- Славна српска фирма је, после више од сто година непрекидне, бескомпромисне борбе за слободу, на своју несрећу, 1918. године, од готовог направила вересију и, да парафразирам Јосипа Смодлаку, добровољно ушла у равноправни ортаклук са многима који нису били ни пропала фирма
- Сви бивши српски „ортаци” су 1991-ве пожурили да своју дотадашњу слободу/независност (опет) понуде неком другом, односно да се (поново) ставе под туђу власт, управу, администрацију и/или туторство
- Према новом истраживању Европског савета за спољне односе из Лондона и фондације „Штифтунг Меркатор“ из Есена, Словенија и Хрватска су „најнеутицајније чланице ЕУ”, раме уз раме са Бугарском, Малтом и Летонијом. И несумњиво им је драже да буду на дну утицаја унутар ”европске породице народа” него на врху у некад заједничкој јужнословенској држави
- „Хрватски” члан Председништва БиХ Жељко Комшић, осим што Хрватима загорчава живот, ево сад малтене прети Србији. А како би он то направио „проблеме” Србији кад би се она оглушила о то његово упозорење? Одговор је јасан – позвао би у помоћ а кога другог него странце: ЕУ, НАТО, Високог представника, Трампа .И засигурно би га то испунило и дало му осећај додатне важности
- Наша „фирма” је сигурно изгубила значајан део свог сјаја. Али, бар некако покушавамо да је обновимо и заштитимо, или бар сачувамо до неких бољих времена. Укључујући и од разних комшића, вечних заступника чак не ни пропалих фирми
Пише: Александар ПАВИЋ
НАДОБУДНА порука Жељка Комшића Србији да „неће имати проблема” са њим само ако буде поштовала авнојевске границе БиХ је повод да размислимо ко је тачно Жељко Комшић, како би то ми с „њим” уопште имали проблема, и како смо уопште дошли у ситуацију да такав лик уопште може да нам шаље поруке те врсте.
Славна српска фирма је, после више од сто година непрекидне, бескомпромисне борбе за слободу, на своју несрећу, 1918. године, од готовог направила вересију и, да парафразирамо Јосипа Смодлаку, добровољно ушла у равноправни ортаклук са многима који нису били ни пропала фирма. У знак захвалности, нови ортаци су се првом приликом масовно прикључили страном завојевачу – 1941. године, и „частили” оне који су им донели слободу и могућност заједничког живота у једној независној земљи – геноцидом. И то стравичним.
Наивни српски комунисти су затим, чврсто уверени да идеологија може да премости и непремостиво, 1945. утерали већинске носиоце анти-нацифашистичке/анти-окупаторске борбе у понављање историјске грешке из 1918. и нови ортаклук, мање равноправан него претходни, унутар ког су управо најбројнији носиоци борбе за ослобођење земље „почашћени” са две аутономне покрајине на својој територији – које су временом израсле у државе-у-држави – за разлику од оних који су махом клицали уласку Хитлерових тенкова у њихове градове 1941. године.
И опет, кад се појавио нови, униполарни хегемон, 1991. године, нови-стари српски „ортаци” су одмах искористили прилику, не само да, скупа са Србима који су хтели да остану у заједничкој држави, насилно и нелегално отцепе оно што им је удељено 1945. године, већ и да на сва уста, где год су могли, опањкавају и сатанизују управо те зле Србе који су им два пута на тацни нудили могућност прављења снажне заједничке државе сродних народа, после вишевековног битисања под разним туђим империјама.
Штавише, сви ти бивши српски „ортаци” су пожурили да своју доскорашњу слободу/независност (опет) понуде неком другом, односно да се (поново) ставе под туђу власт, управу, администрацију и/или туторство.
Словенци и Хрвати су похитали у ЕУ/НАТО. Македонци су такође пожурили да напусте југословенску заједницу, баш као и босанско-херцеговачки муслимани (мада остаје спорно шта би се десило да им Алија Изетбеговић није фактички наметнут, иако није био најпопуларнији политичар међу њима, већ је то био Фикрет Абдић).
Па да видимо како је све то испало.
Према новом истраживању Европског савета за спољне односе из Лондона и фондације „Штифтунг Меркатор“ из Есена, Словенија и Хрватска су „најнеутицајније чланице ЕУ”, раме уз раме са Бугарском, Малтом и Летонијом. И несумњиво им је драже да буду на дну утицаја унутар „европске породице народа” него на врху у некад заједничкој јужнословенској држави.
У исто време, како примећује један бритки хрватски аналитичар, „hrvatski vladajući poltroni (iz svih političkih tabora), vjerne sluge stranih gospodara, potpomognuti različitim ljevičarskim, ’antifa’ i tko zna kojim sve ne protuhrvatskim udrugama, zatvaraju pogled pred činjenicom da nam pred očima nestaje ono jedino što nam još nisu uspjeli oduzeti i pokrasti – hrvatska javna sigurnost – dok, istodobno, naši vojnici ’čuvaju’ Norvešku, Poljsku, Afganistan”.
Са своје стране, Словенци муку муче са Хрватима око границе у некад заједничком Пиранском заливу, упркос арбитражним одлукама у њихову корист. Хрвати желе што више од јадранске обале, ваљда да би што више могли да уступе странцима…
Македонци се већ више од четврт века упињу да докажу да су потомци Александра Македонског, а у исто време, очигледно не схватајући иронију, на делу негирају тврдње о сопственој историјској величини, и дају све од себе да се ставе под стране, тј. бриселске ЕУ/НАТО скуте, између осталог надајући се да ће им то помоћи да се одбране од претензија Великоалбанаца с којим сада морају да се сами носе унутар истих граница, али и од Грка, који не дају ни милиметар онога што сматрају за своје.
Сад су „Северни Македонци”, са разваљеним и обесмишљеним парламентом. То је њима њихова борба дала, а Александар мора да негде на небу „пуца од поноса” због подвига својих „потомака”.
Босанско-херцеговачки муслимани су суштински сабијени на око 25% територије БиХ и морају да се задовољавају тиме што ће напакостити својим хрватским ентитетским сустанарима тако што ће им бирати члана трочланог Председништва земље. Хрвати из Федерације БиХ, разуме се, кипте од беса али и, хтели-не-хтели, трпе последице свог избора да се уортаче са некадашњим „хрватским цвијећем” у антисрпски фронт запечаћен у Вашингтону, унутар некакве накарадне, карикатуралне мини-Југославије зване Федерација БиХ.
А „хрватски” члан Председништва, осим што њима загорчава живот, ево сад, као што је наведено на почетку текста, малтене прети Србији.
Па да, кад смо већ поново ту, поставимо и питање како би Комшић то, заправо, направио „проблема” Србији кад би се она оглушила о то његово упозорење?
Одговор је јасан – позвао би у помоћ а кога другог него странце: ЕУ, НАТО, Високог представника, Трампа, кога год… Учинио би све што би могао да заштити осиромашени протекторат у којем он има илузију да се за нешто пита и да неког уистину представља, све претећи туђом пушком. И засигурно би га то испунило и дало му осећај додатне важности.
Да не заборавимо, на крају, ни новопечене „Црногорце”, који нехотице дају огроман допринос српској историографији јер омогућавају савременицима да уживо прате један експресни процес преверавања, односно једног новог „турчења”, док главом без обзира беже од онога што су, доказано, или они сами или најдаље њихови дедови били. Опет, под скуте тренутно најмоћнијих странаца.
Само да побегну што даље од себе.
Сви горе-наведени народи (и „народи”), разуме се, имају право на своје изборе, и не треба се љутити на њих (што не значи да им треба дати за право). Све то је требало да очекујемо још 1918. а најкасније 1945. Они ће, разуме се, углавном тврдити да им је било „ужасно” у заједничким државама, несносно. То је субјективан осећај, и с тим се не може и не треба спорити.
Надајмо се да им је свима боље сада, као последњим рупама на свирали.
С тим што вреди подсетити на једну битну ствар. За обе Југославије се могло рећи свашта, много тога негативног (али бар и понечег позитивног). Али, у њима није било ни рата ни геноцида – чак ни за времена никад доказане „великосрпске хегемоније”. Док, за дивно чудо, чим су други имали прилику да створе „сопствене” државе – тачније територије под страним менторством – волшебно је долазило и до рата, и до етничких чишћења и до геноцида, са тежњом да се Срби или избришу, или сведу на безначајну мањину у новим протекторатима.
Ево, и дан-данас, од свих бивших Ју-република, Србија је далеко испред свих у погледу мулти-етничности и напора за његово какво-такво очување.
Многи се сада на нашим просторима позивају на којекакве „аутохтоности”, „старине”, итд. Али, ако судимо строго по делима, од свих са простора бивше Југославије, само српска државност тежи ка истинској суверености и независности.
Срби су били далеко најспремнији да се удруже са суседима, чак и у нефункционалним заједницама, ради стварања једне релативно снажне и независне државе. И у данашње време, на целом овом простору, само се Срби у Србији и Српској грчевито боре да очувају какву-такву независност, и да не буду усисани у неке нове, али туђе, несловенске „југославије”.
Осталима су, свима, ближи и Немци, и Енглези, и Американци, и Турци, и Арапи, и ко зна ко све још. Истина, Србима су блиски Руси, зато што и генетски и верски и историјски и јесу, али Руси немају претензије да владају овим простором, нити да укину српски или било чији суверенитет.
Наша „фирма” је сигурно изгубила значајан део свог сјаја. Али, бар некако покушавамо да је обновимо и заштитимо, или бар сачувамо до неких бољих времена. Укључујући и од разних комшића, вечних заступника чак не ни пропалих фирми.
Додај коментар