Павић: Убише се да нас увере да нам је „стратешки партнер“ онај који нам отима земљу, а да је зло Русија

• Безмало заборављени извештај Вилија ВИМЕРА из маја 2000-те, упућен тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру, са навођењем да се на затвореном скупу у Братислави указивало да Србију треба искључити из европског развоја, представља оптужницу против данашњег колективног Запада која сеже далеко дубље од његовог данашњег брака из интереса са кијевским неонацистима. Фактички, она га означава као свесног наследника Трећег рајха
• У оквирима садашњег глобалног сукоба изазваног новим походом на Русију, украјинска војна криза ескалира паралелно са косовском на дипломатском плану. Јер, 15 година после једнострано проглашене „косовске“ независности, колективни Запад још увек није успео да нађе политичког саучесника у Београду спремног да га ретроактивно амнестира формалним или фактичким признавањем „независног Косова“ и/или пристанком на његово чланство у УН
• Како ствари стоје, као што ће покушај стварања (најновијег) новог поретка доживети свој војни Стаљинград у Украјини, српски отпор ће резултирати у његовом дипломатском Стаљинграду на Косову, можда и пре 20. годишњице проглашења „независности“ окупиране српске земље
• Према недавном извештају лондонског Друштва Хенри Џексон, 53,3% грађана Србије жели да њихова земља остане неутрална у украјинском сукобу (35,8% подржава отворено проруски став), док се 78,7% противи санкцијама Русији, а 54,1% сматра да Србија најпре треба да се ослони на Русију када је у питању спољна политика (за разлику од 22,6% који се опредељују за ослањање на ЕУ). А према недавно објављеној анкети НСПМ, 79,2% се противи чланству у ЕУ као награди за признање независности такозваног Косова

Извор: РТ

Пише: Александар ПАВИЋ

УБИШЕ се да нас убеде да ће нам добровољно савијање кичме донети усправан живот. Да је забадање ножа у леђа пријатељима „храбар“ и „мудар“ потез после којег ћемо будућим генерацијама моћи светла лица да нетремице погледамо у очи. Да нам је „стратешки партнер“ онај који нам отима земљу, док нам зло мисли онај који нас оставља у игри да је вратимо.

Но, српски народни отпор, упркос разним посрнућима политичара, и даље траје, пуних 15 година откако су агресори помислили да су га укротили и „суочили са реалношћу“.

Дана 17. фебруара 2008, група самозваних „демократски изабраних вођа“, на челу са терористом, мафијашким босом и америчким миљеником Хашимом Тачијем, прогласила је независност наше јужне покрајине.

Изгледало је то тако лако једноставно у зениту „једнополарног тренутка“, када се чинило да је могуће све што велики прекоокеански брат пожели, и кад су, по извештају Ројтерса, косовски Арбанаси „са уверењем чекали западно признање своје државе упркос гневу који је њено отцепљење изазвало у Србији и упозорењима Русије о новим балканским немирима“. А кад свемогући Запад то призна – о чему онда више уопште да се прича?

Но, као што знамо, западно признање није ни приближно означило крај приче.

Пројекат „независног Косова“ је на много начина савршено отелотворење „поретка заснованог на правилима“ којег колективни Запад упорно настоји да наметне остатку света већ више од три деценије. За разлику од међународног права, које произлази из Повеље УН и бројних споразума универзално прихваћених након Другог светског рата, „поредак заснован на правилима“ представља, једноставно речено, све оно што његови пропагатори сматрају да је у складу са њиховим тренутним политичким интересима.

По речима руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, та „правила“ се „креирају од нуле за сваки појединачни случај. Она се пишу у уском кругу западних земаља и проглашавају за коначну истину“.

У случају Косова и Метохије, „правила“ је требало да буду прилагођена амбицијама једнополарног хегемона и његових вазала. У томе је лежала основа доказано неуспелог покушаја колективног Запада да случај „Косово“ прогласи sui generis, односно јединственим и неупоредивим са било којим другим случајем, како би се спречило да га други користе као преседан. На жалост западних „правних“ акробата, не само Србија, већ ни Јужна Осетија, Абхазија, Крим, Донбас и Херсонска и Запорошка област се нису сложиле са том „логиком“. Као уосталом ни Руска Федерација, а ни већи део света.

И, вреди поновити, првобитни циљ овог „јединствено успостављеног правила“ није била заштита „демократије, људских права и владавине права“ међу неким новим Индијанцима које је ваљало цивилизовати. Прави интерес САД био је много амбициознији и злокобнији.

То је дефинитивно разоткривено у документу којег су западни – а нажалост и српски – мејнстрим медији упорно игнорисали и настављају да игноришу, у писму Вилија Вимера, члана немачког Бундестага и потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а, тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000.

Вимерово писмо садржи сажетак кључних излагања са безбедносне конференције одржане у Братислави крајем априла 2000. у организацији америчког Стејт департмента и Америчког института за предузетништво (АЕИ). Списак учесника и дневни ред су се некада могли наћи на веб страници АЕИ-а, али, наравно, више нису доступни. Бачени су у орвеловску „меморијску рупу“, тако да скоро све информације које су данас доступне о томе потичу од самог Вимера и његових интервјуа и чланака.

Према његовим речима, конференција не само да је разоткрила праве узроке бруталног напада НАТО-а на СРЈ и потоње окупације Косова и Метохије, већ и пројекат даљег ширења НАТО-а ка границама Русије и, што је најважније са аспекта глобалне безбедности, циљ САД да поткопају међународни правни поредак у склопу својих амбиција о светској доминацији.

Према речима високих америчких званичника на конференцији, СРЈ је бомбардована „како би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера током Другог светског рата“, када није успео да тамо стационира америчке трупе. Наравно, како је забележио Вимер, нико на конференцији није оспорио тврдњу да је, ангажовањем у бомбардовању једне суверене земље, „НАТО прекршио сва међународна правила, а нарочито све релевантне одредбе међународног права“.

Штавише, једнострана интервенција НАТО-а изван његовог правног домена представљала је намерни „преседан, на који се свако може позвати“ у будућности. Односно, онај ко за то добије дозволу од креатора „поретка заснованог на правилима“.

Крајњи империјални циљеви били су јасно наведени: „Обновити територијалну ситуацију на простору између Балтичког мора и Анадолије каква је постојала за време Римског царства када је оно било на врхунцу моћи и највећег територијалног пространства. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском.

Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору. У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.“

Дакле, већ тада се није радило само о Косову и Метохији.

Трагедија која се данас дешава у Украјини, а која је довела свет до ивице глобалног сукоба, има своје почетке у бруталном гажењу међународног права у случају КиМ од стране НАТО-а и „победоносног“ Запада.

Ако бисмо применили Нирнбершке принципе међународног права формулисане у Резолуцији 177 Генералне скупштине УН засноване на суђењима нацистичким ратним злочинцима после Другог светског рата, доносиоци одлука у НАТО-у би имали веома добре шансе да буду проглашени кривим за злочин против мира, који је највећи од свих ратних злочина: „(i) Планирање, припрема, покретање или вођење агресорског рата или рата уз кршење међународних уговора, споразума или гаранција“ и „(ii) Учешће у заједничком плану или завери за извршење било ког дела поменутог под (i).“

Дакле, међународно право је незгодна ствар за данашњи колективни Запад не само из практичних већ и из правних и моралних разлога.

Да не говоримо о очигледним историјским паралелама са претходним агресивним покушајем формирања „новог поретка“ који се завршио у берлинском бункеру 30. априла 1945.

Вимерова (скоро) заборављена преписка представља оптужницу против данашњег колективног Запада која сеже далеко дубље од његовог данашњег брака из интереса са кијевским неонацистима. Фактички, она га означава као свесног наследника Трећег рајха.

У оквирима садашњег глобалног сукоба изазваног новим походом на Русију, украјинска војна криза ескалира паралелно са косовском на дипломатском плану.

Јер, 15 година после једнострано проглашене „косовске“ независности, колективни Запад још увек није успео да нађе политичког саучесника у Београду спремног да га ретроактивно амнестира формалним или фактичким признавањем „независног Косова“ и/или пристанком на његово чланство у УН.

Зато, иако тврдоглаво настављају са најновијим војним походом на Исток до последњег Украјинца, западне силе удвостручују свој дипломатски притисак на Србију, која не само да одбија да формално призна сопствено распарчавање, већ и да се придружи нелегалним санкцијама против Русије.

Најновији трик, тзв. француско-немачки план, састоји се у покушају да се Србија натера или превари да фактички призна државност своје покрајине, у замену за магловита обећања о финансијској помоћи и она још магловитија о будућем чланству у ЕУ. У том контексту, тренутни јуриш западних дипломата на Београд је само нешто мање интензиван од паралелног прилива западних плаћеника у Кијев.

Проблем за колективни Запад је у томе што, упркос његовом интензивном, вишедеценијском притиску, значајним улагањима у разне српске политичаре, медије и НВО сектор, као и претњама поновном међународном изолацијом, српско јавно мњење остаје тврдоглаво независно.

Према недавном извештају лондонског Друштва Хенри Џексон, 53,3% грађана Србије жели да њихова земља остане неутрална у украјинском сукобу (35,8% подржава отворено проруски став), док се 78,7% противи санкцијама Русији, а 54,1% сматра да Србија најпре треба да се ослони на Русију када је у питању спољна политика (за разлику од 22,6% који се опредељују за ослањање на ЕУ).

Штавише, ЕУ је дефинитивно изгубила свој сјај, с обзиром да 44,3% анкетираних сматра да би „дефинитивно“ или „вероватно“ гласали против чланства у ЕУ (за разлику од 38,1% који би гласали за) ако би референдум био одржан сутра. Коначно, према недавно објављеној анкети НСПМ, 79,2% се противи чланству у ЕУ као „награди“ за признање независности тзв. Косова.

Стога се може тврдити да је, баш као што је Хитлеров марш на Рајнску област срачунато срушио Версајски поредак после Првог светског рата, НАТО агресија на СРЈ 1999, осим наметања америчког војног присуства на српском тлу, била срачуната на уништавање постхладноратовског поретка.

Са своје стране, западно инспирисана декларација о независности тзв. Косова пре 15 година представља покушај легитимизације новог поретка „заснованог на правилима“, који сада достиже своју деструктивну кулминацију у Украјини. Но како ствари стоје, као што ће покушај стварања (најновијег) новог поретка доживети свој војни Стаљинград у Украјини, српски отпор ће резултирати у његовом дипломатском Стаљинграду на Косову, можда и пре 20. годишњице проглашења „независности“ окупиране српске земље.

Оне који и даље инсистирају на лажи да су Срби „мали и небитни“ треба подсетити на речи бесног немачког цара Вилхелма Другог после пробоја Солунског фронта: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!“

Нека нико не сумња да ће Срби поново бити тас на светској ваги. Јер другог избора нам душмани и не остављају.