- Као што је Жељко Комшић, заједно са осталим б-х интегралистима, призивао помоћ странаца у отцепљењу БиХ од СФР Југославије, тако их данас призива у помоћ ради коначног обрачуна са Републиком Српском и српским народом. А све у циљу утапања БиХ у позицију трајног вазалства унутар НАТО пакта, где би „привилегија” чланства за тако минорну и хетерогену чланицу у пракси значила улогу перманентног снабдевача топовским месом за сва будућа агресивна ширења Северноатлантске алијансе ка истоку и југу
- Већина Срба не воли БиХ, из истих разлога због којих је Комшић и Изетбеговић јуниор воле. Прво, зато што им унутар ње прети перманентна мајоризација и, друго, јер њом владају странци и јер она једино тако може да опстане, служећи неком спољном, туђем интересу
- Сваком је јасно да данашња БиХ не би могла да опстане другачије него као страни протекторат . Међутим, то је за Србе и њихов државотворни импулс неприхватљиво. Зато су потпуно природни не само српско одбијање НАТО већ и тежња за свесрпским уједињењем као најбољим средством за очување највеће могуће независности и суверенитета (кад већ то остали јужнословенски народи неће)
Пише: Александар ПАВИЋ
КАДА Жељко Комшић евоцира непостојећу „хиљадугодишњу” Босну и Херцеговину као аргумент у борби за НАТО интеграције те несрећне земље по сваку цену, сигурно је да он нема свест о томе колико сам себи скаче у уста.
Нешто попут исламизованих Арбанаса који својатају и величају Скендербега, који је стекао бесмртност борећи се управо против покоравања на које су они, заједно са својим прецима, пристали и пристају (овде није толико битна ни Скендербегова српска националност колико дух којим је био вођен).
Кад се Комшић позива на ту измишљену тисућљетну традицију „целовитости”, он наравно тиме хоће себе да представи као непоколебљивог борца за сувереност и независност БиХ. А у пракси се заправо залаже за све супротно, што је и основа његове целокупне политичке делатности и пројекта чији је он експонент (и само експонент).
Као што је, заједно са осталим б-х интегралистима, призивао помоћ странаца у отцепљењу БиХ од СФР Југославије, тако их данас призива у помоћ ради коначног обрачуна са Републиком Српском и српским народом. А све у циљу утапања БиХ у позицију трајног вазалства унутар НАТО пакта, где би „привилегија” чланства за тако минорну и хетерогену чланицу у пракси значила улогу перманентног снабдевача топовским месом за сва будућа агресивна ширења Северноатлантске алијансе ка истоку и југу.
Да иронија буде још већа, ни Комшићу ни његовом колеги б-х интегралисти Бакиру Изетбеговићу очигледно не смета чињеница да би то, између осталог, значило и саучесништво у НАТО агресијама против муслиманског света, где је алијанса својим интервенционизмом већ произвела много више жртава и разарања него у БиХ и бившој Југославији у целини, а прети да их произведе и много више.
Разуме се, Комшић и Изетбеговић млађи успевају да пројектују медијски имиџ б-х „патриота” само захваљујући томе што се то уклапа у циљеве оних који контролишу и обликују највећи део медијског простора. Само се у орвеловској поставци у којој су рат – мир, слобода – ропство а незнање – моћ, фактичке слуге колонизатора могу представљати, а да не трепну, као некакви борци за сувереност, независност, итд. итд.
А управо је став државног руководства Републике Српске о војној неутралности једини истински суверенистички став у читавој БиХ. Неприклањање било ком војном савезу, а поготово најагресивнијем савезу садашњице, је једини став који може да донесе истинску државно-политичку независност простору БиХ – као, уосталом, и сваком другом простору.
Могло би се, дакле, рећи да Додик и владајућа коалиција у Српској много више држе до БиХ и њеног достојанства него они који се у то највише куну. Иако је не воле.
А не воле је, као што је не воли ни већина Срба, из истих разлога зашто је Комшић и Изетбеговић јуниор воле. Прво, зато што им унутар ње прети перманентна мајоризација и, друго, јер њом владају странци и јер она једино тако може да опстане, служећи неком спољном, туђем интересу. Као што је већ речено, искривљено огледало које нуде неоколонијални медији покушава да прикаже ствар управо супротно – али јасно је да тако ствари не стоје.
Битан део разлога за српски отпор отцепљењу БиХ од остатка СФРЈ лежао је управо у томе што Срби нису хтели да буду расцепкани унутар више слабих државица. Дакле, није била само реч о релативно свежим историјским сећањима на НДХ (да ли је то та „целовитост” за којом Комшићевци чезну?), нити о природној жељи да се са осталим сународницима живи у истој држави, већ и о свести да је Југославија нудила најбоље могућности за независан и суверен државни живот јужнословенских народа у целини.
Зато се југословенска идеја најдуже задржала управо код Срба, као народа на целом југословенском простору са најизраженијим инстинктом за независношћу, самосвојношћу, сувереношћу. Што је више него очигледно и дан-данас, када су већински српске територије последња брана против утапања овог дела европског континента у неки нови рајх.
У том кључу, Срби би могли, кад би хтели, да полажу највеће право на историјску Босну и историјску Херцеговину (као и, у некој мери, Хрвати, али то је посебна тема). Дакле, не само због династичких веза, већ и зато што су делови Босне (и Херцеговине) последњи пут били суверени пре османлијске инвазије, кад ни трага од муслимана ту није било. Али, јасно је сваком да је садашње време другачије од оног у ком је предосманлијска Босна битисала, и да данашња БиХ не би могла да опстане другачије него као страни протекторат.
Међутим, то је за Србе и српски државотворни импулс неприхватљиво, и зато су потпуно природни не само српско одбијање НАТО пута путем АНП-а и сличних смицалица већ и тежња за свесрпским уједињењем као најбољим средством за очување највеће могуће независности и суверенитета (кад већ то остали јужнословенски народи неће).
И зато Комшићи, Изетбеговићи и слични могу до бесвести да продају ропство као слободу, подржани од страних интереса и њихових инструментализованих медија. Тиме ће само још пластичније показати, све претећи ратом у име „мира”, да без Срба нема ни БиХ (кад би је они уопште и хтели), ни слободе, ни независности.
Додај коментар