Коментари

Павић: Да ли су Београд и Бања Лука – нови `Западни Берлин`?

СРПСКИ ВИШЕПОЛАРНО УСМЕРЕНИ `ВИРУС` НА ЗАПАДУ ИЗАЗИВА ВИШЕ УЗБУНЕ НЕГО КОВИД-19
  • Србија је обезбедила много више вакцина него остале бивше југословенске републике, ”демократије” са западним печатом одобрења… И делила их суседним земљама. Међутим, да ли је овај хумани гест од Србије начинио”доброг момка” у западним очима? Наравно да не. Нису ваљда”добре” западне демократије уложиле све ове силне године и милионе у демонизацију и спутавање највеће и најутицајније државе у региону која се показала тако успешном током разградње и (нео)колонизације бивше Југославије?
  • Еурактив  је објавио: „НАТО и САД ће до лета организовати велике војне вежбе око Србије“, а усхићени БХ Магазин: ”Србија у окружењу: Бранилац Европе 21, велике војне вјежбе НАТО на Балкану”. Пратећа мапа операције још је сликовитија, сабласно подсећајући на опкољавање Краљевине Југославије – и Грчке – од стране снага Осовине пред инвазију у априлу 1941. Тешко је наћи јасније поруке од ових – али и јасније симболичко изједначавање НАТО-а са Трећим рајхом.
  • Да ли је Београд, заједно са ”главним руским ослонцем” Бањалуком, неки нови, нацистичком хипотеком неоптерећени, Западни Берлин – оаза слободе и независности у неслободном, претећем окружењу?  Да ли ће Кина и Русија морати да организују неки нови ”ваздушни мост” попут оног који су западне државе организовале за Западни Берлин 1948-49?
  • Да ли ће Владимир Путин осетити потребу да дође у Београд и, више од седам деценија после чувеног Кенедијевог ”Ich bin ein Berliner”, одлучно објавити  целом свету да је, као слободан човек, поносан што може да изговори речи ”Ја сам Београђанин”?
  • Могло би тако да буде. Под условом да Србија не поклекне под либерал-тоталитарним диктатом усвајања ”вредности” једне пропадајуће цивилизације… Јер, ако поклекне, узалудна јој је борба за спољашњу слободу, кад ће трајно изгубити унутрашњу… Данашњи светски рат се води првенствено за душе људи, и само зарад тога се вреди супротставити већој сили. Не први пут у нашој великој историји

Пише: Александар ПАВИЋ

ТОКОМ викенда 27. и 28. марта хиљаде возила из суседних земаља чекало је да уђе у Србију. Разлог? Вакцине. Па још бесплатне. И то у великим количинама, и са Истока и са Запада. Спутник Ве, Синофарм, АстраЗенека, Фајзер.

Много више него што су обезбедиле остале бивше југословенске републике, ”демократије” са западним печатом одобрења, за који се мислило да ће да отвара сва врата после ”краја историје”.

Међутим, да ли је овај хумани гест од Србије начинио”доброг момка” у западним очима? Наравно да не.

Глупо питање.

Нису ваљда”добре” западне демократије уложиле све ове силне године и милионе у демонизацију и спутавање највеће и најутицајније државе у региону само да би се тек тако одрекле политике ”завади па владај” која се показала тако успешном током разградње и (нео)колонизације бивше Југославије?

Само зато што су људски животи у питању?

Још једно глупо питање. Ово је ипак Запад о коме говоримо, по чијем виђењу је свет подељен на добре и зле, победнике и поражене. Само они који се покоравају, чак и о свом трошку, су „добри момци“, а они који то не чине – једноставно нису нити могу бити.

Принцип попут нпр. кинеског „Вин-вин“ (тј. узајамна корист где су обе стране на добитку) није опција.

Стога ће колективни Запад овог пролећа јасно показати шта стварно мисли не само о српској хуманости, већ и о одлучности Србије да води независну, мултилатералну и – о ужаса! – вишеполарно оријентисану политику, својим уобичајеним језиком: старом добром демонстрацијом силе.

Еурактив, сајт који се бави дешавањима везаним за ”највећи мировни пројекат у историји је неувијено поручио о чему се ради: „НАТО и САД ће до лета организовати велике војне вежбе око Србије“, као и усхићени БХ Магазин: ”Србија у окружењу: Бранилац Европе 21, велике војне вјежбе НАТО на Балкану”.

Пратећа мапа операције још је сликовитија, сабласно подсећајући на опкољавање Краљевине Југославије – и Грчке – од стране снага Осовине пред инвазију у априлу 1941.

Тешко је наћи јасније поруке од ових – али и јасније симболичко изједначавање НАТО-а са Трећим рајхом. Поготово у светлу свесног и намерног дизања тензија око Донбаса у несумњивој западној режији.

Тешко да ће се те снаге тек тако повући ако избије нови рат у Донбасу. Зарад ”чувања демократије”, наравно.

Е, сад, замислимо за тренутак да је тих 30-ак хиљада лавова који треба да учествују у ”вежбама”НАТО опкољавања Србије уместо тога ангажовано на испоруци вакцина, Ивермектина, цинка, витамина Д, мобилних пољских болница и других нужних медицинских потрепштина широм региона тешко погођеног ковидом 19. Замислимо да је сав тај силни новац утрошен на здравље људи, уместо на увежбавање њиховог уништавања.

И Џон Ленон је ”замишљао”, па знамо како се то завршило…

Али, очигледно је да српски вишеполарно усмерени „вирус“ изазива више узбуне у западним престоницама него онај прави. И да мора бити у најмању руку изолован.

Вреди подсетити и на недавно усвојену резолуцију Европског парламента о Србији, посебно делове о „забринутости“ тог високог тела настојањима Београда да води уравнотеженију спољну политику:

„77. [ЕП] изражава забринутост због све већег утицаја Кине у Србији и широм западног Балкана и недостатка транспарентности и процене утицаја кинеских инвестиција и зајмова на животну средину; позива Србију да ојача своје стандарде усклађености са правним прописима за кинеске пословне активности;

„87. Поново истиче важност усклађивања са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ, која мора постепено постати саставни део спољне политике Србије као услов за приступни процес; изражава забринутост због стопе усклађености Србије, која је најнижа у региону; примећује да неки владини званичници и неки политичари и даље повремено дају изјаве које доводе у питање спољнополитичку оријентацију Србије; забринут је због сталне подршке Србије Русији у Генералној скупштини УН-а по питању анексије Крима;

„88. Поздравља чињеницу да се Србија ускладила са ставом ЕУ о председничким изборима у Белорусији; и даље је, међутим, забринут што Србија није успела да се усклади са санкцијама против белоруских званичника и ставом ЕУ о новом закону о безбедности у Кини; позива Србију да повећа ниво усклађености са изјавама Високог представника Уније за спољну политику и безбедност у име ЕУ и одлукама Савета;

„98. Изражава забринутост због све веће зависности Србије од одбрамбене и безбедносне опреме и технологија из Народне Републике Кине, укључујући систем масовног надзора у Београду и масовно прикупљање личних података без одговарајућих мера заштите, и недовољну транспарентност праксе јавних набавки у сектору безбедности; и даље је забринут због блиске политичке и војне сарадње Србије са Русијом, укључујући континуирано присуство руских ваздушних постројења у Нишу; позива Србију да се усклади са Заједничком безбедносном и одбрамбеном политиком и њеним инструментима … ”

Ако се овоме додају и периодични позиви НАТО-у да оконча свој „незавршени посао“ на Балкану и, уопште, све чешћи изливи „забринутости“ због руског или кинеског „злоћудног утицаја“ у региону, слика бескрајне западњачке опседнутости Србијом и њеном тврдоглавом и, нажалост, у региону усамљеном тежњом ка независности, постаје потпуна.

Недавно је Србија обележила 22. годишњицу НАТО агресије, која је произвела не само хуманитарну, већ и еколошку катастрофу, која се, неким чудом, никад не помиње у тим ”забринутим” извештајима који долазе из Брисела, Вашингтона, Лондона, Париза, Берлина…

За разлику од још увек непокајаног Запада, и Русија и Кина су се побринуле да западни поход на наше просторе назову правим именом – „агресија“, односно ”злочин”– и јавно су показале солидарност са Србијом.

У томе се посебно истакао кинески министар одбране Веи Фенгхе, чија се тродневна посета Србији ”случајно” поклопила са годишњицом агресије, пруживши прилику Кини да пошаље неке недвосмислене поруке у правцу залазећег сунца.

Приликом полагања венаца на место кинеске амбасаде, коју је „случајно” уништио амерички ”невидљиви” Б-2 бомбардер, убијајући три кинеска новинара и рањавајући још 20 људи, Веи је изјавио да „кинеска војска никада неће дозволити да се историја понови јер је Кина способна и одлучна да брани своје националне интересе“.

Бомбардована кинеска амбасада

У исто време, гласноговорница кинеског Министарства иностраних послова Хуа Чуњинг поручила је да НАТО и даље има „дуг у крви” према кинеском народуи да ”НАТО не треба да заборави 1999. годину, када је, уз озбиљно кршење међународних закона и основних норми међународних односа, бомбардовао тадашњу Југославију”.

Треба изнова подсећати да постоји обиље доказа да НАТО-ов 78-дневни напад на СРЈ – као и претходни напади на положаје Војске Републике Српске – није био ни најмање „хуманитаран“ у својој сврси, већ вођен ледено хладним геополитичким разлозима.

Вероватно је кључни јавни доказ за то пружио Вили Вимер, посланик немачког Бундестага и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, у писму упућеном немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000, тј. мање од годину дана после званичног окончања НАТО агресије.

Вимеров извештај о ономе шта је речено на затвореној безбедносној конференцији о Балкану и проширењу НАТО-а, коју су у Братислави организовали амерички Стејт департмент и Спољнополитички институт Републиканске партије, садржао је следеће кључне тачке:

4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искљученаиз европског развоја.

11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.“

Ништа мање оптужујући није био ни закључак искусног немачког дипломате:

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа,  Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања који води рачуна само о сопственим интересима може да се назове само тоталитарним.

Вили Вимер

Ово би свакако био користан доказни материјал за неку будућу верзију Нирнбершких процеса, по чијим принципима је злочин против мира означен као „највиши међународни злочин који се разликује од осталих ратних злочина по томе што у себи садржи акумулирано зло целине“.

За сада може барем да послужи као оружје у данашњем, све жешћем глобалном информативном рату, још једно подсећање на спољнополитичке корене самозваних моралних крсташа у Бајденовој администрацији, попут шефа дипломатије Блинкена, који отворено истиче Медлин Олбрајт, једног од архитеката НАТО агресије на СРЈ и ратног профитера која је убиство пола милиона ирачке деце сматрала ”вредним” постигнутог резултата, као „узор“.

Мимо тога, Вимерово писмо нам недвосмислено говори да је данашње опкољавање Србије плод дугогодишњег плана, а не сплета тренутних околности и ”спонтаних” напетости.

Да ли је онда Београд, заједно са ”главним руским ослонцем” Бањалуком, неки нови, нацистичком хипотеком неоптерећени, Западни Берлин – оаза слободе и независности у неслободном, претећем окружењу?

Да ли ће Кина и Русија морати да организују неки нови ”ваздушни мост” попут оног који су западне државе организовале за Западни Берлин 1948-49?

Да ли ће Владимир Путин осетити потребу да дође у Београд и, више од седам деценија после чувеног Кенедијевог ”Ich bin ein Berliner”, одлучно објави целом свету да је, као слободан човек, поносан што може да изговори речи ”Ја сам Београђанин”?

С обзиром да Срби, поново, одбијају да се прикључе западном походу на Русију, могло би тако да буде. Под условом да Србија не поклекне под либерал-тоталитарним диктатом усвајања ”вредности” једне пропадајуће цивилизације – оне исте за коју је Ганди једном приликом рекао да ”звучи као добра идеја” – од ”истополних партнерстава” до вербалног деликта за све противнике наметања LGBTQ++++ идеологије и ”политички коректног” новоговора.

Јер, ако поклекне, узалудна јој је борба за спољашњу слободу, кад ће трајно изгубити унутрашњу.

Узалудна јој је борба против непријатеља, кад је непријатељ већ унутар зидина.

Прилика за историјски, праведни отпор би се претворила у трагедију, борбу ”пуну буке и беса, без икаквог значења”.

Данашњи светски рат се води првенствено за душе људи, и само зарад тога се вреди супротставити већој сили, не први пут у нашој великој историји.

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар