- Многи политичари неправилно наводе да је узроке највеће кризе у БиХ од 1995. године, ни мање ни више, него Кристијан Шмит. Не само да се таквим схватањем о томе шта се дешава у БиХ, Шмиту даје на значају, него се сасвим неаргументовано Шмиту приписују неке велике способности и огромне моћи. При томе се још и маскира прави узрок удара на Српску
- Ако погледамо уназад 30 година, видећемо да је шмитовских удара на Дејтонски споразум и Устав БиХ и уставни положај Републике Српске било безброј, и, при томе, ни у једном није било Кристијана Шмита. У томе су учествовали, мање или више, сви високи представници. Дакле, сви они, без обзира што су били легални, нелегално су вршили ударе на уставни поредак у БиХ и Српској. Шмит је то само наставио. Разлика је једино у томе што је он – самозванац
- Уколико будемо избегавали да кажемо да на Српску удара Запад, а данас је то – ЕУ, плашим се да у самом старту Српска неће водити успешан отпор. Зашто? Зато што је политика способност разликовања пријатеља од непријатеља
- ЕУ сурово спроводид давно зацртану британску геополитику: Србима се не сме дозволити јединствена српска држава и Срби се морају држати на што мањем простору (без излаза на море – без Црне Горе, без могућности да буду централни народ на Балкану, а то значи без Космета, а Српска да нестане утапањем у БиХ). Према томе, ЕУ је непријатељ Српској
- ЕУ је прави узрочник удара на Српску, а Шмит је небитан. Наивни су они који мисле да ће одласком Шмита из Сарајева, или променом његовог понашања да се промени и геополитика ЕУ према Српској
Пише: Срђан ПЕРИШИЋ
СВЕДОЦИ смо да је Српска, 27. фебруара, коначно кренула у враћање надлежности које су јој отимане после Дејтона. Окидач за то је био координисани удар на Републику Српску од стране бившег америчког амбасадора Мајкла Марфија и тзв. високог представника Кристијана Шмита преко неуставних правосудних органа (Суд БиХ и Тужилаштво БиХ).
Координисани удар западног фактора и неуставних органа је врхунац досадашњег рушења Дејтонског споразума, од 1995. године.
Зашто све ово наводимо, ако је свима разумљиво о чему се ради, дакле, зашто постављамо питање – враћање надлежности или капитулација Српске, ако је врх власти Српске, уз подршку већине у народу, недвосмислено кренуо у отпор?
На жалост, увек постоји неко „али“. Српска политичка историја је пуна примера када су се Срби покретали да дају одговор „куда и како даље“, или на отпор неком страном фактору, и веома често Срби су у томе почињали да погрешно дефинишу узроке ситуације у којој су се нашли и због чега су кренули у отпор.
Вероватно ћете сви помислити да опозиција у Српској поставља то „али“ и у том „али“ иде толико далеко да постаје саучесник западном фактору и неуставним актерима у Сарајеву. Не, нећемо о опозицији, јер нећемо ништа ново саопштити. Свима је познато да се опозиција „копрца“ у политичком таворењу или у послушности западним моделима и политикама.
Постављањем питања – враћање надлежности или капитулација Српске, желимо не само да подржимо Српску у том „куда и како даље“, него и да подсетимо да је за то потребно 1) правилно схватање узрока због чега је Српска кренула у отпор кроз враћање надлежности, и 2) недвосмислена одлучност свих актера, без страха.
Наиме, сведоци смо да многи политичари неправилно наводе узроке највеће кризе у БиХ од 1995. године, наводећи да је узрок, ни мање ни више него Кристијан Шмит. Не само да се таквим схватањем о томе шта се дешава у БиХ, Шмиту даје на значају, него се сасвим неаргументовано Шмиту приписују неке велике способности и огромне моћи да он такав, сам самцат, ствара највећу кризу од Дејтона до данас. При томе се, без размишљања, маскира прави узрок удара на Српску.
Евидентно је да је Кристијан Шмит наметнуо неке законе и укинуо законе Српске и тиме покренуо читав један удар на уставни и политички положај Српске и уставни положај БиХ. Међутим, ако погледамо уназад 30 година видећемо да је таквих удара на Дејтонски споразум и Устав БиХ и уставни положај Републике Српске било безброј, и, при томе, ни у једном том удару није било Кристијана Шмита.
У томе су учествовали, мање или више, сви високи представници. Дакле, сви они, без обзира што су били легални, нелегално су вршили ударе на уставни поредак у БиХ и Српској, па је Кристијан Шмит само то наставио у низу који је од раније дефинисан. Разлика је само у томе што је он и самозванац, како га спољна политика Русије одређује.
Е, сад, питамо се: ако Шмит није узрок овог удара, већ је само извршилац, шта је узрок, а додаћемо још и – ко је узрок највеће кризе у БиХ од Дејтона до данас?
Узрок кризе је Запад и његова намера да измени Дејтонски споразум ради нестанка Српске. Због тога су сви легални високи представници радили исто ово што и нелегални Кристијан Шмит. Никаква разлика.
Цела Република Српска треба да јасно и гласно каже: узрок удара на Српску је геополитика Запада. Наравно, Запад данас и Запад до јесенас, није један те исти Запад. Појава Трампа и његова сасвим другачија идеологија, па чак и другачији његови први геополитички кораци, су главног узрочника кризе преселили у Европску унију (ЕУ).
Уколико узрок и узрочника кризе будемо погрешно именовали, и уколико будемо избегавали да кажемо да је то Запад, а данас да је то ЕУ, плашим се да у самом старту Српска неће водити успешан отпор. Зашто?
Зато што је политика способност разликовања пријатеља од непријатеља.
Наиме, ЕУ је свим својим политикама не само наметала моделе развоја, и тиме укидала суверенитет својим чланицама и кандидатима за чланство, него је сурово спроводила давно зацртану британску геополитику према Србима: Србима се не сме дозволити јединствена српска држава и Срби се морају држати на што мањем простору (без излаза на море – без Црне Горе, без могућности да буду централни народ на Балкану, а то значи без Космета, а Српска да нестане утапањем у БиХ).
Према томе, ЕУ је непријатељ Српској. ЕУ је прави узрочник удара на Српску, а Шмит је небитан.
Наивни су они који мисле да ће одласком Шмита из Сарајева, или променом његовог понашања да се промени и геополитика ЕУ према Српској.
У политици је нужно да се разумеју структуре, тј. политике, а деловања актера, политичара само су последица. Шмит је последица, а не узрок.
Зашто све ово наводимо? Управо зато јер у медијима провејавају разне изјаве да се са ЕУ може све договорити, ако она утиче на Шмита, или ако се постигне некакав „компромис“ са њим – јер, наводно, он је узрочник свега.
Када би појединци били узрок криза, онда би и компромиси били могући, али до првог следећег удара или кризе.
И, оно што је веома важно: свима је познато да Република Српска уопште не признаје Шмита откад се он појавио у Сарајеву, не признају га ни Русија и Кина, па би сваки наводни компромис са њиме био аутоудар Српске, и то у моменту када је Запад најслабији.
Друго што смо навели у овом тексту јесте недвосмислена потреба за одлучношћу свих актера у Српској у враћању надлежности.
Република Српска има НАМЕРУ И ОДЛУЧНОСТ да врати свој уставно-политички капацитет који јој по Дејтонском споразуму (анекс 4), припада. Дакле, враћање надлежности, изгласавање три закона у Народној скупштини 27. фебруара, резултат су одлуке Републике Српске.
Питамо се – шта значи донети политичку одлуку?
Е, овде смо на терену праве политике и питања суверености и суверена. Ко је суверен?
Суверен је онај који је способан да донесе одлуку у ванредној ситуацији. Српска је у таквој ситуацији. Сваки покушај да се постигне споразум са узрочником кризе (ЕУ) смањује одлучност свих актера у Српској (о опозицији не размишљамо, безнадежан су случај).
Опет, ко је суверен?
Суверени су: Народна скупштина Српске и Председник Републике Српске. Према томе, не смемо да дозволимо да се одустане или преиспита одлука јер би то значило не само да је у питању неполитичко понашање, него и негирање сопствене политичке позиције.
Према томе, овај текст је само једна напомена о политици, али изгледа да је преко потребна. Политика није дечија игра, да можемо како хоћемо. Аристотел и Платон су политику одредили као најузвишенију делатност, јер, тиче се свих, а не само појединаца, што је опет особина свих других делатности.
Због тога, ако је ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА донета, изнесимо је сви заједно.
Додај коментар