније је Међународни суд правде у свом Саветодавном мишљењу по том питању донео мишљење да једнострано проглашена декларација о независности, коју су донели они које себе називају ”демократски изабраним представницима народа” на такозваном Косову – није у супротности са међународним правом.

Међународни суд правде

Не само то. У том саветодавном мишљењу је такође речено да не постоји одредба у међународном праву која негира право на проглашење независности – било коме и било кад.

У Саветодавном мишљењу се чак говори о историјату проглашења независности у 18. 19. и 20. веку, и поготово се апострофира право на самоопредељење и проглашење независности народа који су били у колонијалном положају или део држава које нису независне, које су под страним протекторатом.

А шта је Босна и Херцеговина него управо то?

И, управо политичко Сарајево инсистира на томе да Босна и Херцеговина остане међународни протекторат.

Имамо ситуацију да исте те силе које су признале ту декларацију о независности из Приштине и поздравиле ту одлуку Међународног суда правде упадају у моралну панику кад се помене – не независност Републике Српске, него само враћање на изворни Дејтон. Међутим, преседан је направљен.

Русија га је већ искористила, и то врло изнијансирано. Да не буде никаквог двоумљења око тога, став Руске Федерације је да нису исто проглашење независности Крима и проглашење независности такозваног Косова. Да једно са другим нема везе.

Уз то, кад је Крим прогласио независност, Кина се томе није противила и подржала је аргументацију руске стране.

Српска би сутра могла да изда проглас о осамостаљењу – а и не мора да буде о осамостаљењу, може да буде декларација о враћању на изворни Дејтон, једностраном.

А Западне силе су саме подржале принцип да свако на свету ко себе прогласи демократски изабраним лидером неког народа може то да уради, и да то не буде у нескладу са међународним правом.

Оно о чему се може говорити је то чију би подршку Република Српска добила за тако нешто. Али се не може говорити о томе да би то био нелегалан чин. Западни актери би то могли да тврде – и сигурно би и тврдили – али би се, користећи аргументацију МСП, то могло оспорити.

Србија је, иако није морала, признала самопроглашене лидере такозваног Косова у институционалном капацитету – наравно, не као лидере независне државе, али као представнике привремених институција предвиђених Резолуцијом 1244, иако је МСП у свом мишљењу јасно истакао да они нису никакви представници привремених институција нити су имали намеру да то буду, и да су се самопрогласили изван оквира Резолуције 1244.

Ако је Србија могла да призна дивљу скупштину од 17. фебруара 2008. године у неком капацитету, онда свакако може да подржи евентуалну једнострано проглашену декларацију Републике Српске о враћању на изворни Дејтон, са знањем да то није у нескладу са међународним правом.

То је опција која је отворена Републици Српској. Није једина, али је потпуно легитимна, потпуно легална, и већ потврђена у међународној пракси.

(Излагање Александра Павића на трибини „Изворни Дејтон или мирни разлаз у БиХ“, која је одржана 27.5.2021. у Београду у организацији портала „Све о Српској“ и Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар