- У Првом свјетском рату, у редовима аустроугарских јединица налазили су се босански Хрвати и муслимани из Подриња. У Другом свјетском рату, на њемачкој страни и у јединицама НДХ, били су и муслимански младићи из истих ових крајева… Сребренички срез дао је 596 Солунаца у Првом свјетском рату, а усташе су у сребреничком срезу у периоду 1941–1945. убиле 2.262 особе, од чега је било 430 дјеце и 546 жена, а од свих – 70 одсто су били Срби
- Иако је Сребреница била заштићена зона УН, нису дозволили нити једном Србину повратак на његову имовину а по попису из 1991. године на подручју енклаве Сребреница живјела су 3.462 Србина, од тога 1.632 у граду Сребреница. До 18. 04. 1993. године сви су Срби протјерани, а многи су и убијени… Упркос томе, Срби су на Сребреници добили преко 1.000 година затвора, а Бошњаци – нула година
- Морамо имати и план и стратегију, сталну пропаганду, календар активности јер освета Бошњака записана у Меморијалном центру у Поточарима не смије бити правда
- Српска борба за истину и правду мора бити институционална и трајна. Зато морамо обиљежити сва мјеста српских страдања
- Бошњацима нудимо: заједничке комеморативне сједнице посвећене свим жртвама општине Сребреница; заједничке пројекте за жртве страдања оба народа и свих грађана Сребренице; заједнички институт за мир и ненасилне комуникације у Сребреници и -заједничке мултиетничке округле столове о дешавањима од 1992. до 1995. године чији би судионици били домаћи актери
Радомир ПАВЛОВИЋ
КОЛИКО је мени познато, друга страна –бошњачка – објавила је пуно наслова, различитог квалитета и обима са много политизовања и искривљења за догађаје у и око Сребренице у периоду 1992–1995.
Колико је мени познато, та страна никад није позвала неког са српске стране, никога ко представља неку званичну иституцију, да се суочимо са чињеницама које нуди историјска наука о тим догађајима.
У Првом свјетском рату, у редовима аустроугарских јединица налазили су се босански Хрвати и муслимани из Подриња.
У Другом свјетском рату, на њемачкој страни и у јединицама НДХ, били су и муслимански младићи из истих ових крајева.
Историјска наука дала је довољно података о злочинима тих јединица над српским народом Подриња.
Као резултат великих планова за први и други свјетски рат, остали су велики демографски губици српског народа насталих због злочина учињених 1914–1918. и 1941–1945. године.
Сребренички срез дао је 596 Солунаца у Првом свјетском рату, а усташе су у сребреничком срезу у периоду 1941–1945. убиле 2.262 особе, од чега је било 430 дјеце и 546 жена.
Укупна бројка сигурно није коначна јер су босанске комунистичке власти на челу са Родољубом Чолаковићем – због великог броја српских жртава, а ради неугрожавања братства и јединства – зауставиле даља истраживања о коначном броју злочина НДХ на овим просторима, како пише и Перо Ђукановић у својој књизи „Устанак на Дрини“.
Од укупног броја свих цивилних жртава сребреничког среза у Другом свјетском рату (3.281), православних Срба било је око 70 одсто од тог броја.
Судбину тог страдања доживјела су и моја породица и моје село, у коме су побили сву дјецу и све жене, па су се мушке главе морале поново женити и заснивати породице послије 1945. године.
На бази тих чињеница, ја сам са Музејом геноцида из Београда радио округле столове са еминентним стручњацима и резултат тога је низ публикација, зборника и књига, као што су:
– „Страдање Срба сребреничког краја у 20. вијеку“ – зборник радова, 2014.
– „Злочини Црне легије 1942–1943. у источној Босни“ – зборник, 2016.
– „Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату“ – зборник, Драга Мастиловић, 2020.
-„Црне мараме Сребренице“ – Радомир Павловић, 2020.
У свом ауторском тексту из 2014. године, који је у Зборнику „Страдање Срба у 20. вијеку“ под насловом „Српске жртве не смију бити заборављене“, записао сам:
„Ако је и један народ у бившој СФРЈ у 20. вијеку имао судбину страдања и патњи, то је био српски народ и није ни чудо што појединци тврде да су Срби један од најнесрећнијих народа на свијету. Општина Сребреница и њено становништво су у посљедњих сто година били изложени масовним страдањима, како у Првом тако у Другом свјетском рату, али и овом задњем грађанском рату 1992–1995.године“.
У зборницима које смо радили, желимо упознати јавност о хронологији страдања српског народа Сребренице у посљедњих сто година, о покушајима фалсификовања историје покушајима ревизије историјских чињеница и догађаја и приказивања Срба као геноцидног народа. Исто тако, жељели смо да откријемо и недовољно описане или скривене истине о страдању Срба у Сребреници у вријеме НДХ, па о систематском планираном и организованом убијању и протјеривању Срба и уништавању и затирању српских села како у рату 1941–1945. тако и у посљедњем рату од 1992–1995. године. Још нисмо расвијетлили довољно логоре за Србе ни у Првом ни у Другом свјетском ни у посљедњем рату.
Много је питања и одговора за дешавања у и око Сребренице у посљедњем рату. За сада имамо двије истине, српску и бошњачку, о страдањима на простору општине Сребреница, али данашња јавност се бави само бошњачком истином, српском не.
На бази тих чињеница, покренуо сам у сребреничком парламенту са другим политичким партијама из реда српског народа Резолуцију о страдањима и злочинима над српским народом Сребренице у 20. вијеку.
Текст Резолуције гласи:
1. СО Сребреница осуђује злочине над српским народом Сребренице у 20. вијеку
2. СО Сребреница не умањује злочине над другим народима у Сребреници
3. Образложење Резолуције налази се у научним публикацијама и зборницима објављеним на тему страдања српског народа у 20. вијеку, као и у предлозима клубова одборника СНСД, СДС и одборника политичких партија које немају клубове а поднијели су текст ове резолуције.
4. СО Сребреница усвојила је закључак да се текст Резолуције прослиједи Народној Скупштини Републике Српске на усвајање.
Прије ове, у СО Сребреница имали смо Резолуцију 2005. године, у којој су осуђени злочини почињени над свим грађанима и свим народима Сребренице, а посебно злочини који су се десили у енклави Сребреница 1995. године.
Усвојена је једногласно.
– 2007. године имали смо Резолуцију о издвајању Сребренице из Републике Српске без присуства српских одборника. Ову Резолуцију је поништио ОХР.
– 2011. године СО Сребреница је усвојила Резолуцију без српских одборника.Она третира страдање само бошњачког народа. Текст Резолуције је идентичан тексту који је усвојио Европски парламент.
– 2008. године СО Сребреница донијела је једногласно одлуку о одржавању Комеморативне сједнице 10. јула која је посвећена свим жртвама Сребренице.
Резолуција коју је усвојила СО Сребреница 02. 07. 2021. године без бошњачких одборника третира страдање српског народа у 20. вијеку, али не негира злочине над другим народима Сребренице.
На основу дешавања у и око Сребренице од 1992–1995. године и планираног и систематског убијања и протјеривања српског народа Сребренице, посебно у 1992. години и до априла 1993. години – од Карна, Осредка,Чумавића, преко Ратковића, Брежана, Крњића, Залазја, Божића, па преко Подравања до Ћосића, Кушића и Скелана – видљива је намјера напада Армије БиХ на српска села и етничког чишћења села и пустошења српске имовине на највеће српске празнике.
Затим ситуацију са лојалним Србима који су остали у граду Сребреници, а који су били лојални а убијени на најсвирепији начин – њих четрнаест. Ту су били и медицински радници Рада Милановић, стари и болесни Анђелија Стјепановић и Мирослав Стјепановић (мајка и син). Затим Зекић Слободан и Зекић Загорка, мајка и син, Димитровски Крсто и Димитровски Велинка, брачни пар. Затим Марковић Иванка-Ива која је заклана на прагу своје куће. Марковић Мирко, Васић Обрад, Васић Стоја, Јовановић Драгољуб, Ристановић Секула, Петровић Радојко.
Ако томе додамо и логоре за Србе у Сребреници, чију судбину знамо попут Гагић Љубице која се отровала од муке, Којић Коста, Бранка Секулића, Богдана Живановића, Мићу Миловановића, Мићу Ристића и многе друге који су доведени послије напада на српска села од Залазја преко Подравања до Скелана и убијени на најсвирепији начин.
А знамо и за убиства Срба из енклаве Сребреница као заштићене зоне (18. 04. 1993), попут Остоје Божића, Драгише Павловића и других.
Мировне снаге нису разоружале муслиманску војску у заштићеној зони Сребреница него су обезбеђивале упаде муслиманских терористичких група у српске просторе ван енклаве и убијање недужних цивила.
У енклаву, иако је била заштићена зона УН, нису дозволили нити једном Србину повратак на његову имовину а по попису из 1991. године на подручју енклаве Сребреница живјела су 3.462 Србина, од тога 1.632 у граду Сребреница.
До 18. 04. 1993. године сви су Срби протјерани, а многи су и убијени.
Њихова имовина је уништена и узурпирана.
У дешавањима у и око Сребренице у јулу 1995. године, мировне снаге биле су на страни муслиманске власти и војске.
Ако додамо и бошњачке изворе и књигу Ибрана Мустафића „Планирани хаос“, па свједочења Хакије Мехољића, ратног командира полицијаке станице у Сребреници, његове медијске изјаве, па изјаве Фахрудина Алића у књизи „Иза затворених врата“, још и изјаве пуковника Хусе Салиховића из Сребренице у његовој књизи „Сребреница зашто смо доживјели геноцид“, слика сребреничке лажи о геноциду над бошњачким народом поприма друге димензије.
Да, историјски пројекат Сребреница има за циљ стварање мита о Сребреници који треба да Бошњацима дугорочно помаже да остваре ратни циљ зацртан у „Исламској декларацији“ Алије Изетбеговића о унитарној држави.
О том миту је новинар Авдо Авдић из Сребренице снимио филм „Сребреница“ који говори о опраних милијарду марака донација у Сребреници.
Пресуде међународних судова за Сребреницу су несразмјерне са бројем убијених Бошњака и Срба.
Срби су на Сребреници добили преко 1.000 година затвора, а Бошњаци нула година.
Зато је Бошњацима потребна квалификација „геноцид у Сребреници“ да би добили ратну одштету од Србије и других земаља које су биле у заштићеној зони Сребренице (Холандија, Канада…) како би се тај мит о Сребреници наставио, а циљ је западних Европских земаља да преко Бошњака направе ревизију историје на Сребреници и да Срби као народ који је дао највише жртава у 20. вијеку буду проглашени геноцидним – да би геноцид Нијемаца над Србима и Јеврејима у Другом свјетском рату био склоњен у страну.
Зато смо ми усвојили Резолуцију о страдању српског народа у Сребреници у 20. вијеку како не би стална прича о „геноциду“ постала стварност и како би се наше институције почеле озбиљно бавити садржајем ове резолуције.
Ми Срби морамо имати свој меморијални центар у Сребреници. Његов оснивач треба да буде Влада Републике Српске.
Морамо имати план и стратегију, сталну пропаганду, календар активности.
Освета Бошњака записана у Меморијалном центру у Поточарима не смије бити правда.
Наша борба за истину и правду мора бити институционална и трајна.
Морамо обиљежити сва мјеста српских страдања.
Меморизација Сребренице бошњачким обиљежјима је максимална. Наше жртве су запостављене.
На крају, ми нудимо Бошњацима дијалог на тему страдања становништва Сребренице у посљедњам, али и у ранијим ратовима. Дијалог би се водио о сљедећем:
– Да формирамо заједничку скупштинску комисију која ће сачинити спискове убијених и умрлих природном смрћу од 1992. до 1995. године по мјесним заједницама, а посебно у јулу 1995. године. Затим спискове, посебно за Сребреницу, а посебно за друге општине – Братунац, Милићи, Власеница, Зворник итд. јер је у енклави Сребреница живјело бошњачко становништво из 14 општина у БиХ.
– Заједничке делегације за обилазак стратишта и српског и бошњачког народа
– Заједничке комеморативне сједнице посвећене свим жртвама општине Сребреница
– Заједничке пројекте за жртве страдања оба народа и свих грађана Сребренице
– Заједнички институт за мир и ненасилне комуникације у Сребреници
– Затим обим страдања и обим пресуда судова који се односе само на општину Сребреница
– Заједнички мултиетнички округли столови о дешавањима од 1992. до 1995. године чији би судионици били домаћи актери
– Сва друга питања која се баве страдањем становништва општине Сребреница
– Ми локални судионици желимо дијалог, а на бази тог дијалога и компромисе за будућност наше дјеце у Сребреници.
Једна истина и једна прича остављају мржњу до нових сукоба, зато смо ми српски представници у Сребреници спремни на дијалог и на заједничка рјешења.
Бошњачка страна то упорно одбија. Њу интересује само једна истина – о бошњачким жртвама.
(трибину су организовали информативно-политички портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар