- Само за десетак јунских дана, одбио је да потпише изјаву самита Г-7, назва канадског премијера „слабим” и „непоштеним”, позвао на повратак Русије у Г-7. изјавио да је Крим руски, честитао Виктору Орбану и истакао заједничку приврженост „снажним националним границама”, критиковао европске лидере, а посебно немачке, због имиграционе политике, постао први амерички председник који се састао са једним севернокорејским лидером… А све ово није плод неке „неуравнотежености”, „лудила” или „каприца”
- На основу нашег искуства са западним глобалистичким неолибкон политичким естаблишментом, можемо да закључимо да се од њега ничему добром не можемо надати. Њихова политика ће и даље бити неотитоистичка – „слаба (а најбоље никаква) Србија (односно Срби) – стабилан регион”
- Јер, они ће и даље подржавати централизацију БиХ и фаворизовати политичко Сарајево, подржавати независност тзв. Косова, подстицати масовне миграције из Африке и Азије у Европу (уз „паркирање вишкова” на Балкану и другим просторима на европској „периферији”), водити анти-руску и анти-хришћанску политику, пактирати са исламистима и терористима
- Српски избор је јасан – треба да будемо оно што јесмо, што гласније и јасније, и да никако не попуштамо у стварима које су нам од суштинског значаја. Осведочене (глобалистичке, анти-руске, анти-српске, анти-традиционалистичке, либерал-интервенционистичке) непријатеље никад нећемо преобратити у пријатеље, али зато имамо шансу да неке нове, надолазеће снаге (традиционалисте, анти-имиграционисте, анти-глобалисте, поборнике сарадње са Русијом) на до сада непријатељском Западу, стекнемо или за савезнике, или бар за равноправн(иј)е партнере
Пише: Александар ПАВИЋ
САМО током десетак јунских дана, амерички председник Доналд Трамп је: 1. одбио да потпише заједничку изјаву самита Г-7, што је преседан откако се ова групација први пут састала 1975; 2. назвао канадског премијера „слабим” и „непоштеним” и најавио још оштрију трговинску политику против канадске робе; 3. позвао на повратак Русије у Г-7; 4. изјавио на самиту Г-7 да је Крим руски; 5. честитао Виктору Орбану на изборној победи и разговарао с њим телефоном, истичући заједничку приврженост „снажним националним границама”; 6. критиковао европске лидере, а посебно немачке, због имиграционе политике, осим новог италијанског, кога је похвалио; 7. постао први амерички председник који се састао са једним севернокорејским лидером и најавио крај опасности од нуклеарног рата на Корејском полуострву, потписивање мировног споразума са Северном Корејом и могуће повлачење америчке војске са Корејског полуострва после скоро седам деценија; 8. уз похвале кинеском доприносу успеху састанка Трамп-Ким, ескалирао трговински рат против Кине, на шта је Кина одмах одговорила најавом контрамера.
Има ли бољег доказа да се историја и време убрзавају?
Наравно, десиле су се и друге битне ствари у свету – од успешног отварања Светског првенства у фудбалу у Русији, до договора Ципраса и Заева око будућег имена Македоније (уз озбиљно негодовање опозиције обе земље), до нове кризе у немачкој владајућој коалицији (опет) због мигрантске кризе и потенцијалних одговора на њу, до саудијско-емиратског напада на јеменску луку Ходеида, што може додатно погоршати хуманитарну кризу у тој земљи. Но, потези америчког председника су ти који, што због своје радикалности, што због америчке глобалне свеприсутности, не само да имају посебну тежину на међународној сцени, већ најављују, тј. одражавају суштинске, тектонске промене у постхладноратовском поретку и крај монолитног, пре само нешто мање од три деценије „победничког” западног блока.
Није случајно то што је сам генерални секретар НАТО, Јенс Столтенберг, у ауторском чланку за лондонски Гардијан, изразио забринутост над све дубљим поделама између САД и европских држава – мада је истина да је пре реч о подели између Трампове националистичке Беле куће и глобалистичких лидера првенствено западноевропских држава. И то упркос чињеници што НАТО наставља да појачава своје присуство близу руских граница, као и обим војних вежби. Јер, ни Столтенберг ни неолиберално-неоконзервативни глобалистички естаблишмент који још увек контролише НАТО и државне апарате западних држава, сигурно не заборављају отворене антипатије које је Трамп испољио према НАТО (а и ЕУ) не само током предизборне кампање већ и после победе на изборима, и стрепе да је Трампово накнадно спуштање лопте пре тактичко, односно резултат медијске хајке који је управо тај естаблишмент дигао против њега за његове наводне – али никад доказане – везе са Русијом и наводну помоћ коју је добио од Путина да би победио Хилари Клинтон на председничким изборима.
Стога, Трампово инсистирање на томе да све државе-чланице НАТО подигну своје војне издатке на минимум 2% својих БДП-а се може протумачити двојако: или као позив на појачану милитаризацију западних држава, или као Трампова тактика истицања захтева за које зна да не могу бити испуњени. А чињеница да Немачка не показује озбиљну намеру да у том степену подигне своје војне издатке, као и већ поменута Столтенбергова забринутост, дају за право онима који су склонији овом другом тумачењу Трамповог приступа НАТО-у.
Треба схватити да Трамп ово све не ради из неке „неуравнотежености”, „лудила”, „каприца”, или сличних плитких порива, како му то импутирају његови политичко-медијски противници.
Чак је и Трампу ненаклоњени Вашингтон пост недавно морао да призна Трампову вишедеценијску доследност у погледу америчких односа са западним савезницима, односно чињеницу да он одавно сматра да западни Европљани и Јапанци „краду” и цеде Америку, која плаћа за њихову одбрану док они уживају трговинске повластице и остварују све веће трговинске суфиците са њом.
Једноставно, Трамп, који је и по природи и по пословном искуству склонији личним, „један-на-један” односима, сматра да Америци такви савезници не требају, и да су му важнији амерички него европски или јапански (или, кад смо већ код тога, кинески) радници и индустрије. Када овом скоро идеолошком ставу додамо и Трампово чврсто противљење масовним имиграцијама, и то не само у САД већ и у Европу, његово инсистирање на нормализацији односа са Русијом, и његову јавну подршку „конзервативним”, анти-имиграционим покретима широм Европе, онда лако долазимо до закључка да ће, бар док је Трамп председник САД, пукотине унутар политичког Запада бити суштинске и непомирљиве, и да ће само расти, односно да ће одражавати, вероватно неповратно, поделу која је већ очигледна на европском континенту, између глобалиста и националиста, између (нео)либерала и конзервативаца, између про- и анти-имиграциониста, између секулариста који пактирају са исламистима или су толерантни према њима и поборника очувања или обнове традиционалних хришћанских вредности.
Питање за Србију, Републику Српску и Србе уопште је: како се према овој новонасталој ситуацији поставити – прагматично или „идеолошки”. Односно, да ли треба пратити искључиво промене односа снага унутар западног блока (и појединачних држава и ЕУ и НАТО) и процењивати која ће да однесе превагу, или се опредељивати на основу идеолошких афинитета, подударности светоназора и политичких визија.
На основу нашег искуства са западним глобалистичким неолибкон политичким естаблишментом, можемо да закључимо да се од њега ничему добром не можемо надати. Њихова политика ће и даље бити неотитоистичка – „слаба (а најбоље никаква) Србија (односно Срби) – стабилан регион”.
Дакле, они ће и даље подржавати централизацију БиХ и фаворизовати политичко Сарајево, подржавати независност тзв. Косова, подстицати масовне миграције из Африке и Азије у Европу (уз „паркирање вишкова” на Балкану и другим просторима на европској „периферији”), водити анти-руску и анти-хришћанску политику, пактирати са исламистима и терористима.
С друге стране, „конзервативци” и „популисти” су против политичког и економског диктата Брисела, против масовних имиграција, против исламског фундаментализма и тероризма (нови италијански министар унутрашњих послова је недавно изјавио да је Италија нападнута са југа а не са истока, и да НАТО треба да се бори против миграција и тероризма), за јачање националних суверенитета.
Уз то, заједничко им је, уз симпатије према Трампу, и поштовање према Путину и Русији, поготово у сегменту одбране традиционалних вредности и обнове духовности која је, поготово у западној Европи, на издисају.
Укратко, са првима немамо никакве шансе, а са другима имамо бар неке (уз пуну свест да се неки природни национално-државни, геополитички или верски ривалитети никад не могу у потпуности отклонити или превазићи). Стога се чини да је српски и идеолошки и прагматични избор прилично јасан.
У праву је, дакле, министар спољних послова Србије када каже да „морамо доћи до Трампа”, уз пуну свест да су Стејт департмент и амерички Конгрес за Србију тренутно недоступни (односно да су још увек под контролом глобалистичког естаблишмента и анти-српских лобија). Но, јасно је и то да Трамп има своје чврсте погледе на свет и да, уз то, цени људе и лидере са кичмом, што се огледа не само у његовом добром личном односу са кинеским председником Сијем (што, опет, не утиче на његов став о трговинским односима са Кином) и његовим јавним изразима поштовања према руском председнику Путину, већ и са његовим историјским искораком према Ким Џонг Уну – упркос чињеници да сва тројица воде земље које и сам Трамп сматра ривалима САД.
Другим речима, новац за лобирање ту игра тек секундарну улогу.
Српски избор је јасан – треба да будемо оно што јесмо, што гласније и јасније, и да никако не попуштамо у стварима које су нам од суштинског значаја. Осведочене (глобалистичке, анти-руске, анти-српске, анти-традиционалистичке, либерал-интервенционистичке) непријатеље никад нећемо преобратити у пријатеље, али зато имамо шансу да неке нове, надолазеће снаге (традиционалисте, анти-имиграционисте, анти-глобалисте, поборнике сарадње са Русијом) на до сада непријатељском Западу, стекнемо или за савезнике, или бар за равноправн(иј)е партнере.
С тим што се, наравно, зна и не заборавља ко је увек био уз нас, или нас бар никад није бомбардовао, нити признао тзв. Косово, нити увозио муџахедине и вехабије у БиХ.
Додај коментар