Коментари

Перишић: Нестанак Српске и распарчавање Србије су једини циљ Запада

ВОДЕЋЕ ЗАПАДНЕ ЗЕМЉЕ, САДА ПРЕДВОЂЕНЕ САД, РЕАЛИЗУЈУ СВОЈУ ПОЛИТИКУ СТАРУ 200 ГОДИНА
  • Запад се није само одрекао свих решења која је наметнуо на Балкан, већ их – и руши. Рушењем Дејтона хтели су да склоне Републику Српску, јер је виде као могућност да она некад буде уједињена са Србијом, тј. да Срби поново крену у стварање јединствене српске државе. Због тога руше и Резолуцију УН 1244 јер је она једини међународни документ који за Србију каже да је њен Космет
  • За њих, Срби морају бити распарчани и не сме им се дозволити да имају јединствену државу на Балкану. Због тога су снажно присутни и у Црној Гори контролишу Владу Црне Горе. Црна Гора је под окупацијом НАТО, тако да је бунт Срба литијама ипак заустављен – видећемо докле
  • Српска и Србија никако не би требало да склапају неке нове споразуме са Западом, макар они имали наводни међународни предзнак или на први поглед  били „добро решење за српску страну“

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

У ИЗГРАДЊИ своје униполарне геополитичке конструкције на Балкану, Запад је, предвођен САД, у периоду 1991–2008. година, конструисао и успоставио неколико међународних споразума.

То су Дејтонски споразум 1995, Резолуција УН 1244 по питању Космета 1999, Охридски споразум 2001. по питању Македоније. Наравно, у том периоду се исконструисало и одвајање Црне Горе од Србије 2006, као и проглашење независности тзв. Косова.

Тај период од разби-распада Југославије 1991. до признавања Косова 2008, поклапа се са униполарним међународним поретком, и хегемонијом САД, као и са хегемонијом либералне идеологије.

Овде постављамо питање: ако су то споразуми Запада намењени за Балкан у њиховој свеопштој геополитичкој конструкцији Европе и света, зашто је Запад све те споразуме и у том периоду и после тога, рушио?

Друго питање: да ли Србија и Српска могу да извуку снажну поуку из чињенице да су сви ти споразуми рушени од стране Запада?

Да бисмо одговорили на ова питања, пођимо редом.

Дејтонски споразум је креиран изван, из структуре униполарног међународног поретка. Наравно, услов за опстанак БиХ у авнојевским границама је била њена радикална децентрализација и трансформација.

Америчке дипломате у припреми дејтонске конференције су прихватиле стање на терену и наметнуле су нову структуру БиХ. Наиме, уважавајући постојање Бошњачко–Хрватске федерације и Републике Српске, Вашингтон је креирао могућа решења.

Пре почетка Дејтонских преговора, Вашингтон је сачинио Књигу сценаријума, у којој је назначено да ће „БиХ према уставу остати држава, али ће се састојати од два високо аутономна ентитета, највероватније један са српском већином и други са муслиманско–хрватском већином, а појединости ће договорити саме сукобљене стране“[1]

Главни елементи Резолуције 1244 по питању Космета су стављање Космета под привремену управу Уједињених нација (Привремена административна мисија УНМИК), док је Србији остављена могућност да врати своје институције.

УНМИК је имао обавезу да успостави привремене институције локалне самоуправе. Признат је територијални интегритет Србије на Косову и Метохији. У резолуцији исто тако стоји да ће одређеном броју српског особља бити дозвољено да се врате и да одржавају присуство на српским историјским локалитетима и граничним прелазима.

Охридски споразум је мировни споразум потписан између македонске владе и представника Албанаца 2001. Споразумом је завршен сукоб албанске „Националне ослободилачке армије и македонске војске и њиме су дефинисана права Албанаца у Македонији.

Споразумом је договорено да албански језик постане званични језик у држави, где језик говори више од 20% популације.

Свима је изгледало да су ти споразуми коначне геостратешке одлуке Запада. Међутим, пракса је показала да се свих међународних споразума и резолуција намењних Балкану Запад одрекао, и не само то, почео их је рушити.

Дејтонски споразум и Устав БиХ су све време, одмах после потписивања до данас, рушени „мини превратима“ високих представника, који су наметањем закона одузимали политичка права Српској. Дакле, САД су се одрицале свог производа. Исто се догодило и са Резолуцијом 1244, тако што српским институцијама и службеном особљу никада нису дозволили да се врате на Космет и на спољну границу Србије.

И не само то, директно су учествовали у проглашењу независности тзв. Косова 2008, а пре тога 2004. године нису заштитили Србе на Космету од прогома албанских паравојних снага.

Спаљени конак манастира Свети Архангели код Призрена, 17. март 2004. године

Охридски споразум је такође рушен Преспанским споразумом из 2019. којим је Македонија променила име, додајући придев „северна“. За тај споразум су се највише ангажовале САД, како би Македонија постала чланица НАТО.

Међутим, уговорна промена идентитета државе и народа, и то у корист фаворизованих Албанаца, представља флагрантно кршење основних норми међународног јавног права (ius cogens) и посебно права Уједињених нација односно Повеље УН.

Дакле, свих ових година циљ Вашингтона је рушење и Дејтонског споразума, и Резолуције УН 1244. Све механизме користе у том правцу. И увелико су у томе успевали. Рушењем Дејтона хтели су да склоне Републику Српску, јер је виде као могућност да она некад буде уједињена са Србијом, тј. да Срби поново крену у стварање јединствене српске државе. Због тога руше и Резолуцију УН 1244 јер је она једини међународни документ који за Србију каже да је њен Космет.

Преко рушења оба међународна споразума Запад, предвођен са САД, остварује своју геополитику стару 200 година – да Срби морају бити распарчани и да им се не сме дозволити да имају јединствену државу на Балкану. Због тога су снажно присутни и у Црној Гори и са Американцима контролишу Владу Црне Горе. Можемо рећи да је Црна Гора под окупацијом НАТО, тако да је бунт Срба литијама ипак заустављен – видећемо докле.

Сва рушења ових споразума могу се видети и на примеру Резолуције УН 2202 која је везана за примену Минских споразума у регулисању конфликта у Донбасу (Доњецк и Луганск) 2015. године. И та резолуција никада није реализована, јер је кијевски режим под будном контролом Вашингтона то одбио.

Како Српска и Србија треба да се односе према Западу у садашњим условима свеопштег конфликта на релацији Запад – Русија? Коју поуку морају да изведу из чињенице да су сви ти споразуми рушени од стране Запада?

Српска и Србија никако не би требали да склапају неке нове споразуме са Западом, макар они имали наводни међународни предзнак или на први поглед  били „добро решење за српску страну“.

Наиме, садашња америчка администрација се састоји од савеза ултраглобалиста помешаних са неоконзервативцима и либералним јастребовима. Они примећују да се униполарни свет, глобална либерална идеологија и хегемонија Запада урушавају и спремни су на све, чак и на велике ратове, да то на неки начин спрече.

С тим у вези, у таквим условима било какав споразум би био дефинитивни пораз и Српске и Србије. Нестанак Српске и распарчавање Србије су једини циљ Запада.

Искуство говори да се договори са Западом од стране Запада уопште не поштују, били они и међународно потписани (Резолуција 1244, Дејтонски споразум, Охридски споразум, Мински споразуми и Резолуција 2202 у Украјини).

Једина опција Српске да буде стрпљива, али уз ослањање на добитну комбинацију на релацији Русија-Кина.

[1] Chollet, D (2007). Tajna povijest Dejtona. Zagreb: Golden marketing,Tehnička knjiga

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар