- Да ЕУ није подржала НАТО агресију на СР Југославију 1999. и да скоро све њене државе-чланице нису активно учествовале у њој а затим и признале једнострано проглашену сецесију тзв. Косова од Србије 9 година касније, постхладноратовски међународноправни поредак се не би срушио, и све границе у Европи би биле много сигурније
- Да ЕУ није саучествовала у две амерички-предвођене обојене револуције у Украјини, Крим би и даље био интегрални део Украјине, а Русија би јој и даље плаћала закуп за потребе своје Црноморске флоте
- Да ЕУ жели добро Србији (и посредно Републици Српској), не би јој ускраћивала приступ руској нафти, нити би, у дослуху са НАТО, забрањивала прелете шефу руске дипломатије који је требало да посети Београд 6. и 7. јуна. Али, ЕУ је још од почетка распада Југославије па до данас јасно показала да не жели добро Србији, нити да је икад имала озбиљне намере да је прими у своје редове
- Једино до чега је њеним водећим државама-чланицама истински стало је да случајно неке друге силе наклоњеније Србији и њеним интересима – попут Русије и Кине – не уђу у њхов балкански ”забран”
- Хоћемо ли ми Европљани стварно дозволити ЕУ да уништи наш заједнички континент, одсече нас од најперспективнијих светских тржишта у успону и учини нас обичним привеском америчких корпорација – питање је сад
Пише: Александар ПАВИЋ
ДА је ЕУ доиста била ”мировни пројекат” како се већ деценијама представља, учинила би све да се европски континент у што већој мери демилитаризује.
Прилика за то се указала када се Варшавски пакт формално распустио 1991. године. СССР је већ увелико повукао своју војску из његових држава чланица, а и сам је био у поодмаклој фази распада.
Није више било разлога за постојање НАТО-а, јер је војна претња западној Европи нестала. Међутим, као што знамо, НАТО је не само наставио да постоји, већ се и проширио до самих руских граница, што је и узроковало садашњи рат у Украјини.
ЕУ је активно подржала све фазе ширења НАТО пакта, односно непосредно саучествовала у ремилитаризацији и дестабилизацији европског континента у времену после пада Берлинског зида, и успут одбијала и да размотри руске предлоге о ”недељивој безбедности” на целом простору од Ванкувера до Владивостока.
Данас шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ говори да се рат у Украјини може решити искључиво на бојном пољу, а председница Европске комисије запенушано кличе да ”Украјина мора да победи у овом рату”.
Нити лидере ЕУ занима мир у Украјини, нити их, очигледно, занима у чијим ће све рукама у Европи завршити огромна количина наоружања које се сада масовно шаље на украјинско ратиште.
Да ЕУ није подржала НАТО агресију на СР Југославију 1999. и да скоро све њене државе-чланице нису активно учествовале у њој а затим и признале једнострано проглашену сецесију тзв. Косова од Србије девет година касније, постхладноратовски међународноправни поредак се не би срушио, и све границе у Европи би биле много сигурније.
Да ЕУ није саучествовала у две амерички-предвођене обојене револуције у Украјини, Крим би и даље био интегрални део Украјине, а Русија би јој и даље плаћала закуп за потребе своје Црноморске флоте.
Да је ЕУ притисла Украјину да испуни Минске споразуме, данас не би било рата у Украјини, а цео Донбас би и даље био у саставу Украјине.
На исти начин, ЕУ не врши никакав притисак на приштинске сепаратисте да спроведу одредбе Бриселских споразума, што ће је учинити одговорном за све негативне последице по мир које би могле да настану у будућности.
Да ЕУ није, под америчким притиском, одустала од гасовода Северни ток 2 и да није потом увела санкције против руског енергетског сектора, данас ЕУ не би имала никакве енергетске проблеме, а њени грађани не би бринули да ли ће моћи да се греју идуће зиме.
Уз то, инфлација у ЕУ би била много мања, а стандард европских грађана много сигурнији.
Слично се може рећи и за радикално испуњење ”зелене агенде” у које се упустила ЕУ, а које подразумева замену угљеноводоничних горива много скупљим и непоузданијим ”зеленим” изворима енергије. И то је допринело и инфлацији и паду енергетске безбедности на целом европском континенту.
Да не говоримо о томе да је производња елемената за ”зелене” изворе енергије попут ветрењача у најмању руку једнако штетна по животну околину као и експлоатација садашњих главних извора енергије, а да њихово размештање, у виду хектара и хектара ружних џиновских ветрењача или соларних панела, представља посебну врсту ружења природе и човекове околине.
Да ЕУ није, заједно са САД, гурнула Украјину у рат против Русије, свету – а поготово Африци – данас не би претила прехрамбена криза. А да је ЕУ, чак и сада, спремна да, зарад спречавања глади у свету, укине санкције Русији и Белорусији, свету не би претила ни најмања опасност од глади.
Уместо тога, једино што ЕУ ради је што на све начине покушава да обезбеди 20 милиона тона украјинског жита за сопствене потребе, у замену за застарело оружје којим ”помаже” напаћену Украјину. А Африка може и да цркне од глади, упркос вапајима председника Афричке уније, који је пре неколико дана био у званичној посети ”изолованој” Москви, одакле је тражио од политичког Запада да укине санкције Русији, јер је афрички континент суочен са ”обзиљном претњом прехрамбеној сигурности”.
Да ЕУ није, преко Европске централне банке, одлучила да ни из чега створи и упумпа хиљаде милијарди еура у европске привреде које су, захваљујући драконским мерама у борби против ковида 19, гурнуте у рецесију – не би било основа за данашњу инфлацију у ЕУ која прети да измакне контроли, или се претвори у такозвану стагфлацију.
Да многи од, иначе неизабраних, лидера ЕУ нису активни учесници пројеката Великог ресета и Четврте индустријске револуције који се пропагирају из Светског економског форума у Давосу – не би се данас на деци у Велсу тренирао прелазак на храњење инсектима наместо традиционалне исхране, нити би ЕУ убрзано одобравала инсекте као нови, ”обећавајући” вид исхране.
Све то да би се, наводно, смањила емисија ”штетних гасова” који доприносе глобалном загревању – у вези којег, иначе, не постоји никакав научни консензус.
У том циљу се сада нуди и лабораторијски гајено ”месо” као ”зелена алтернатива” која треба да ”спасе планету”. A убрзо ће се, поново у име ”зелене агенде”, нудити и лабораторијски произведено ”мајчино млеко”.
Jeдан од главних инвеститора (и) у овај крајње дистопијски пројекат је – наравно – Бил Гејтс.
На крају, да ЕУ жели добро самој Србији (и посредно Републици Српској), не би јој ускраћивала приступ руској нафти, нити, у дослуху са НАТО, забрањивала прелете шефу руске дипломатије који је требало да посети Београд 6. и 7. јуна. Али, ЕУ је још од почетка распада Југославије па до данас јасно показала да не жели добро Србији, нити да је икад имала озбиљне намере да је прими у своје редове.
Једино до чега је њеним водећим државама-чланицама истински стало је да случајно неке друге силе наклоњеније Србији и њеним интересима – попут Русије и Кине – не уђу у њхов балкански ”забран”.
Хоћемо ли ми Европљани стварно дозволити ЕУ да уништи наш заједнички континент, одсече нас од најперспективнијих светских тржишта у успону и учини нас обичним привеском америчких корпорација – питање је сад.
Додај коментар