- Aко Вучић и његови саветници буду доносили одлуку по томе ко ће победити у рату који траје – то не може да буде геополитичка одлука, већ само површинска без дубине и геополитичке идеје. Јер, шта ако победу однесе Русија (што је аутор овог чланка, као геополитиколог, потпуно убеђен), а званични Београд површно „проценио“ да је победа на страни Запада?
- Сврставање Београда на страни Запада било би не само антигеополитички чин, већ и антицивилизацијски. То не може да прође без унутрашњих ломова и сукоба. Уосталом, пример Црне Горе је више него очигледан јер НАТО сврставање ту земљу потпуно онемогућава, без обзира на народне литије које су означиле чија је Црна Гора…
- Тако би било и у Србији. Дошло би до поларизације. На једној страни прозападна елита која доноси анти-геополитичке одлуке (и има у рукама извршну власт), а коју би подржало неких 15% становништва, а на супротној страни – већински народ који осећа свој идентитет и цивилизацијску блискост са Русијом
- Могуће сврставање званичног Београда на страну Запада у овом рату стратешки би довело Републику Српску у веома тежак положај. Политика Српске, коју предводи Милорад Додик, усмерена је на потпуно очување Срба и Српске у БиХ. Међутим, Српска је од Запада одавно означена као „руски засад“ на Балкану
- Свако евентуално сврставање званичног Београда на страну Запада било би усмерено и на притисак Београда на Бањалуку да промени политику. Промена политике Српске би у таквим условима значила по сваку цену замену Додика неким Србином који је прозападно оријентисан
Пише: Срђан ПЕРИШИЋ
АУТОР овог чланка је на порталима Све о Српској и Факти већ писао о позицији Србије и Српске у току свеопштег рата који воде САД и Запад против Русије. У овом тексту ћемо размотрити карактер рата, јер карактер рата даје одговор на питање – какву одлуку треба да донесе званични Београд?
Од те одлуке зависи и какав однос Србија и Српска треба да граде према Западу, а какав према Русији?
Рат је свеопшти, јер се ради о геополитичком и метафизичком (идеолошком) сукобу које воде САД против Русије већ дуги низ деценија, а данас је добио и своју оружану варијанту у Украјини. Управо је оружани сукоб у Украјини разоткрио геополитику и метафизику рата, зато што се Русија после толико деценија директно, војном снагом, супроставила решењима која су САД и целокупни Запад успоставили после рушења Совјетског Савеза.
Геополитички рат
Геополитичка димензија рата је резултат вишевековне тежње Запада да потисне Русију из Европе, или, по могућности, да уништи руску цивилизацију.
Русија се представила као Трећи (и последњи) Рим у 16. веку, и тада Запад почиње борбу против Русије и њено протеривање из Европе.
У првим вековима рата против Русије то је имало облик римокатоличке акције и употребе Пољске и поунијаћених Руса на западу Русије (западно од Дњепра). Касније се то проширује Наполеоновом инвазијом, у којој су учествовали готово сви тадашњи народи Европе (осим православних Срба, Бугара и Грка).
Спречавање Русије да ослободи балканске православне народе од османлијског ропства (19. век и почетак 20. века) такође је био рат Запада против руске цивилизације.
У 20. веку борба против Русије још једном добија облик инвазије свих народа Европе (осим опет Срба и Бугара) под покровитељством Немачке, у коме су поунијаћени Руси из дотадашње Галиције (Лавов) здушно загрлили нацизам као своју нову идеологију. И нису само унијатски и римокатолички Украјинци једини били који су тада загрлили нацизам.
Није било народа у Европи који није имао свој нацистички израз, опет осим Срба.
После Другог светског рата борба против Русије била је означена појмом „обуздавање“ који су формулисали амерички и британски геополитички стратези.
Обуздавање је било објашњено тиме да Совјетски Савез у својој суштини и даље баштини руску традицију – коју Запад доживљава непријатељски, тако да Совјетску Русију (СССР) треба спречити да оствари савезе са земљама на ободу Евроазије (на западу у Европи, на југу и истоку).
Када погледамо сукобе у току Хладног рата, видећемо да је 90% сукоба управо било на ободу Евроазије (у Европи – „гвоздена завеса“, корејески рат, четири арапско-израелска рата, рат у Индокини и вијетнамски рат, сукоби на индијском потконтиненту, ирачко-ирански рат, авганистански рат, итд.). Иза свих тих ратова и сукоба стајала је геополитика САД.
Проглашење Украјине као независне државе 1991. године додатно је оживело америчке и британске геополитичке апетите не само да дефинитивно потисну Русију из Европе, него да је и поразе.
Пораз Русије према кључним атлантистичким документима и анализама био би последњи корак у успостављању владавине над целим светом. Због тога су САД финансирале и организовале државни преврат у Кијеву 2014. године – када практично почиње оружани сукоб у Украјини.
Метафизички (идеолошки) рат
Метафизички (идеолошки) рат који води Запад против Русије не може да се одвоји од геополитичког. Обе димензије рата су испреплетане. Уосталом, геополитички идентитети у свету су дубоко цивилизацијски.
Отворени идеолошки рат Запада против Русије почиње 2013. године. Тада у западним медијима почиње невиђена сатанизација Русије са оптужбама за обнављање руског национализма и традиционализма. Сатанизација Русије је слична сатанизацији Совјетског Савеза после Другог светског рата. И у једном и у другом случају се Русија доживљава као опасност за човечанство и као непријатељ идеје Запада.
Наиме, у Русији су те 2013. године донесена два антилиберална закона.
Прво, то је Закон о одговорности за вређање осећања верника. Овим законом се кажњавају јавне акције усмерене на вређање религиозних осећања верника.
Други је Закон о заштити деце од пропаганде нетрадиционалних сексуалних односа. Законом је забрањено ширење хомосексуалних схватања, односно, социјално изједначавање традиционалних и нетрадиционалних сексуалних односа.
Овај закон довео је Русију на удар разних западних организација, међународних и транснационалних организација и целокупног медијског система на Западу.
Суштину ових закона изнео је Путин на Валдајском форуму 2013. године: „Ми гледамо како су многе евроатлантске земље пошле путем одрицања од свог корена, од хришћанских вредности. Одбацују се морална начела и сваки традиционални идентитет: национални, културни, религиозни, па чак и сексуални. Спроводи се политика која ставља у једну раван породицу и истополно партнерство, веру у Бога и веру у сатану“.
Међутим, није се само Русија супротставила западној либералној идеологији. Многи и на самом Западу (у Француској, Немачкој, Италији, итд.) почели су да се дистанцирају од либералне догме, посебно у њеном садашњем апсолутно патолошком облику.
Идеолошка патологија Запада се огледа у легализацији и агресивном тоталитарном наметању идеологије ЛГБТ, геј бракова и других перверзија, као и у уступању моћи вештачкој интелигенцији.
Додајмо овоме и неуспех свих анти-Ковид политика, неуспех вакцинација, грозну репресију (локдауне) у свим земљама Запада, орвеловске анти-Ковид пасоше и систем тоталног надзора, јасно је да је колапс либерализма ближи него икад.
Руски патријарх Кирил је недавно ту метафизику рата изразио речима: „Осам година покушавају да униште оно што постоји у Донбасу. А у Донбасу постоји одбацивање, фундаментално одбацивање такозваних вредности које данас нуди Запад, тј. они који претендују на светску моћ. Данас постоји такав тест за лојалност сваке власти, нека врста пропуснице у тај „срећни“ (западни) свет, свет вишка потрошње, свет видљиве „слободе“. Да ли знате шта је овај тест? Тест је веома једноставан и у исто време ужасан – то је геј парада. Захтеви многих да се одржи геј парада су тест лојалности том веома моћном свету, а знамо да ако људи или земље одбију ове захтеве, онда не улазе у тај свет, постају му странци.”
Патријарх додаје: „Ако човечанство призна да грех није кршење Божјег закона, ако се човечанство сложи да је грех једна од опција за људско понашање, онда ће људска цивилизација ту завршити. А геј параде су дизајниране да покажу да је грех једна од варијација људског понашања. Рат нема само политички значај. Говоримо о нечем другачијем и много важнијем од политике. Говоримо о људском спасењу, о томе где ће човечанство завршити, на којој страни Бога Спаситеља који долази у свет као Судија и Творац, десно или лево… Све наведено указује да смо ушли у борбу која нема физички, већ метафизички значај“.
Каква ће бити одлука званичног Београда?
Срби морају да донесу одлуку – са ким ће остати? Да ли ће невољно пристати уз Запад у рату против Русије? Или ће бити са блоком земаља који се супротставља Западу у име очувања државног суверенитета и цивилизацијског идентитета.
Аутор овог чланка је и сазнајно и идејно убеђен да су победа и будућност на страни Русије.
Међутим, да ли Београд, као власт и главни град Срба размишља геополитички и метафизички? Да ли власт Србије верује у победу Русије, и у победу сваког оног ко се супротставља западној идеологији и геополитици смрти?
Наиме, Београд је последњих десет година водио спољну политику прихватајући западне либералне „вредности“, али је с друге стране остварио сарадњу и, донекле, савезништво са Русијом по питању војне помоћи и енергетике.
И, сви су се ових десет година питали – да ли је председник Србије, Александар Вучић, издајник или је патриота, да ли ће уз Запад или са Русијом? И многи су ових 10 година грешили, и они који су тврдили да је Вучић издајник, и они који су рекли да је проруски опредељен. Наиме, он тај избор није био урадио.
Зашто?
Зато што ће избор начинити у ПОСЛЕДЊЕМ ЧИНУ. Да ли је тај чин дошао? Да ли је тај последњи чин овај рат?
Да. Овај отворени, свеопшти рат Запада против Русије је последњи чин. Међутим, сведоци смо да званични Београд час подржава осуђујуће резолуције против Русије, час одбија да уведе санкције Русији. Дакле, председник Србије није још донео одлуку у последњем чину. Или, можда јесте, али није је јавно саопштио?
Убеђени смо да ће Александар Вучић избор начинити само према томе ко је јачи – Руси или Запад. Наиме, одмах после почетка руске војне интервенције дошло је до агресивне ескалације санкција против Русије (економски рат) и огромне русофобије на Западу (идеолошки и информациони рат). На жалост многи медији у Београду су прихватили учествовање на страни Запада.
Управо та ескалација свеопштих санкција и агресије Запада према Русији дала је уверавање Вучићу да процени да ће Запад победити у овом рату. Управо се то видело у Вучићевом другом медијском наступу после почетка руске војне интервенције – када је најавио да ће национализовати руске компаније по „фер цени“.
Изгледао је као да се одлучио за Запад и зато је Србија гласала против Русије у УН. Међутим, у току је изборна кампања, а већинско бирачко тело у Србији које гласа за политику Александра Вучића је углавном у овом рату на страни Русије. Због тога коначна одлука Београда – у овом рату као последњем чину – још није донесена.
У одговору на питање – какву ће одлуку донети званични Београд, долазимо на терен геополитике.
Ако ће Александар Вучић избор начинити само према томе ко је јачи, Руси или Запад, онда то никако не може да буде геополитичка одлука. Стратешке, геополитичке одлуке се доносе на сасвим другачији начин. Јер, геополитика је наука о томе како владати.
Владати треба у складу са сопственим геополитичким и цивилизацијским идентитетом. Српски геополитички и цивилизацијски идентитет је сличан или исти као и руски.
Наиме, Срби и Руси припадају једној цивилизацији, или једном великом источном цивилизацијском свету који обухвата више мањих светова, од којих је један и српски свет.
У геополитици постоје два просторна идентитета – копно и море, који су сваки на свој начин утицали на формирање народа и њихових култура, као и њихове политике и државе. Прави пример идентитета мора је Велика Британија, и њене наследнице САД, а идентитета копна је Русија.
Геополитички идентитет Срба припада копненом (евроазијском) идентитету, који се још зове и континентализам, којем припадају, дакле, и Руси. Значи да Срби, по својој култури, религији, традицији, али и простору на коме живе, као део копненог Балкана, као део копнене Евроазије – баштине сличан идентитет као и Руси и руски свет.
Утицај мора на Србе је непостојећи, тако да идентитет мора не постоји у култури Срба.
Копнени простор је дао српском народу традиционални и конзервативни импулс у социјалној и културној сфери, као и хијерархичне и колективне идентитете.
С друге стране, на том простору Срби су се почели формирати као део византијске цивилизације (православне), а данас су они њени наследници. Ове карактеристике су сличне и код Руса. То су неспорне чињенице које се не могу одбацити. Сваки покушај представљања Срба, Србије и Српске као делова западне цивилизације, цивилизације мора, тј. атлантизма, је погрешан и штетан.
Према томе, ако Вучић и његови саветници буду доносили одлуку по томе ко ће победити – то не може да буде геополитичка одлука, већ само површинска без дубине и геополитичке идеје. Јер, шта ако победу однесе Русија (што је аутор овог чланка, као геополитиколог, потпуно убеђен), а званични Београд површно „проценио“ да је победа на страни Запада?
Уколико се у Београду донесе анти-геополитичка одлука, на основу погрешних процена да је Запад јачи у овом свеопштем рату, то би био пут у ново свеопште геополитичко и цивилизацијско страдање Срба на Балкану.
Сврставање Београда на страни Запада било би не само антигеополитички чин, већ и антицивилизацијски. Таква одлука би довела до „чупања“ Срба, Србије и Српске из њиховог истинског идентитета. То не може да прође без унутрашњих ломова и сукоба. Уосталом, пример Црне Горе је више него очигледан.
НАТО сврставање ту земљу потпуно онемогућава, без обзира на народне литије које су означиле чија је Црна Гора. Узалуд. У Црној Гори тиња унутрашњи сукоб већ дуго времена…
Тако би било и у Србији. Дошло би до поларизације. На једној страни прозападна елита која доноси анти-геополитичке одлуке (и има у рукама извршну власт), а коју би подржало неких 15% становништва, а на супротној страни – већински народ који осећа свој идентитет и цивилизацијску блискост са Русијом.
Евентуално сврставање Србије, а тиме и Српске на страну Запада, вероватно би био праћен некаквим споразумом са Западом, који би имао наводно „добро решење за српску страну“. Но, сви знамо да споразуми са Западом представљају мртво слово на папиру, јер – нестанак Српске и распарчавање Србије су једини циљ Запада, а споразуми им служе да маскирају тај циљ.
Искуство говори да се договори са Западом од стране Запада уопште не поштују, били они и међународно потписани (Резолуција 1244, Дејтонски споразум, Охридски споразум за Македонију, Мински споразуми и Резолуција 2202 у Украјини).
Могуће сврставање званичног Београда на страну Запада у овом рату стратешки би довео Републику Српску у веома тежак положај. Политика Српске, коју предводи Милорад Додик, усмерена је на потпуно очување Срба и Српске у БиХ. Међутим, Српска је од Запада одавно означена као „руски засад“ на Балкану.
Већ дуго година, са већим или мањим интензитетом, спроводи се сатанизација Додика, али и сатанизација Српске коју Запад означава као „геноцидну творевину“.
С тим у вези, свако евентуално сврставање званичног Београда на страну Запада било би усмерено и на притисак Београда на Бањалуку да промени политику. Промена политике Српске би у таквим условима значила по сваку цену замену Додика неким Србином који је прозападно оријентисан.
Избор је широк и долазио би из СДС-а и ПДП-а, али кандидата да се отера Додик има и у редовима СНСД-а. У сваком случају, одустајање Српске од актуелне политике враћања надлежности, сменом или поразом Додика, који је персонификација те политике – означио би и пораз Српске и њен веома брзи нестанак.
Овај чланак је написан са надом да ће званични Београд коначно почети да размишља геополитички и цивилизацијски – што није била карактеристика српских политичких елита кроз цео 20. век.
Српске елите које су доносиле одлуке су један од узрока страдања Срба у 20. веку – јер се нису понашале геополитички.
Надамо се да ће Београд то коначно схватити.
Додај коментар