Перишић: Чији је пројекат Отворени Балкан и у чијем је правом интересу?

• Постојање јединственог царинског система, диригованог од стране Брисела, отежава међународну позицију Београда и знатно онемогућава унапређивање сарадње са Русијом и Евроазијским економским савезом на пољу слободне трговине, као и економске сарадње са Кином, поготово на кинеском мега економском пројекту Појас и пут
• Србија треба да одустане од огромног тржишта Русије (145 милиона људи), у коме су јасне економске рачунице и нема условљавања, а да заузврат добије мало тржиште Западног Балкана (свега 18 милиона људи) у коме ће економски односи да буду диктирани од стране Брисела или Вашингтона
• Пројекат директно спречава Републику Српску да се искаже у свом потпуном капацитету, који јој омогућава Дејтонски споразум јер преко царинске уније на посредан начин елиминуше значај и утицај РС. Царинска унија ће се појављивати као целина, а њена чланица је БиХ као држава и ту нема места за Републику Српску. Поред тога, царинска унија Западног или Отвореног Балкана афирмише албанско Косово као државу чланицу
• Несугласице на Западу су избиле око тога – ко је од њих главни на Западном Балкану? ЕУ и Немачка или САД? Подгорица, Приштина и Сарајево по том питању слушају Берлин. Поготово је у томе активан Аљбин Курти. Да би појачале своју позицију, не само у европским пословима и у сучељавању са Русијом, САД уводе у игру и Британију. Због тога је и именован Стјуарт Пич
• Уместо да коначно кренемо у обнову српске државности на Балкану, и уз подршку Русије отпочнемо процес српског повезивања, ми се и даље налазимо на погрешном путу евроинтеграција или атлантистичких стратегија увлачења Србије у погубне пројекте какав је пројекат Западни (Отворени) Балкан

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

СВЕДОЦИ смо да Влада Србије заједно са владама Албаније и Северне Македоније промовише иницијативу Oтворени Балкан (Open Balkan). Међутим, питамо се – чија је то иницијатива?

Да ли је то баш српска идеја, и да ли се ради само о слободном протоку људи, роба, услуга и капитала?

Одговор на ово питање веома брзо смо добили – већ  24. новембра 2021.године од изасланика САД за тзв. Западни Балкан Габријела Ескобара.

Он је присуствовао интерној тросатној конференцији на високом политичком нивоу, коју је организовала Скупштина Србије под називом „Отворени Балкан, пут ка стабилизацији, сарадњи и просперитету региона”.

Најважнији део конференције је присуство високих званичника САД. Осим одлазећег амбасадора Годфрија на конференцији је преко видеолинка говорио Габријел Ескобар.

Укратко, САДснажно подржавају Отворени Балкан, као и све друге инцијативе које воде ка заједничком тржишту балканских земаља. Исто тако, Ескобар је изјавио да уколико у иницијативи Отворени Балкан није свих шест западнобалканских држава – она неће успети.[1]

Све је јасно, карте су откривене. Не ради се ни о каквој српској идеји, већ је та иницијатива геоекономски пројекат Вашингтона, али и наставак ранијих иницијатива Брисела (ЕУ).

Отворени Балкан итекако има и геополитички карактер. А та шеста држава која треба да буде у Отвореном Балкану? Ко је она? Па, тзв. Косово.

За Вашингтон, Брисел, Берлин у питању је самостално Косово.

Међутим, ако се временски вратимо мало уназад, видећемо да је та иницијатива имала више својих назива. 2020. године звали су је „мини Шенген“, а још раније, 2017. „Унија Западни Балкан“.

Управо та 2017. година открива још једну чињеницу, а то је – да је о томе први говорио Горан Свилановић, бивши министар спољних послова Србије и Црне Горе од 2000. до 2004. године.

Наиме, иницијатива окупљања држава Западног Балкана у једну унију долази од фамозног Регионалног савета за сарадњу (Regional Co-operation Council – RCC) са седиштем у Сарајеву, чији је генерални секретар управо заговорник учлањења Србије у НАТО Горан Свилановић.

Он је још на Минхенском безбедносном форуму 2017. о томе говорио у форми: „Један регион – једна економија“, а у будућности јединствена безбедносна структура ослоњена на НАТО!

Веома брзо су идеју подржали тадашњи званичници ЕУ Јоханес Хан, Федерика Могерини, као и тадашњи високи представник у БиХ Валентин Инцко.

Почетком марта 2017. на састанку премијера земаља Западног Балкана у Сарајеву о тој теми се увелико разговарало.

Исто тако, тадашњи председник Владе Србије Александар Вучић приликом посете канцелара Аустрије Кристијана Керна Београду 2017. године најавио је пројекат стварања царинске уније у оквиру споразума ЦЕФТА, дакле, царинске уније земаља тзв. Западног Балкана.

Међутим, питамо се да ли је иницијатива обједињавања земаља Србије, Албаније, С. Македоније, БиХ, Црне Горе и тзв. Косова у једну међународну организацију идеја званичне Србије?

Ако је српска идеја и „нацрт“ – онда би такав пројекат требао да има сагласност Владе Србије, односно да се на седници Владе расправља о том пројекту. Међутим, седница Владе Србије о томе никада није одржана. Дакле, идеја није прерасла у „нацрт“ или иницијативу на некој седници владе, што је законска обавеза када се ради о спољнополитичким активностима Владе Србије. Дакле, у Влади се о томе није одлучивало, а поготово не у Народној скупштини Србије.

Зато је лако закључити да то није идеја Србије – већ управо супротно, пројекат Вашингтона, али и Берлина и Брисела.    Поставља се питање: да ли председник Вучић промовише овај пројекат знајући да он нема будућност?

Зашто царинска унија „Отвореног Балкана“?

На састанку Вучића, Раме и Заева 21. децембра 2021. године поново је најављена идеја царинске уније на Западном Балкану. Изгледа да је све усмерено у том правцу, а да је слободан проток људи, роба, услуга и капитала само први корак Отвореног Балкана, тј. корак којим се привлачи јавно мњење пре свега у Србији и Српској – по оној да се „Власи не досете“.

Наиме, царинска унија је економски простор у којем се државе чланице обавезују споразумом да ће укинути међусобне царине, те квантитативна ограничења трговине, а према трећим земљама применити заједничку царинску тарифу. Дакле, царинска унија не дозвољава постојање царинских или других баријера у трговини између земаља чланица (исто као зона слободне трговине), и врши одређивање заједничких царинских стопа према осталом земљама света.

То значи, када се усвоји такав тарифни систем царина и ратификују сви неопходни споразуми, више промена нема.

У случају Србије, то би значило да нема више самосталног преговарања о слободној трговини и преференцијалној трговини са трећим партнерима, као што су Русија и Белорусија или Кина. Дакле, престају да важе споразуми које тренутно Србија има са Русијом, и са Евроазијском економском унијом.

Наравно, споразум о слободној трговини са Русијом се не мора раскинути уколико би све остале чланице царинске уније (Албанија, Косово, Македонија, Црна Гора и БиХ) постигле договор са Русијом (и са Евроазијским економским унијом) да се слободна трговина прошири на све земље. То је први приметио Душан Пророковић, јасно постављајући питање јавности Србије, почетком 2017. – зашто би Русија дозвољавала бесцаринску трговину земљама које су у НАТО и које јој уводе санкције или које су под протекторатом НАТО (Косово)?

Такође, мало је вероватно и да би Албанија била заинтересована да са Русијом направи такав споразум, имајући у виду да је потпуно окренута Западу, политички, економски и војно.

Царинска унија земаља Отвореног Балкана је захтев према земаљама у региону да пристану да уједначе царине према тарифама које би одредио Брисел. Србија не би имала утицај на избор тарифа. Наиме, неке од земаља Отвореног Балкана би биле сигурно протежиране (због сервилности и геополитичке улоге у сузбијању српског фактора) тако да би тарифе биле одређивање према њиховим захтевима.

Рецимо Албанија, која готово да нема пољопривреду, за разлику од Србије, инсистирала би на малим царинским тарифама на храну.

Такође, увоз роба из ЕУ би остао потпуно слободан. Наиме, за царинску унију су заинтересоване велике европске компаније, пре свега немачке и аустријске, које су и највећи извозници у земље Западног Балкана. Такође, заинтересоване су и компаније из Велике Британије (на пример, Рио Тинто) и САД.

Зашто би све те компаније морале да се баве извозним папирима за сваку од тих земаља и њиховим законским решењима када би кроз царинску унију могле да имају само један посао без обзира на чије тржиште пласирале своје производе?

И ту се ЕУ, Британија и САД појављују као лобисти крупног капитала.

Царинска унија би требало да буде структурирана по правилима Европске уније. То је класична стратегија Брисела.

Прво се под изговором европских интеграција уништава привреда земаља које би жељеле да буду чланице (кроз Споразум о стабилизацији и придруживању), па се онда тако привредно опустошене препуштају европским компанијама и онда као завршна фаза царинска унија како би се им се олакшао посао у неколико земаља.^[2] 

Кроз царинску унију се направе законска решења у интересу европских компанија, а на штету домаћих земаља.

Друго, оно што је најтеже, царинском унијом Србија би морала да раскине Споразум о слободној трговини са Русијом. За то су заинтересовани сви – и Немачка, и САД са Британијом.

Постојање јединственог царинског система, диригованог од стране Брисела, отежава међународну позицију Београда и знатно онемогућава унапређивање сарадње са Русијом и Евроазијским економским савезом на пољу слободне трговине, као и економске сарадње са Кином, поготово на кинеском мега економском пројекту Појас и пут.

Дакле, Србија треба да одустане од огромног тржишта Русије (145 милиона људи), у коме су јасне економске рачунице и нема условљавања, а да заузврат добије мало тржиште Западног Балкана (свега 18 милиона људи) у коме ће економски односи да буду диктирани од стране Брисела или Вашингтона.

„Отворени Балкан“ из угла Немачке

Пројекат царинске уније земаља ЗападногБалкана не представља њихово учлањење у Европску унију – што је поглед из Немачке. Наиме, царинска унија Западног Балкана потпуно одговара тенденцији у Берлину да постојећу Европску унију треба транформисати (поделити) на два дела или у две брзине – или Европа више брзина.  О томе се активно разматрало на самиту ЕУ у марту 2017. године.

Прву брзину би сачињавале земље оснивачи ЕУ (Немачка, Француска, Италија и земље Бенелукса, плус Аустрија). Прва брзина ЕУ је већ добила назива Кернеуропа (Европа језгро) у коме би владали федеративни економски и политички односи, плус војно повезани. Другу брзину би чиниле све остале садашње земље чланице са блажим степеном веза. Међутим, формирала би се и трећа зона – периферија, коју би чиниле земље Западног (Отвореног) Балкана.

Тај регион не би био члан ЕУ, већ би имао одређене економске и политичке обавезе према Европи језгру. На пример, обавезе би се тицале у насељавању одређених категорија миграната из исламског света, а заузврат би земље Отвореног Балкана имале одређене финансијске донације од стране Брисела.

Трећа зона – периферија подразумева да би земље Западног Балкана биле извор средње и високо квалификоване радне снаге за рад у земљама језгра, док би самим земљама Балкана била остављена могућност само умереног или никаквог економског и социјалног развоја.

У таквим економским условима земље Балкана би сасвим сигурно остале регион у који би земље језгра Европе, као и земље друге бризине, извозиле своју робу и услуге – а заузврат би елите у земљама Отвореног Балкана, које то прихватају, имале неограничене могућности владања.

Због свега тога је Немачка покренула иницијативу Заједничко регионално тржиште (Common Regional Market, CRM), потписану на састанку Берлинског процеса, који је организован у Софији 10. октобра 2020.

Председници влада ткз. западнобалканске шесторке (Албанија, Босна и Херцеговина, Косово*, Црна Гора, С. Македонија и Србија) дали су своју подршку за успостављање заједничког регионалног тржишта чије ће се мере спроводити у периоду од 2021. до 2024. године.

Западне несугласице око „Отвореног Балкана“

Подршка Габријела Ескобара иницијативи Отворени Балкан у којој су за сада Србија, Албанија и С. Македонија јасно говори да Вашингтон жели да има своју улогу у целој причи.

Пре иницијативе Отворени Балкан, када је пројекат био под називима „мини Шенген“ и „унија Западни Балкан“ – носилац обједињавања земаља Западног Балкана били су Брисел (ЕУ) и Немачка. Одједном, 2021. године, у целу причу се укључује Вашингтон, али и Лондон.Лондон је именовао свог специјалног изасланика Стјуарта Пича, који је такође подржао иницијативу Отворени Балкан.

Несугласице на Западу су избиле управо на томе – ко је од њих главни на Западном Балкану? ЕУ и Немачка или САД?

Подгорица, Приштина и Сарајево по том питању слушају Берлин. Поготово је у томе активан Аљбин Курти.

Да би појачали своју позицију, не само у европским пословима и у сучељавању са Русијом, САД уводе у игру и Британију. Због тога је и именован Стјуарт Пич. Он је подршка Вашингтону, па тиме и америчкој подршци Отвореном Балкану.

Циљеви обједињавања Западног Балкана

Но, за Србију, па тиме и за Српску, сасвим је свеједно ко је од Запада водећи у иницијативама у обједињавању земаља Западног Балкана. У свим случајевима иницијатива Отворени Балкан има следеће циљеве:

– Земље Западног Балкана ставити под економски протекторат ЕУ и САД (периферија ЕУ без пуноправног чланства), формирањем царинске уније Западног (Отвореног) Балкана.

– Спречити и обуставити економске и политичке односе Србије, Српске (и осталих земаља Балкана) са Русијом и Кином. Отворени Балкан или било какво обједињавање земаља Западног Балкана директно истискује Русију са Балкана – што је главни циљ укључивања Вашнгтона и Британије у целу причу.

– Пројекат директно спречава Републику Српску да се искаже у свом потпуном капацитету, који јој омогућава Дејтонски споразум. Отворени Балкан преко царинске уније је и посредан начин елиминације значаја и утицаја Републике Српске. Царинска унија ће се појављивати као целина, а њена чланица је Босна и Херцеговина као држава и ту нема места за Републику Српску. Процењујемо да би то био ефикасан начин да се развласти Република Српска а фаворизује Босна и Херцеговина, односно Сарајево.

– Поред тога, царинска унија Западног или Отвореног Балкана афирмише албанско Косово као државу чланицу. У прилог томе је и најава изградње аутопута Ниш–Приштина. Тај аутопут је један од предуслова за функционисање те царинске уније и представља додатан вид јачања великоалбанске политике. Наиме, царинска унија са транспортним рутама, као што је аутопут Ниш–Приштина, и даље ка Тирани, доприноси – економској и политичкој хомогенизацији Албанаца на Балкану и ствара услове за даљу експанзију политике Тиране у региону.

Према томе, да ли опет Срби и њихове елите срљају у вештачке уније, као што су биле обе Југославије, и то дириговане западном геополитиком што већег удаљавања Балкана од Русије?

За то време грађани Србије немају могућност да се упознају са садржином поменутог пројекта. Уместо да коначно кренемо у обнову српске државности на Балкану, и уз подршку Русије отпочнемо процес српског повезивања, ми се и даље налазимо на погрешном путу евроинтеграција или атлантистичких стратегија увлачења Србије у погубне пројекте какав је пројекат Западни (Отворени) Балкан.

Србији је потребно институционално, економско и политичко повезивање са српским народом у Црној Гори, у Босни и Херцеговини – уз политичку, економску и војну помоћ Русије. Евроатлантске интеграције и њихови пројекти су пут ка нестанку српског националног и политичког ентитета на Балкану.