- Није први пут да Београд тражи од Срба ван Србије да праве уступке на рачун својих интереса, у име неког ”вишег” интереса који само Београд наводно спознаје. То се дешавало још у време Милоша Обреновића, а дешавало се и током 1990-их. Један од најупечатљивијих таквих примера је притисак Слободана Милошевића на руководство Републике Српске да прихвати Венс-Овенов план у мају 1993.
- Само, да се тада послушао Београд, чија је власт најпре размишљала о сопственом међународном и унутрашњем положају – не би било ни Дејтона ни Републике Српске. А не може се рећи да је положај Пала био лакши од положаја Београда. Напротив. Али је још једанпут доказано да се, уз јединство, одлучност и храброст, може пружити отпор чак и целом свету
- Оно што је разлика између оног времена и садашњег је, како је српски члан Председништва БиХ истакао у свом одговору М. Благојевићу, да однос данашњег руководства Србије према Српској није наредбодаван и да је председник Србије Александар Вучић ”свих претходних година био подршка Српској и њеном народу”. А и сам Вучић је више пута истакао да сигурно неће поновити Милошевићев постукак и увести блокаду на Дрини. Надајмо се да ће тако и да остане
Пише: Александар ПАВИЋ
ЈОШ у августу 2021. у свом излагању на трибини ”Инцков закон – крај Српске или распад Босне”, аутор ових редова је констатовао да је Београд ”слаба карика” у фронту против признавања наметнутог, самозваног високог представника за БиХ, Кристијана Шмита.
У то време, за разлику од Москве, Пекинга и Бањалуке, званични Београд је још увек био неодређен по питању (не)признавања Шмита и, на основу ранијих искустава, то није слутило на добро.
Констатација се, нажалост, показала исправном јер је месец дана касније председник Србије примио Шмита у својству ”високог представника” и, штавише, тако га представио на свом званичном сајту.
То је несумњиво ојачало Шмитову позицију и охрабрило његове западне покровитеље – јер Шмит засигурно није независан актер – да истрају на његовом лажном представљању.
И више од тога: подгрејане су наде да ће београдско признање Шмита 1) ослабити положај несумњивог српског лидера у Српској и БиХ, односно обезбедити нове политичке поене прозападној опозицији (а цела опозиција у Српској је, најблаже речено, прозападна) у Српској и 2) да ће охрабрити Шмитове амбиције да крене стопама већине претходних али, за разлику од њега, легитимних високих представника и покуша да наметне неке нове одлуке или законе, позивајући се на измишљена ”бонска овлашћења”, којих нема у Дејтонском мировном споразуму.
Наравно, треба рећи и то да је председник Србије више пута пре и после састанка са Шмитом нагласио да ће се Србија противити сваком наметању решења у БиХ, без сагласности сва три конститутивна народа. С друге стране, на том истом састанку, Вучић је такође рекао да је питање учествовања српских представника у раду заједничких институција БиХ ”питање за српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика”, да су то ”њихове одлуке” и да се он тиме не бави.
Нажалост, четири месеца касније, председник Србије је променио свој став и јавно ”замолио Додика и све политичке снаге у Републици Српској да учествују у раду заједничких институција у БиХ”.
Наравно, та промена је дала прозападној опозицији у Српској додатног материјала за старе оптужбе да Додик и владајућа коалиција угрожавају Српску, да је оно што раде ”лудило” које води Српску у ”изолацију”, па чак и ”ратно хушкање” по речима лидера СДС-а Мирка Шаровића, и да је сад крајње време да се ”спусти лоптица”, односно фактички капитулира пред захтевима западних сила, које не да неће ни да чују за повратак отетих надлежности, већ активно раде на даљој централизацији БиХ, по укусу политичког Сарајева.
Да не помињемо да је то дало нову наду силама које притискају Српску да ће успети да додатно ослабе и, ако им се ”посрећи”, коначно уклоне Додика са политичке сцене.
Додатно, уследили су и потреси унутар редова оних који чврсто подржавају повратак отетих надлежности, услед сумњи да се изгубио темпо у процесу повратка надлежности који је усвојила Народна скупштина Републике Српске 10.12.2021.
То је кулминирало и жестоком разменом мишљења између Милана Благојевића, бившег судије Окружног суда у Бањалуци, који је дао оставку поводом наметања тзв. Инцковог закона о вербалном деликту, односно ”забрани негирања геноцида” прошлог јула, и српског члана Председништва БиХ, Милорада Додика.
Још занимљивије, оба текста – Благојевићев изворни текст и Додиков одговор, објављена су у бањалучком листу ”Независне новине”.
Не улазећи у детаље изнетог – ко је заинтересован, нека прочита оба текста, као и Благојевићев одговор на Додиков одговор – од непроцењиве важности је да је таква дебата – мушка и отворена – омогућена у јавности, и да је политички лидер на чији рачун су изнете врло оштре критике у свом одговору не само уважио њихову добронамерност, већ и позвао њиховог аутора да настави са писањем, које он иначе, по сопственом признању, ”радо чита”.
То је степен демократије на којем би могле да позавиде и многе западне државе чији изасланици би да нас ”демократизују”, док њихови грађани свакодневно демонстрирају на улицама јер се њихов глас игнорише.
Није ово, наравно, први пут да Београд тражи од Срба ван Србије да праве уступке на рачун својих интереса, у име неког ”вишег” интереса који само Београд наводно спознаје.
То се дешавало још у време Милоша Обреновића, а дешавало се и током 1990-их.
Један од најупечатљивијих таквих примера је притисак Слободана Милошевића на руководство Републике Српске да прихвати Венс-Овенов план у мају 1993. Притисак је био огроман, седници Народне скупштине Српске су присуствовали Милошевић, Добрица Ћосић, Момир Булатовић и грчки премијер Мицотакис, а и Јељцинова дипломатија је подржавала план…
Међутим, Народна скупштина је гласала против 6. маја, а десетак дана касније и 96% народа Републике Српске.
Милошевић је, за казну ”непослушним” прекодринским Србима, увео санкције на Дрини, али ни то није дало резултат. Неких месец дана касније, план је и од стране његових аутора проглашен мртвим.
Милион Срба 1 : остатак света 0.
И, тада је, још више него у Дејтону, сачувана Република Српска. Односно, да се тада послушао Београд, чија је власт најпре размишљала о сопственом међународном и унутрашњем положају – не би било ни Дејтона ни Републике Српске. А не може се рећи да је положај Пала био лакши од положаја Београда. Напротив. Али је још једанпут доказано да се, уз јединство, одлучност и храброст, може пружити отпор чак и целом свету.
Нажалост, то ниједна власт у Београду није схватила, или није била довољно одважна да усвоји, од тада па до данас, у мањој или већој мери.
Оно што је разлика између оног времена и садашњег је, како је српски члан Председништва БиХ истакао у свом одговору Благојевићу, да однос данашњег руководства Србије према Републици Српској није наредбодаван и да је председник Србије Александар Вучић ”свих претходних година био подршка Републици Српској и њеном народу”.
А и сам Вучић је више пута истакао да сигурно неће поновити Милошевићев поступак и увести блокаду на Дрини.
Надајмо се да ће тако и да остане. И да ће отворене несугласице, које су, да се разумемо, неминовне у кризним ситуацијама, бити исто тако отворено изнете, као што је то био случај на релацији Додик-Благојевић, и да ће бити решаване у доброј вери, у име општег интереса.
У духу те отворености, по мишљењу аутора ових редова, Београд треба да чврсто подржи Бањалуку по питањима враћања отетих Дејтонских надлежности, непризнавања Шмита (све док га не верификује Савет безбедности УН) и непризнавања, односно поништавања наметнутог тзв. Инцковог закона о негирању геноцида, и не треба да јавно поткопава или релативизује званичне ставове Републике Српске.
А о тактикама и модалитетима те подршке – па и недостатку исте – се увек може додатно разговарати, односно расправљати.
Додај коментар