Перишић: Руско решење у Украјини доноси српско решење на Балкану – не преко ноћи, већ фазно

• Уколико Русија ништа не предузме да одбрани Донбас, помириће се не само уласком Украјине у НАТО, него би била у геостратешком шах-мату, и то у моменту када су САД најслабије у својој историји као велике силе. Штавише, била би у шах-мату у моменту када је војно супериорнија у односу на САД, што је први пут од 1945. године
• Руска војна интервенција 2008. године у Грузији била је почетак промене међународног поретка из униполарног у мултиполарни. Означила је почетак опадања моћи САД. Јер, у том петодневном рату главни губитник није била Грузија, него САД!
• Република Српска више нема куда назад да узмиче пред отимањем својих права. У току је отпор Српске према  политичкој и информационој агресији чији носилац су САД, али заузет конфликтом у Украјини, и због немоћи да води више истовремених операција, Вашингтон је овде ангажовао Немачку, бриселску бирократију ЕУ и Велику Британију. Међутим, све то, за сада, не даје резултат Американцима
• Српска зато треба да издржи јер је кључ америчко-руског конфликта у Украјини. Стога ни Београд, ни Бањалука немају право на грешку. Немају право на страх. Немају право на узмицање

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

ГЕОПОЛИТИЧКЕ  узроке конфликта у Украјини сагледавали смо у претходним текстовима на порталима Све о Српској и Факти. Објаснили смо да главни узрок украјинског конфликта лежи у вишевековној западној стратегији онемогућавања и обуздавања Русије да делује као европска и светска сила.

Обуздавање Русије је почело римокатоличком акцијом још у 16. веку, управо на тлу западне Русије (данас Украјина), да би се она протезала све до краја 20. века када Русија губи простор Украјине.

Русија без Украјине представља пропадање три века напора руског народа на стварању своје државе.

Амерички геополитиколог Збигњев Бжежински је појаснио да је тај губитак ограничио геостратешке опције Русије.

Једноставно, битна геополитичка клаузула будућности Русије као светске силе јесте да поврати контролу над Украјином. И није само у питању будућност Русије као велике силе, већ је у питању и сам њен опстанак.

Битна геополитичка клаузула САД јесте да Украјину користи као простор и државу који удаљавају Русију из Европе. Због тога Запад Украјину и види као анти-Русију, вечног руског непријатеља у којој ће мржња према Русији и Русима, и уопште према рускости, бити главна идеологија опстајања украјинске квазидржаве, и главно оруђе онемогућавања Русије на том геостратешком правцу.  

У овом тексту одговарамо на питање – да ли је америчко хушкање Украјине на рат, па тиме и подршка новом рату у Донбасу, слично америчком учешћу у хрватској окупацији Републике Српске Крајине 1995. године и тадашњем прогону Срба, као и да ли је слично ратном покушају Грузије да порази отцепљене републике Јужну Осетију и Абхазију 2008. године?

Такође, разматрамо које су последице евентуалног новог рата у Украјини и Донбасу на балканске кризе пре свега у БиХ, али и на Космету?

Сведоци смо да Запад, пре свега САД, воде против Русије информациони рат којим желе да оптуже Русију да је она агресор – и то се одвија са мањом или већом динамиком још од почетка 2014. године када је Русија оптужена за сва зла у Украјини. Међутим, стварност је другачија.

Подаци из Донбаса говоре,  од многих посматрача ОЕБС-а, да украјинска армија довлачи велике снаге на линију раздвајања у Донбасу и да све то ради уз америчке и британске војне инструкторе, који се налазе у командама украјинских ударних бригада.

Нешто слично је било и у Хрватској 1994/1995. године када су амерички инструктори, пензионисани амерички официри и генерали из приватне војне агенције МПРИ (Military Professional Resources Incorporated), обучавали хрватску војску уочи напада на Српску Крајину. То је признао и Бил Клинтон у својим мемоарима.

Јавно образложење таквог америчког учешћа било је – „демократска реорганизација хрватске војске“. У стварности је било сасвим друго – припрема хрватских бригада за брзу и офанзивну акцију „Олују“.

Иста ствар се одвија у Украјини, још од 2015-те, а интензивирана је од 2021. године.

Можемо да направимо још једну паралелу. Наиме, улогу тадашњег Београда према Крајини, данас у украјинском конфликту врши Москва према Донбасу. Међутим, да ли ће данас Москва и Путин реаговати као Београд и Милошевић 1995. године?

Главни разлог за пораз Републике Српске Крајине је то што тадашњи Београд није бранио Книн. Да је Југославија послала војску, не би дошло до муњевитог пораза. Али Американци, као оперативне вође „Олује“, били су сигурни да Београд неће помоћи РСК.

Да ли ће Москва да брани Донбас? Уколико Русија крене у одбрану Донбаса – Запад јој спрема свеопшту изолацију и последње кораке у сатанизацији. То је оно чега се Београд плашио за себе 1995. године.

Пре него што одговоримо на питање могуће руске интервенције – погледајмо петодневни рат између Грузије и Русије у августу 2008. године. Иста ствар, или веома слична као америчко-хрватски напад на РСК 1995. године.

И у Грузији су се шетали западни инструкотри, и влада Грузије је константно хушкана да војно реши питања отцепљених република Абхазије и Осетије. Убеђивани су да Русија неће војно интервенисати – јер нема ни политичку ни војну снагу да то учини. Очекивали су реакцију Москве као Београда 1995. године. Међутим, било је другачије – на опште запрепаштење Запада.

Руска војна интервенција 2008. године у Грузији је почетак промене међународног поретка из униполарног у мултиполарни. Она је означила почетак опадање моћи САД. Јер, у том петодневном рату главни губитник није била Грузија,  него САД! И Русија је извукла поуке – кренула је у свеопшту реорганизацију и осавремењивање армије. Она тада почиње грозничаво да развија хиперсонична и друга оружја.

Ситуација је данас сасвим другачија, и у односу на 2008. годину, а поготово у односу на 1995. 1995. година је година врхунца америчке хегемоније, а од 2008. године гледамо САД као силу у опадању и све већој немоћи, без обзира што она опет негде шаље војне инструкторе.

Друго, уколико Русија ништа не предузме, помирила би се не само уласком Украјине у НАТО, него би била у геостратешком шах-мату, и то у моменту када су САД најслабије у својој историји као велике силе. И не само то – уколико Русија не интервенише, била би у шах-мату и у моменту када је војно супериорнија у односу на САД, што је први пут од 1945. године.

Због тога Русија је успоставила своје „црвене линије“. Наравно, Американци настоје да у преговорима, у билатералним, у формату НАТО-Русија, и преко ОЕБС – што дуже одуговлаче. Време ради за њих – ако ни због чега друго, онда због тога што се тако скраћује време да и они добију хиперсонично оружје, а за то им треба од 3 до 5 година.

Према томе, Русија ће војно да брани Донбас и Русе у Украјини. То је једини начин да опстану и Руси у Украјини и сама Русија. Овде можемо да поставимо питање – у ком обиму би трајала војна интервенција? Наша процена је да би интервенција била муњевита, одлучна уз примену огромне ватрене моћи из више војно-стратегијских праваца (и из Белорусије).

Обухватала би регионе Украјине где се говори руски језик. Неки сматрају да је то до реке Дњепар. Ипак, мишљења смо да је у питању друга река – Збруч, лева притока Дњестра у западном делу Украјине, која тече правцем север-југ. Она је била погранична река између Руске империје и Аустроугарске.

Олег Неменски, сарадник у Руском институту за стратегијска истраживања (РИСИ) при администрацији председника Русије, пише да Русија нема никакве планове анексије Украјине, већ изграђивање новог националног пројекта. Тај пројекат треба да обухвати два аспекта: 1) прихватање рускости као заједничког идентитета за све источне Словене изнад политичких граница, и 2) разумевање историјско–културне самосталности сваког региона.

Наиме, нови национални идентитет рускојезичког становништва у Украјини, према Неменском, треба да реализује две најважније функције: спољна граница Украјине остаје, и истовремено, консолидација становништва на основу заједничког идентитета – рускости. Такво уједињење могуће је само одустајањем од украјинске самосвести, а за то већ постоји психолошка спремност.

Размотримо сада које су последице евентуалног новог рата у Украјини и Донбасу на балканске кризе, на Српску и Србију?

Мишљења смо да последице по Србе искључиво зависе од коначног исхода евентуалног рата у Украјини, односно, од успеха руске војне интервенције. То важи за Републику Српску и њену актуелну позицију у БиХ, као и за позицију Србије. Наиме, послужимо се историјском аналогијом.

Постоји историјска повезаност руског и српског народа – када год су Руси страдали у разним агресијама, распадањима и националним катаклизмама кроз историју, у исто време се то дешавало и Србима. Важи и обрнуто, када год су се Руси уздизали и развијали – уздизали су се и развијали Срби. То је историјска каузалност. То можемо упоредити и са фобијама према Русима и Србима. Оне су истог тока. Или, боље речено – србофобија на Западу је рукавац русофобије.

Применимо ове каузалности на тренутну ситуацију, рецимо у Српској и БиХ. Српска је такође подвукла своје „црвене линије“, исто као Русија.

Запад се снажно обрушио на Српску 2021. године. Српска више нема куда назад да узмиче пред отимањем њених права. У току је отпор Српске према тој политичкој и информационој агресији. САД су носиоци те агресије, али заузети конфликтом у Украјини, и због немоћи да воде више истовремених операција, Вашингтон је овде ангажовао Немачку, бриселску бирократију ЕУ и Велику Британију. Међутим, све то, за сада, не даје резултат Американцима.

Због тога Српска треба да издржи, и издржи, ову политичко-информациону агресију – јер, кључ америчко-руског конфликта је у Украјини. Руско решење у Украјини доноси српско решење на Балкану. Не одмах преко ноћи, већ у процесима, и фазно. То је каузалност, и историјска и геополитичка.

Слично је и са позицијом Космета. Албанци се увелико нуде да ратују на страни Укра(јинаца) – што је историјски већ виђено. Али, исто тако, историјски смо видели и то да су сви који су са ових простора ишли на Русе –тамо остајали, вечно укопани у равницама руске земље.

Због свега тога ни Београд, ни Бањалука немају право на грешку. Немају право на страх. Немају право на узмицање. Српска истрајност је тај морални, политички, и идентитетски допринос заједничкој победи – заједничком опстанку.