- Слично масама Јужних Вијетнамаца 1975. године, многи Авганистанци покушавају да ухвате последњи лет ван земље, у било ком правцу. Идентификовали су се са окупатором, што из интереса што из – било је и тога – убеђења, и сад им је тло испод ногу трајно избијено. Нека добро запамте лекцију и домаћи колаборанти, како се све на крају завршава. Мада – такви обично мисле да се тако нешто не може десити и њима. Самоувереност је често највећа пред пад…
- Авганистан је само био почетна станица у лажном ”глобалном рату против терора”, лажљивом изговору неоконзервативне клике која је дефинитивно преузела власт над спољном политиком САД после 11. 9. 2001, односно, по речима Веслија Кларка, извела „политички преврат“ у тој земљи, са већ скованим плановима за напад на још седам држава у следећих пет година, почевши са Ираком
- Што је најгоре, још увек нема довољно политичара са кичмом широм света, који ће новој империји зла рећи отворено да немају намеру да учествују у чишћењу и санирању америчких империјално-злочиначких брљотина. Срећом, у нашем окружењу се налазе двојица таквих – Додик и Орбан, који су одбили да потпишу изјаву Стејт департмента о избеглицама из Авганистана
- Макар и потучена од стране локалне гериле – до зуба наоружана империјална звер се неће повући тихо у ноћ. Јер, они који су је нахушкали на Авганистан и толике друге земље широм света знају – тихо повлачење значи не само крах империјалних амбиција, већ и губитак моћи. А можда и неки нови Нирнберг…
Пише: Александар ПАВИЋ
ПОЗНАТИ амерички новинар Ли Смит сматра да су САД изгубиле рат у Авганистану још 2011. када су амерички обавештајци почели да купују лојалност локалних племенских вођа – вијагром.
Е, сад, верзије тога зашта се тачно користила вијагра се помало разликују.
Повољнија, мејнстрим верзија нешто питкија за америчке масе, које још увек верују у америчку ”изузетност”, јесте да је вијагра помагала времешним локалним поглаварима да што боље сервисирају својих неколико жена и тако задрже ауторитет међу њима и у заједници уопште.
Смит, пак, тврди да је вијагра заправо помагала одртавелим моћницима да што успешније остваре сексуалне односе са силним дечацима које увек држе око себе. И да је кардинална грешка америчких окупатора била та што су се одрекли сопственог културног кодекса и прилагодили се туђем, без обзира колико се он косио са њиховим, тј. америчким кодексом.
То је моменат, по Смиту, када ”губиш своју цивилизацију”, коју ће заменити витални, племенски солидарни номади који знају шта су и ко су.
То је свакако живописно објашњење – мада сада таква објашњења делују помало плитко и депласирано усред људске трагедије која је на сцени у Кабулу, док масе америчких и других западних сарадника, слично масама Јужних Вијетнамаца 1975. године, покушавају да ухвате последњи лет ван земље, у било ком правцу.
Идентификовали су се са окупатором, што из интереса што из – било је и тога – убеђења, и сад им је тло испод ногу трајно избијено.
Нека добро запамте лекцију и домаћи колаборанти, како се све на крају завршава. Мада – такви обично мисле да се тако нешто не може десити и њима. Самоувереност је често највећа пред пад…
Основно питање које се намеће у вези америчког дебакла у Авганистану је – шта су они тамо уопште тражили?
По чему су они стекли право да окупирају туђу земљу, на хиљаде километара далеко од своје?
Одакле им право да је бесомучно бомбардују 20 година, масовно убијају цивиле и воде бездушни рат дроновима преко џојстика у рукама моралних наказа спремних да убијају људе као што то раде клинци у видео игрицама?
Почетни изговор је био захтев Талибанима да Американцима изруче Осаму бин Ладена, наводног архитекту напада на Светски трговински центар 11. септембра 2001. Одговор Талибана је био једноставан – дајте доказе.
Уместо доказа, уследили су америчка инвазија, бомбардовање и дводеценијска окупација, праћена још једном од чувених америчких операција ”изградње нације” – односно арогантног покушаја да се нека потпуно друкчија култура преобличи у америчку, све са Мекдоналдсима, геј парадама, НВО ”васпитачима”, учитељима ”људских права” и сличним сигнализаторима врлине, истренираним да проналазе трун у оку сваког ко пружа макар и пасивни отпор, да би се забашурио балван у оку окупатора и његових слугу, који треба да буду главна и једина тема.
Авганистан је само био почетна станица у лажном ”глобалном рату против терора”, лажљивом изговору неоконзервативне клике која је дефинитивно преузела власт над спољном политиком САД после 11. 9. 2001, односно, по речима Веслија Кларка, извела ”политички преврат” у тој земљи, са већ скованим плановима за напад на још седам држава у следећих пет година, почевши са Ираком, иако није било никаквог доказа о Садамовој умешаности у једанаестосептембарску операцију.
Све у склопу тзв. пројекта за нови амерички век, који је најавио потребу неког ”катастрофалног и катализаторског догађаја, неког новог ПерлХарбура” као окидача за глобални амерички интервенционизам, под плаштом ”ширења демократије и људских права”. А, по потреби, ”борбе за права жена”, што је био згодан, ”врлински” изговор за силовање Авганистана.
Уосталом, видимо сличне методе у употреби и на нашим просторима, где се, преко добро плаћених ”феминисткиња” и ”боркиња” увози једна болесна и декадентна (анти)култура на издисају.
Или, по речима америчке конзервативне коментаторске ТВ звезде Такера Карлсона: ”Авганистан није прва земља коју су наше вође оставиле у горем стању него у којем су је нашле… Списак је дугачак и расте. Део разлога је то што већ деценијама левичарски професори у САД користе неразвијени свет као лабораторију за тестирање својих теорија о томе како друштва треба да буду устројена, али нису. Током времена су направили паралелну владу састављену од НВО које раде заједно са Пентагоном и Стејт департментом, као и са Уједињеним нацијама, да би наметнули пројекте радикалног друштвеног инжењеринга најсиромашнијим популацијама света, које се о томе ништа не питају.”
У Авганистан су извозили феминизам, родну равноправност и наметнуте квоте за учешће жена у политици. И, како је поентирао Карлсон: ”Скоро никоме у Авганистану се ништа од овога није допадало – а и зашто би? Као што је у поверљивом извештају признао један званичник УСАИД-а: ’фокусирање на родно-оријентисаним стварима је дестабилизовало ствари, јер је изазивало револт.’… Ово је лице позне америчке империје: семинари о родним студијама под нишаном пушчане цеви.”
Што је најгоре, још увек нема довољно политичара са кичмом широм света, који ће новој империји зла рећи отворено да немају намеру да учествују у чишћењу и санирању америчких империјално-злочиначких брљотина.
Срећом, у нашем окружењу се налазе двојица таквих – Додик и Орбан, који су одбили да потпишу изјаву Стејт департмента о избеглицама из Авганистана.
Није реч о недостатку емпатије, односно о ”ксенофобији”, како то воле да кажу они који су нешто много горе – ”ксеноцентрични”, тј. више окренути странцима него сопственом становништву.
Реч је једноставно о принципу: не може онај који је одговоран за хаос да глуми доброчинитеља, односно спаситеља од тог истог хаоса и да опет стиче политичке поене.
Сви који су на својој кожи осетили чизму декадентне империје имају бар морално право да ликују над репризом Сајгона која се ових дана дешава у Кабулу.
Али, треба знати – макар и потучена од стране локалне гериле, до зуба наоружана империјална звер се неће повући тихо у ноћ. Јер, они који су је нахушкали на Авганистан и толике друге земље широм света знају – тихо повлачење значи не само крах империјалних амбиција, већ и губитак моћи.
А можда и неки нови Нирнберг…
Додај коментар