- Појам политичког ратовања се приписује чувеном америчком дипломати Џорџу Кенану, творцу тзв. стратегије обуздавања СССР. Он је написао: „Реалност међународних односа је непрестани ритам борбе, у рату и изван њега… Политичко ратовање је употреба свих средстава… у распону од отвореног деловања, попут политичких савеза, економских мера и ’беле’ пропаганде до тајних операција попут тајне подршке ’пријатељским’ страним елементима, ’црног’ психолошког ратовања па чак и подстицања подземног отпора у непријатељским државама”
- Нема опстанка, а камоли напретка, без свести о „борби непрестаној”. Моралисање и уздање у туђе пројекте уместо, на првом месту, у се и у своје кљусе – рецепти су за пропаст. Поготово у садашњем добу глобалних превирања, са све црњим облацима на хоризонту
- Не морамо да некритички прихватимо америчке рецепте непрестане, активне субверзије и подривања других, нити њихове „беле” и/или „црне” методе (мада, с којим би нас правом они могли кривити ако бисмо решили да их дословце копирамо). Довољно је схватити да на овом свету нема одмора, ни предаха, ни времена за опуштање, ни „трајних решења”, и да се сопствена реалност креира сваког дана и сата и минута. Да је не би креирао или, још горе, укинуо неко други
Пише: Александар ПАВИЋ
ЧЕСТО се може чути рефрен да су Срби „добитници у рату а губитници у миру”. Где има дима има и ватре.
Да ли је слепо прихватање западног „просветитељства” и идеализоване вере у „прогресивизам”, рођено услед вишевековног искључења из активног учествовања у природним европским токовима и последичног недостатка критичне свести о њима, од нас направило помало зомбификоване поклонике квази-религије „светле будућности која само што није”?
Да ли смо, због тога, стекли склоност да, у новијој историји, стално гутамо удице разних утопијских пројеката који обећавају „трајни мир” и „сигурну будућност за нашу децу”, пројеката попут Југославије, комунизма и „раја” званог ЕУ?
И да ли нас је та заслепљеност терала да се, у раздобљима мира, хипнотисани вером да је управо наступио онај „коначни и трајни”, после ког ћемо „живети као сав нормалан свет”, национално, духовно па и војно демобилишемо, да пристајемо на свакојаке уступке на своју штету зарад „мира” не само у кући него, наводно, и у свету – за разлику од других који су остали имуни на такву врсту занесености?
Да заборавимо Његошево гесло, које се може третирати и као вечно подсећање и упозорење – „нека борба буде непрестана”?
Недавно је Истраживачки сервис америчког Конгреса (Congressional Research Service) објавио анализу насловљену: „Стратешко такмичење и спољна политика: шта је то ’политичко ратовање’?” Укратко, предмет анализе је како САД треба да се поставе према новој реалности, односно „повратку међународном стратешком такмичењу са другим великим силама, првенствено Русијом и Кином”, које оспоравају „наставак водеће улоге Сједињених Држава у самом глобалном систему”.
С обзиром да се сада активно оспорава њихово „вођство у постојећем светском поретку са становишта моралности, геополитике и умећа”, САД на ове аспекте треба да усмере додатну пажњу и успешније синхронизују „ове димензије државништва и стратегије у будућности”, предлаже се у анализи. А одговор лежи у концепту „политичког ратовања” (political warfare), тј. „синхронизованог коришћења сваког аспекта националне моћи изван отвореног конвенционалног ратовања – попут обавештајних ресурса, грађења савезништава, финансијских оруђа, дипломатских односа… ради остваривања државних циљева”.
Појам политичког ратовања се приписује чувеном америчком дипломати Џорџу Кенану, творцу тзв. стратегије обуздавања СССР, која је представљала темељ америчке борбе против главног стратешког супарника током Хладног рата. Како се наводи, Кенан је у меморандуму написаном за потребе Стејт департмента 1948, под насловом „Организовање политичког ратовања”, написао следеће:
„Хендикепирани смо… популарном приврженошћу концепту према којем постоји основна разлика између мира и рата… и невољношћу да препознамо реалности међународних односа – непрестани ритам борбе, у рату и изван њега… Политичко ратовање је логична примена Клаузевицове доктрине у време мира. По својој најширој дефиницији, политичко ратовање је употреба свих средстава које су нацији на располагању, осим рата, ради остваривања својих националних циљева. Такве операције… крећу се у распону од отвореног деловања, попут политичких савеза, економских мера и ’беле’ пропаганде до тајних операција попут тајне подршке ’пријатељским’ страним елементима, ’црног’ психолошког ратовања па чак и подстицања подземног отпора у непријатељским државама.”
Ако ишта представља срж погледа на свет до скоро владајуће беле англосаксонске протестантске класе (тзв. WASP-ова), онда је то управо наведени одломак (истина, Кенаново порекло је било шкотско-ирско, али средина и елитно образовање су учинили своје).
Скепса према „доброти” људске природе, помиреност са палошћу овог света, прихватање надметања као датости људских, па тако и међународних односа. Све што је мање-више садржано и у девизи „нека борба буде непрестана”.
И као што је овако сурово реалан поглед на свет представљао један од стубова англосаксонског глобалног (земаљског) успеха током протеклих векова (почев од успона Енглеске под Елизабетом Првом, па све до једнополарног поретка под вођством САД), слично тумачење реалности (у светосавској редакцији) омогућило је одржавање неугаслог пламена Косовског завета и свест о непријатељу, односно окупатору не само у црногорским брдима, већ и у срцима широм српских земаља, током вишевековне отоманске најезде са једне стране, и њене циничне злоупотребе од стране католичке Европе са друге.
Баш као што нас је одступање од истински реалног погледа на свет, који не признаје „основну разлику између рата и мира”, водило у општу демобилизацију после ратова и последичне националне катастрофе. Тако смо се, загледани у идеал југословенства, сами себи ставили копрену преко очију која нас је спречавала да видимо с ким се то заправо уједињујемо, национално демобилисали у првој Југославији, и требало је да прође више од 15 година пре него што нас је Црњански позвао, нажалост недовољно успешно, да се освестимо и почнемо, коначно, да на наше политичке проблеме гледамо „сачистосрпскогстановишта”.
Тако су, нажалост, само деценију касније, неки међу Србима, загледани у идеал бескласног друштва које (у светлој будућности) наводно брише све националне, верске па и културне разлике, спречили своје сународнике да извуку одговарајуће поуке из геноцида Другог светског рата и утерали их у на-лажима-засновано и неприродно ново „братство и јединство”, у многим случајевима са бившим – а и будућим – џелатима. Па је многе Србе пуцање СФРЈ по верско-националном кључу затекло неспремним (многи међу њима ни дан-данас нису способни да се са истим суоче или помире).
Тако су, на крилима „демократских промена” у новом веку, многи међу нама, загледани у утопију звану ЕУ, били чврсто уверени да се коначно појавио земаљски рај, где „вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во”. Односно, где ће Хрвати престати да буду то што јесу наспрам Срба чим постану ЕУропљани, а Косово, „као демократско питање”, се малтене само од себе решити.
Па смо чак, у то име, расформирали војску и распродали индустријску супстанцу државе „пријатељима” који је требало да нас, ваљда из доброте својих срца и либерално-демократских обзира, великодушно дигну из пепела и учине нас богатим, успешним и „досадним попут Швајцарске”.
Као што су, помало уљуљкани Дејтоном (а неки, под тим изговором, и разним страним валутама), појединци олако били спремни да пристану на одступање од његовог слова, односно да се не боре довољно чврсто за његово очување, задовољавајући се очувањем његовог „духа”, који је, у редакцији разарача СФРЈ, подразумевао поновно утеривање Срба у нову, централизовану мини-(Ј)утопију, под влашћу истих оних – домаћих и странаца – који су бившу велику државу и разорили.
Као што неки од нас сматрају да ће нам „разграничење” са вишевековним, доказаним непријатељем (довољно је само погледати положај Срба не само на КиМ, већ и у етнички нетрпељивој Албанији) донети „трајни мир”, а не, осим добровољног одрицања од управо оног духовног језгра које нас је непрестано мобилисало током вишевековне борбе за слободу, и померање граница искључиво у његову корист, што ће он, односно његови покровитељи, користити искључиво као одскочну даску за даље напредовање против нас.
ЕУ, Југославија, Дејтон – били смо загледани у „светлу будућност” и „трајни мир”, док су сви око нас, попут усташе који је мучио а затим и заклао Вукашина из Клепаца – „радили свој посао”.
Нема опстанка, а камоли напретка, без свести о „борби непрестаној”.
Моралисање, сигнализирање врлине зарад политичке коректности или допадања другима, уздање искључиво у туђе пројекте уместо, на првом месту, у се и у своје кљусе – рецепти су за пропаст. Поготово у садашњем добу глобалних превирања, са све црњим облацима на хоризонту.
Не морамо да некритички прихватимо америчке рецепте непрестане, активне субверзије и подривања других, нити њихове „беле” и/или „црне” методе (мада, с којим би нас правом они могли кривити ако бисмо решили да их дословце копирамо).
Довољно је схватити да на овом свету нема одмора, ни предаха, ни времена за опуштање, ни „трајних решења”, и да се сопствена реалност креира сваког дана и сата и минута.
Да је не би креирао или, још горе, укинуо неко други.
1 коментар